Praxis:Praxis 1967 5-6:Društveno samoupravljanje i socijalistička zajednica - Svetozar Stojanović
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije.
Svetozar Stojanović
Beograd
Socijalizma nema i ne može biti bez društvenog samoupravljanja i društvene svojine. Sistem koji se zasniva na državnoj svojini i državnom upravljanju proizvodnjom i društvenim životom ne treba klasifikovati kao socijalistički (sa ili bez kvalifikativa) već kao etatistički. Tako sada na svetskoj sceni pored kapitalizma srećemo još jedan moderni klasni sistem — etatistički. Marksizam kao epohalna kritička svest mora biti u stanju da demitologizira »socijalistički« etatizam. Razradi i obrazlaganju ove tvrdnje posvetio sam čitavu raspravu »Etatistički mit socijalizma« (Praxis, 1—2/1967). To mi daje za pravo da je ovde uzmem kao polazni teorijski okvir.
Pošto ima marksista koji veruju da se i izgradnja komunističkog, a ne samo socijalističkog društva, može centrirati oko svemoguće države, treba dodati da postoji čak i etatistički mit komunizma. Za njih društveno samoupravljanje u najboljem slučaju može biti specifična nacionalna forma prelaza iz kapitalizma u tako shvaćeni komunizam! Ali dok se marksisti još mogu sporiti oko adekvatne interpretacije Marxove koncepcije države u socijalizmu, etatistički komunizam već na prvi pogled predstavlja potpuni apsurd za svakoga ko išta zna o autentičnom Marxu.
Ako jedan politički pokret ne nastoji da iscrpi realne mogućnosti za uvođenje radničkog samoupravljanja (kao okosnice društvenog samoupravljanja), on nije radnički pokret u punom smislu te rči. Kriterijum treba da bude korišćenje svih mogućnosti za to, ne samo po dolasku na vlast, nego i u opoziciji. Jer i od makar koliko elementarne participacije radničke klase u upravljanju preduzećem u kapitalizmu u izvesnoj meri zavisi raspored snaga u borbi za ovakvo ili onakvo rešenje epohalne dileme: etatizam ili socijalizam.
Za savremene socijaldemokratske partije sa etatističkim programom »države blagostanja« radničko samoupravljanje je utopija od koje se treba što pre otrezniti, čak i ako je nekad zauzimalo značajno mesto u njihovoj programskoj istoriji. Taj stav se brani u suštini tehnokratskom argumentacijom.
Na drugoj strani u komunističkom pokretu odbacivanje radničkog samoupravljanja oduvek je brižljivo maskirano. Jedanput maksimalističkom politikom koja početke radničke samouprave u kapitalizmu jednostavno odbacuje kao oportunističko-reformatorsku prevaru da bi se očuvao sistem. Drugi put po dolasku na vlast kada se radnička samouprava cdlaže za nedoglednu budućnost. Umesto da se u revoluciji spontano nastali radnički saveti preuzmu kao osnovna ćelija socijalističke prestrukturacije čitavog društva, prvo se sasvim reduciraju njihove kompetencije, a zatim oni i formalno raspuštaju. Takva šansa nije iskorištena ni kada je radnička klasa u borbi protiv »svoje« etatističke oligarhije opet spontano kreirala samoupravne organe (Mađarska i Poljska). Futuristička ideološka maska morala je, međutim, da spadne onog trenutka kad je proklamovan početak izgradnje komunizma a radničko samoupravljanje opet odloženo za nedoglednu budućnost.
Elementi kapitalizma razvili su se i pre građanske političke revolucije koja im je samo uklanjala prepreke. Obrnuto, socijalistička revolucija je tek imala da stvori prve elemente novog društva. U prethodnom sistemu nazirali su se samo početni elementi etatizacije, a ne prave socijalizacije. Zato je nerazrađenost adekvatne teorije socijalističkog društva sa kojom se ušlo u revoluciju imala tako teške posledice. Tragično se potvrdilo da jedinstvo teorije i prakse predstavlja konstitutivni princip svake istinski marksističke revolucije. Naravno, ne želim da sugeriram da je do etatističke degeneracije socijalističke revolucije došlo prvenstveno zbog teorijskih slabosti. Ali o odgovarajućim socijalnim okolnostima i uslovima bilo je dosta reči u navedenoj raspravi koju, ni u tom pogledu, nećemo ponavljati.
Danas već detaljno poznajemo etatizam. Socijalizam, međutim, tek traži svoju praktičnu sadržinu i konkretni model. Veličinu i težinu tog eksperimenta uvećava okolnost što ga i za istoriju, a ne samo za sebe, vrši jedna mala i nerazvijena zemlja. Zaostalost prouzrokuje mnoga lutanja, kojih u povoljnijim uslovima ne bi bilo, i ide na ruku etatistima. Naravno, na putu ne stoje prvenstveno teorijsko-saznajne teškoće, već sukob različitih i suprotnih interesa pri praktičnom koncipiranju socijalističkog društva.
Pred marksistima tek stoji ozbiljan rad na izgradnji teorije društvenog samoupravljanja i društvene svojine. To važi i za jugoslovenske marksiste, iako su oni, prirodno, ponajviše učinili. Treba koristiti ne samo praktična iskustva — ma koliko malobrojna — nego i sve prethodne teorijske rasprave u radničkom pokretu. Ilustracije radi pomenućemo bogatu i potpuno neiskorišćenu istoriju sindikalizma.
Daljnji suštinskiji doprinosi teoriji društvenog samoupravljanja i društvene svojine ne mogu se očekivati od bilo koje zasebno uzete društvene nauke ili filozofije. Neophodni su sintetički pristupi. Sem toga, ta teorija se može izgrađivati samo kao deo šire teorije socijalističke zajednice.
Ovaj tekst treba shvatiti kao pokušaj da se analiziraju i sumiraju neka jugoslovenska iskustva. Jugoslovenska, ne zbog neke nacionalističke orijentacije, već zato što radnički pokret nema drugih razvijenijih iskustava sa samoupravljanjem. Kratkotrajna praksa radničkih saveta u SSSR-u, Mađarskoj (1919 i 1956), Španiji i Poljskoj, iako poučna, ne može služiti kao osnova za teorijska uopštavanja. Uostalom, ovde će biti više reči o našim negativnim iskustvima. Ali ne zato što pozitivnih nema ili što ih pisac ne bi dovoljno cenio, već zato što su prva uvek značajnija za marksizam kao kritičku teoriju. Uostalom, uvek će biti više onih koji govore o dostignućima.
Svi ostali, brzo propali pokušaji sa radničkim samoupravljanjem korišćeni su kao argument da je ono utopija, doduše plemenita. Protivnici radničkog samoupravljanja ne poriču da bi njime bila uvedena demokratija u privredu, već »samo« tvrde da joj tu nije mesto pošto ne može da funkcioniše. Sa petnaestogodišnjim jugoslovenskim iskustvom to pitanje više ne spada u domen čisto teorijskih spekulacija i nagađanja. George Lichtheim ne pokazuje dovoljnu ozbiljnost kao istraživač kad kategorički tvrdi[1] da je radničko samoupravljanje »sindikalistička utopija«, a ni jednom reči ne pominje to iskustvo.
Socijalističko samoupravljanje treba koncipirati kao integralni društveni sistem. To znači da on mora biti:
Prvo, sveopšte, obuhvatati sve delove društva.
I, drugo, pored samoupravljanja pojedinih delova ili grupa, i upravljanje društva kao celine sobom. To predstavlja slaganje samoupravnih elemenata u samoupravno društvo kao celinu. Bez tog jedinstva Marxova vera u potčinjavanje socijalnih procesa »moći ujedinjenih individua« i nada u »asocijaciju proizvođača« pokazala bi se utopijskom. Konkretne propozicije između autonomije samoupravnih grupa i ingerencija samoupravnog društva uvek su, naravno, zavisne od okolnosti i njihove procene. Jedno je ipak jasno unapred: socijalizam se ne može zasnivati na potpunoj autonomiji, što praktično znači na monopolu pojedinih samoupravnih grupa.
Društveno samoupravljanje kao makro-fenomen svakako je nezamišljivo bez samoupravljanja na mikro-nivou. Ali društveno samoupravljanje se ne sme izjednačavati sa ovim drugim i svoditi na njega. Ideolozi takvog, grupnog samoupravljanja tumače Marxov ideal »slobodno udruženog rada« i »asocijacije proizvođača« kao skup međusobno nepovezanih, suprotstavljenih i potpuno autonomnih grupa. Treba li da ih podsećamo na sledeće Marxove redove: »Kad u toku razvoja nestanu klasne razlike i čitava produkcija bude koncentrisana u rukama ogromne asocijacije čitave nacije, javna vlast će izgubiti svoj politički karakter«. (Manifest...; podvukao S. S.)
Naša marksistička teorija, pa i filozofska, do sada je društveno samoupravljanje jednostrano protivstavljala samo etatizmu. Ali šta je sa suprotnošću između društvenog i partikularističko-grupnog samoupravljanja? Vreme je da se odlučnije skrene pažnja na tendenciju da pojedine samoupravne grupe eksploatišu i ugrožavaju druge grupe i društvenu celinu.
Tako razdrobljena i dezintegrisana radnička klasa ispoljava potenciju egoizma, partikularizma i bespoštedne konkurencije. Samo u integralno samoupravnom društvu ona može manifestovati svoju društvenost, solidarnost i univerzalizam. Daleko od toga da negira etatizam, isključivo grupno samoupravljanje samo ga pothranjuje. Tek horizontalno i vertikalno integrisano samoupravljanje, dakle samoupravni sistem, omogućiće radničkoj klasi da postane dominantna društvena snaga. Sve dok koordiniranje, usmeravanje i planiranje nije inherentno samoupravljanju, te uloge mora da vrši jedan izdvojen deo društva — država. Kad nema stvarne zajednice, neophodan je njen surogat. Naše iskustvo pokazuje da etatistička oligarhija lako manipuliše atomizovanim grupnim samoupravljanjem.
Teorijsku pozadinu takvog samoupravljanja čini iluzija da je društveno samoupravljanje ekvivalentno potpunoj decentralizaciji i naivno nastojanje da se ostvari pretežno neposredno samoupravljanje. Zbog toga su tzv. veliki sistemi (željeznica, pošta, elektrosistem i sl.) namerno rasparčani, a male privredne i druge organizacije veštački ograničavane na te dimenzije i čak dalje usitnjavane. Za takvu koncepciju inspiracija se ne može naći u. Marxu već u Proudhonu. Ovaj tok je morao doći u oštar sukob sa potrebom tehničke, tehnološke, organizacione i finansijske integracije i koncentracije. Etatisti ga umešno koriste da dokažu kako samoupravljanje koči razvoj proizvodnih snaga. Kampanje prisilne, političke dezintegracije ustupale su mesto istim takvim kampanjama integracije koje, razume se, nisu mogle da poboljšaju situaciju. Sada se, opet, sve očekuje od nekakvih potpuno spontanih integracija, jer se samoupravna integracija primitivno identifikuje sa odsustvom bilo kakvih organizovanih napora. Očigledno je da neki uticajni ljudi shvataju permanentnu revoluciju kao permanentnu improvizaciju.
Samo naivni mogu prihvatiti objašnjenje da jedino opisani put dezintegracije vodi od etatističke do samoupravne integracije. Ali šta govori protiv suprotne teze da je od početka bilo moguće uvoditi samoupravljanje prilagođeno velikim sistemima i krupnim organizacijama? Rasipanje novca, vremena i energije u stvari nije bilo diktirano nekom neminovnošću, već zabludama onih koji su koncipirali takav put.
Opisano samoupravljanje u radnim organizacijama ima svoju dopunu u tendenciji da se teritorijalno-političke zajednice, pre svega komune, shvate kao potpune i zatvorene celine. Lokalna autonomija često se razvijala kao lokalna autarhija. Socijalističko društvo shvaćeno je kao neka vrsta udruženja takvih komuna. Sve to je naročito na privrednrm planu moralo da dovede do krize iz koje treba da nas izvuče privredna i društvena reforma.
Ovoj slici treba dodati odbojnost prema nizu obaveznih opšte-društvenih regulativa i intervencija. Smatra se da bi oni ugrozili samoupravna prava. Praksa, dabome, pokazuje da nikako nije dovoljno oslanjanje na svest o opšteđruštvenim interesima i odgovarajuće apele i preporuke. Proces odumiranja države ne srne se primitivno shvatati kao odricanje od takvih regulativa i intervencije nego kao menjanje karaktera njihovog donosioca, pa time i njihove sadržine.
Govoriti o našem društvu kao samoupravnom najblaže rečeno pretpostavlja projiciranje programa u stvarnost. Pre će biti da je ono mešavina etatističke i samoupravne strukture (ako apstrahujemo sitnosopstveničku sa oko 50 odsto stanovništva!), samoupravne uglavnom na mikro-nivou. Jedan sociolog Millesovog ranga i orijentacije lako bi to pokazao analizom osnovnih centara društvene moći. Tek se zapažaju prvi ozbiljniji znaci vertikalne društvene integracije na osnovama samoupravljanja. Razvoj društvenog samoupravljanja kao celovitog sistema pretpostavlja, naravno, suštinsku izmenu društveno-političke strukture do vrha: konstituisanje vertikalnih asocijacija samoupravnih grupa, izrastanje predstavničkih tela odozdo, stavljanje pod njihovu kontrolu ne samo svih državnih organa nego i čitavog društvenog života, bitno demokratizovanje i prilagođavanje političkih organizacija (pre svega komunističke) takvom sistemu. Problem etatizma daleko je kompleksniji nego što se to po pravilu prikazuje. Jedan njegov oblik predstavlja klasični etatizam državnih organa. Slomljen tu, on se može prikriti u formi partijskog etatizma: država se podređuje predstavničkim telima, ali zato ona ostaju transmisija rukovodstava vladajuće političke organizacije.
Velike iluzije seju i oni koji problem države u socijalizmu svode na njeno odumiranje. Pošto je reč o dugotrajnom procesu, etatisti koriste taj stav — sve ili ništa — za učvršćenje svojih pozicija kad god preuzimanje određenih državnih funkcija od strane društva još nije moguće. Ali ako je to neizvodljivo: nešto drugo sigurno nije neostvarljivo: sve državne organe treba striktno podrediti samoupravnim telima. Teško je poricati da naša društvena situacija ne odgovara tom zahtevu?
U kakvom je odnosu karakter samoupravljanja i karakter svojine? Može li se govoriti o društvenoj svojini ako se društveno samoupravljanje svede na grupno samoupravljanje?
Za razliku od privatne, društvena svojina je vrlo složen dijalektički fenomen koji pričinjava velike teškoće društvenoj nauci. Na društvenu svojinu za sada treba gledati više kao na proces nego stanje, dakle kao na sukob suprotnih tendencija. Uostalom, Marx je govorio o procesu »pozitivnog ukidanja privatne svojine«. Taj proces podruštvljavanja svojine kod nas je započeo podržavljenjem svojine. Država će neminovno još dugo igrati ogromnu ulogu u raspolaganju i upravljanju svojinom. Apstrahujući državu, društveno samoupravljanje i društvena svojina impliciraju i grupno odlučivanje i raspolaganje. Zbog jednog — države — i drugog momenta — samoupravne grupe — stalno postoji tendencija svođenja i razgradnje društvene svojine na etatističku ili grupnu svojinu. To su u stvari dve vrste partikularne, grupne svojine. Zato je čista iluzija da se grupni partikularizam može prevazići etatizmom.
Samo u onoj meri u kojoj postoji istinsko društveno samoupravljanje može se govoriti o stvarno društvenoj svojini. Pošto konkretni društveni subjekti moraju imati prava izvesnog odlučivanja i raspolaganja društvenom svojinom, to uvek postoji opasnost da se ona svede na grupnu svojinu (država ili samoupravne grupe). Postoji potreba, sa jedne strane, da se društvena svojina što više konkretizuje, i, sa druge, da se istovremeno prevazilazi usko i monopolsko odlučivanje o njoj. Konkretno opšte je neprekidno ugroženo apstraktnošću, ali i partikularnošću. Kategorija društvene svojine, uostalom kao i društvenog samoupravljanja, odslikava osnovne društvene suprotnosti.
Grupna svojina i grupno samoupravljanje traže etatističku svojinu i upravljanje. Društvo ne bi moglo da funkcioniše kad državna svojina ne bi postavljala rigorozne okvire grupno-samoupravnoj svojini.
Ovo nisu čisto apstraktna teorijska razmatranja, već konstatovanje realnih mogućnosti i tendencija u našem društvu. Opasnost svođenja društvenog samoupravljanja na grupno zasniva se na de facto tretiranju društvene svojine kao grupne. Pored etatističkog mita društvene svojine, postoje i drugi oblici grupne svojine koji se mogu maskirati kao društvena svojina.
Šta je drugo potpuno zatvaranje — kadrovsko, organizaciono, u odlučivanju, raspodeli itd. — pojedinih samoupravnih grupa nego monopolisanje dela društvene svojine? Za nezaposlenog sposobnog čoveka koji ne može da prodre u takvu grupu da zameni nesposobnog svojina ne može imati stvarni karakter društvenosti. To važi i za radnu organizaciju koja je dobar deo svog dohotka investirala u modernizaciju jednog pogona, a on se zatim po pravu samoupravnosti odvojio kao samostalna radna jedinica koja neće da daje za modernizaciju ostalih pogona.
Opasnost grupne svojine i grupnog samoupravljanja ne pada dovoljno u oči u privredi koju čine mala preduzeća. Ali u kolikoj meri društvo može dozvoliti samostalnost u upravljanju i raspodeli dohotka kolektivu od nekoliko desetina radnika u visoko amortizovanom pogonu u koji je ono investiralo stotine milijardi? Sumnjam da se u takvom slučaju može govoriti o organu društvenog samoupravljanja bez brojnih predstavnika društvene zajednice u njemu.
Neki teoretičari tvrde da je u navedenim slučajevima reč o sukobu između karaktera odlučivanja i karaktera svojine. Ali oni robuju pravnoj fikciji društvene svojine. Svojina nije nikakav metafizički entitet koji postoji nezavisno od odlučivanja, raspolaganja. U gornjim primerima pojedine grupe monopolski raspolažu svojinom, pa se u najmanju ruku može govoriti o opasnosti konstituisanja grupne umesto društvene svojine. Za društvo kao celinu je relativno sporedno da li se tako prema svojini odnose čitave samoupravne grupe ili samo oligarhijske grupice unutar njih. Iako verujem da su takvi akteri najčešće ove druge, ja se ne mogu priključiti glorifikatorima grupnog samoupravljanja koji a priori isključuju prvu mogućnost i čitav problem svode na tzv. decentralizovani birokratizam.
Naša filozofija i društvena nauka jednostrano tretira alijenaciju u socijalizmu kao pitanje etatizma. Otuđenje, međutim, postoji i u samoupravnoj strukturi, ali ne samo zbog oligarhijskih grupa, nego i u odnosu nekih samoupravnih grupa prema društvenoj celini. Otuđenje proizvoda i sredstava rada moguće je i kao njihovo otuđenje od društva u obliku monopolskog prisvajanja i iskorišćavanja od strane pojedinih samoupravnih grupa. Za društvo je u krajnjoj liniji svejedno da li gubi kontrolu nad njima u korist države ili drugih grupa. Uostalom, partikularističko-samoupravno otuđenje« ne može bez svoje dopune — etatističkog otuđenja. Sa alijenacijom po pravilu ide i reifikacija: samoupravne grupe mogu tretirati ostale pripadnike društva i čitavo društvo kao sredstvo, stvari.
Ideologija grupne svojine i grupnog samoupravljanja koje se legitimiše kao društveno jeste svojevrsni anarholiberalizam. Takvi ideolozi cinično napadaju svoje najoštrije kritičare, pre svega među filozofima, kao anarholiberale.
Nije teško uočiti striktnu analogiju između ideologije liberalnog, laissez-fair kapitalizma i »socijalističkog« anarholiberalizma. Ovaj drugi, naravno, ne operiše pojmom kapitaliste već samoupravne zajednice. Sve ostalo u međusobnim odnosima i uopšte društvenom ponašanju takvih »zajednica« koje anarho-liberalizam racionalizuje manje-više je isto.
Prema toj koncepciji svaka samoupravna grupa teži jedino uvećanju svoga dohotka i ostvarenju svoga interesa na tržištu. Međusobno suprotstavljeni interesi samoupravnih grupa spontano se slažu u društveni interes. Tržište i dohodak ostvaren na njemu automatski reprodukuju socijalističke društvene odnose. Zar sve ovo ne podseća na koncepciju teoretičara liberalnog kapitalizma o »nevidljivoj ruci« koja na volšeban način usaglašava konkurentske interese?
Anarholiberali se obilato koriste socijalističkom frazeologijom kao ideološkim zastorom: izjednačavaju grupno sa društvenim samoupravljanjem, a raspodelu dohotka ostvarenog na tržištu sa raspodelom dohotka ostvarenog radom prećutkujući da dohodak može biti rezultat i svega drugog samo ne rada (korišćenja monopolskog položaja, špekulacija i sl.). Svaka ozbiljnija koordinacija, usmeravanje i planiranje na globalnijem nivou žigoše se kao etatizam. Težnja za vertikalnom društvenom integracijom na samoupravnim osnovama kritikuje se kao prikriveni etatizam (»predstavnički etatizam«).
Sloboda se shvata kao mogućnost pojedinaca i samoupravnih grupa da se bez prepreka ponašaju na opisani način. Glavni zadatak društva kao celine jeste da im obezbedi takvu slobodu. Anarholiberali nazivaju razotuđenjem stvarno otuđenje sredstava za proizvodnju i proizvoda rada od društva kao celine, a svako nastojanje za njihovim stvarnim razotuđenjem osuđuju kao pokušaj otuđenja samoupravnih prava.
Ideja o društvenoj pravdi svodi se, kao i u liberalnom kapitalizmu, na komutativnu pravdu: svaki treba u društvenoj raspodeli da dobije samo onoliko koliko je snalažljivošću postigao na tržištu. Redistributivna koncepcija pravde proglašava se za etatizam, parazitizam i nastojanje da se sredstva otuđe od proizvođača. U skladu sa tim zajedničke socijalne, zdravstvene i školske fondove treba svesti na minimum, a medicinsku i porodičnu zaštitu, školovanje i sl. dovesti u zavisnost od financijskih mogućnosti pojedinaca i eventualno njihovih samoupravnih grupa.
»Socijalistički« anarholiberalizam žestoko napada kolektivizam kao ideologiju etatizma, ali ne sa stanovišta Marxovog socijalnog personalizma, već individualizma i grupnog egoizma. Kad istupa protiv preteranog individualizma on to ne čini u ime istinske društvenosti, već grupnog partikularizma.
Glavnu socijalnu bazu ovog anarholiberalizma čine oligarhijske grupe u samoupravnim kolektivima, ali i jedan prerušeni deo etatističke oligarhije, pošto kampanje protiv etatističkih integrativnih funkcija bez njihove zamene samoupravnim samo reprodukuju neophodnost prvih.
Anarholiberalizam nije ništa više socijalistička koncepcija nego etatizam. Socijalizam se zasniva na ideji celovite socijalističke zajednice. Sumnjam da međusobno suprotstavljanje samoupravne grupe koje se ponašaju na anarholiberalistički način mogu makar unutar sebe biti stvarne zajednice.
Socijalistička zajednica je širi i važniji pojam od društvenog samoupravljanja. Ono predstavlja nužan ali ne i dovoljan uslov takve zajednice.
Ključno pitanje nije samo ko — društvo ili neki njegov osamostaljeni deo — donosi odluke od opšte važnosti, nego i kakva je njihova sadržina. Kvalitet odluka treba procenjivati sa stanovišta celovite socijalističke zajednice. Društveno samoupravljanje nije nikakva vrednost po sebi, već vredi samo onoliko koliko vodi oživotvorenju takve zajednice.
Kod nas, međutim, ima puno fetišizacije samoupravljanja, pa čak i grupno-partikularističkog. Otud i mešanje samoupravljanja sa svakodnevnim rukovođenjem[2]. Tako primitivno shvaćeno rukovođenje ne može biti ni stručno ni odgovorno. Nije ni čudo što se u takvim sredinama i ne pomišlja na korišćenje savremenih naučnih dostignuća u rukovođenju. Ta konfuzija je jedan od razloga što u mnogim slučajevima nema efikasne operativno-radne hijerarhije i discipline, bez koje jedno moderno društvo, pa ni samoupravno, ne može da funkcioniše. Ima li sigurnijeg načina da se samoupravljanje kompromituje?!
Jedna relativno zaostala zemlja je u velikom iskušenju da samoupravljanje shvati kao način upravljanja isključivo proizvodno-potrošački orijentisanim društvom. Zar je kod nas malo onih koji probleme socijalizma direktno ili indirektno svode na proizvodnju i raspodjelu, a samoupravljanje na proizvodni odnos?
Siromašno društvo, naravno, mora da se prilično usredsredi na stvaranje materijalnog obilja. Ali u tom pravcu materijalno bogatstvo kao preduslov, sredstvo teži da zauzme mesto osnovnog cilja i ideala — ljudskog bogatstva. Homo economicus, čovek zahvaćen prvenstveno prisvajanjem a ne ljudskim bitisanjem, ugrožava formiranje homo humanuma i njegove zajednice. Marksisti su dužni da upozore kako materijalne pretpostavke socijalističke zajednice mogu onemogućiti samo tu zajednicu.
Život nas je naučio da se put ka socijalističkoj zajednici ne može, kao što zamišlja primitivno-utopijski komunizam, prelaziti bez oslanjanja i na interese, pa i materijalne. Samo, do nje se ne može stići ni njihovim apsolutizovanjem. Kako, dakle, stimulirati lične i grupne interese i inicijative, a ne ugroziti smisao za celinu, zajednicu? Dok je nekada kategorija interesa bila proskribovana, sada se sve ređe i ređe upotrebljava »idealističkiji« jezik. Doduše, društvo se možda može zasnovati na golom interesu, ali zajednica, pogotovo socijalistička, — nikako. U njoj je neophodna ozbiljna briga, solidarnost i zainteresovanost čoveka za ljude čak i kad to traži žrtvovanje ličnog ili grupnog interesa.
Ako bi se čitav život sveo na trku za dohotkom i međusobno suprotstavljanje i konkurenciju pojedinaca i grupa, onda takvo društvo, makar se nazivalo i samoupravnim, ne bi imalo apsolutno nikakvog prava da se poziva na Marxa. Zar ono ne bi imalo onu istu nehumanu hijerarhiju vrednosti koju je on tako oštro kritikovao u građanskom društvu? Ni u jednom bitnom pogledu takav čovek se ne bi razlikovao od homo duplexa pocepanog na privatnu personu i apstraktnog građanina. Sporedno je što bi umesto kapitalista figurirale samoupravne grupe kad se već ponašaju kao »kolektivni kapitalisti«. Za čoveka koga u interesu svog dohotka takva grupa bezobzirno izbacuje na ulicu, razlika je manje više terminološka. Na opisanu tendenciju oslanjaju se na Zapadu oni koji zlurado predviđaju da će se socijalizam najzad samo po imenu razlikovati od kapitalizma.
Društveno samoupravljanje može i treba da smanji socijalne razlike. Teško je zamisliti da društvo dogovoreno, demokratski, pruži mogućnost nekim slojevima da se nesrazmerno obogate. Zato je krivulja socijalnih razlika jedan od najboljih indikatora stvarne razvijenosti društvenog samoupravljanja.
Ali da bi se materijalno obogatilo, socijalističko društvo mora dobro nagraditi znanje, stručnost, sposobnost, visoku produktivnost. Samo, da se tako postepeno ne obrazuje sve bogatija i moćnija elita koja će biti u stanju da spreči daljnje smanjenje socijalnih razlika kad to bude materijalno moguće? Pa već sada ima dosta ljudi koji istupaju protiv komunističko-solidarističkih korekcija i raspodele dohotka prema rezultatima rada, čak i raspodele dohotka ostvarenog na tržištu. Kako u međuvremenu sačuvati depozit revolucionarno-egalitarističke svesti? Da se u tom procesu suštinski ne izmeni i stav revolucionarne avangarde prema društvenoj nejednakosti? Kakve će u tom pogledu biti nove generacije od kojih zavisi kontinuitet revolucije? Naravno, velika je iluzija da bi se socijalna nejednakost obezbedila vraćanjem na statističku uravnilovku. Ostavljajući po strani njen praktički krah, treba se samo setiti da uravnilovka rađa velike etatističke privilegije kao svoj komplement i okvir.
Sve su to pitanja i opomene koje istinski marksisti i revolucionari treba da izraze pre nego što bi bilo kasno. Neka je i tačno da je za naše društvo trenutno još uvek akutnija neracionalnost, neposlovnost, neadekvatna stimulacija, nego opisana tendencija. Ali baš konkretni humanizam zahteva da već sada obratimo pažnju i na nju.
Nakon izvesnih diskusija i praktičkih kolebanja koja su vrhunila u NEP-u, Boljševička partija je optirala za rigidno i centralističko plansku i distributivnu, znači svojevrsnu naturalnu privredu. To je imalo presudan uticaj na izgradnju društvenog sistema: postavljeni su temelji primitivno-politokratskog etatizma. Kao da je istorija ironično htela da podseti marksiste koliko je celokupni društveni život još uvek neumoljivo centriran oko načina proizvodnje i raspodele.
U tom boljševičkom izboru sledeći dobro poznati momenti igrali su važnu ulogu. Pošlo se, s jedne strane, od toga da je brza industrijalizacija nemoguća bez ogromne državne centralizacije akumulacije, a sa druge od uverenja da je socijalističko društvo apsolutno inkompatibilno sa robno-novčanom privredom.
Ne ulazeči u spor da li je to uverenje zasnovano na autentičnom Marxu, ovde treba reći da je jedna stvar neosporna. Da bi društveni proizvodi izgubili svojstvo robe, prema Marxu neophodno je da ih ima u izobilju. A ovde je reč o jednom društvu oskudice koje je htelo da ukine tržišnu privredu ne ispunivši taj bitan preduslov. Rezultat nije bio socijalizam već etatizam. Taj model, privredni i društveno-politički, kasnije je postao uzor za jedan niz zemalja.
Naravno, situacija se danas menja. Primitivno-politokratska privreda je poodavno u dubokoj krizi, pa skoro sve te zemlje u Evropi sprovode ili predviđaju ekonomsku reformu. Polako ali sigurno odlučuju se za primenu tržišnog mehanizma. To je u njihovim uslovima komponenta prerastanja primitivno-politokratskog u moderno-tehnokratski, decentralizovaniji etatizam.
Primitivno-politokratski etatistički model zasnovan na naturalnoj privredi nije mogao da vrši značajniji uticaj na teoriju i praksu na Zapadu. Tek sada sa njegovom modernizacijom, tehnokratizacijom i uvođenjem tržišnih principa ta mogućnost se otvara. Naravno, uticaj je obostran. Otuda će sve više maha dobijati teorija »konvergencije« dva sistema: kapitalističkog i »socijalističkog« (u stvari etatističkog).
Time, svakako, ne želimo reći da se privreda kojom upravlja socijalističko društvo može temeljiti isključivo na tržištu. Neophodno je ozbiljno društveno usmeravanje, koordiniranje i planiranje. Socijalistička zajednica je nesaglasna kako sa otuđenom državom, tako i sa anarhičnim, otuđenim tržištem. Bez racionalne kontrole privrednih tokova od strane udruženih proizvođača ne može biti govora o socijalizmu u Marxovu smislu.[3] To bi bilo suvišno isticati da danas nema sve više glortfikatora robne proizvodnje u socijalizmu. Verujem da nećemo dugo čekati ni na mit komunističke robne proizvodnje. Kapitalizam se već sa Keynesom oslobodio dve krupne zablude. Prvo, da ekonomija može sama sebe efikasno da reguliše isključivo tržišnim mehanizmom. Drugo, da potpuno slobodno tržište obezbeđuje maksimalno korišćenje ekonomskih mogućnosti. Naš anarholiberalizam je, dakle, jako zakasneo i provincijalan.
Izbor netržišnog privrednog modela posle socijalističke revolucije bio je neosporno motivisan i željom da se striktnim državnim planiranjem izbegne iracionalnost anarhične i rasipničke tržišne konkurencije. Pokazalo se međutim da takvo planiranje i distribuiranje donosi ne manju iracionalnost: etatistički subjektivizam i voluntarizam. Izgleda da svojevrsna kombinacija tržišta i društvenog planiranja može da svede obostranu iracionalnost na mogući minimum.
Tržište otkriva i leči neke »dečje bolesti« i oslobađa od naivnosti i mnogih mitova. Ono može otkriti, na primer, da se iza pune zaposlenosti krije pseudozaposlenost ili da fantastična stopa privrednog rasta u dobroj meri predstavlja gomilanje neupotrebljivih stokova. Jednom rečju, tržište razobličava parazitizam, uvodi efikasnu stimulaciju i selekciju. Naša privredna kriza koja je privrednu reformu učinila toliko urgentnom, delimice je bila rezultat nespremnosti da se praktično prihvate neophodne posledice tržišne privrede: država je prikrivala i sanirala stvarne bankrote, naravno uzimajući za to sredstva od uspešnih preduzeća.
Bez robno-novčane privrede danas nije moguće uspešno napredovanje prema materijalnom obilju. Još uvek nema boljeg načina da se utvrde materijalne potrebe stanovništva i prema tome proizvode stvarne upotrebne vrednosti nego posredovanjem prometne vrednosti. Želja, inače plemenita, da se to posredovanje brzo otkloni podsticala je proizvodnju za lagerovanje a ne za upotrebu.
Ali sve dok postoji, tržište će nastojati da se nametne kao vrhovni regulator i kriterijum odnosa među ljudima, da na taj način restaurira osnovu građanskog društva. Tržište rezonira uglavnom na postojeći nivo potreba i stvara artificijelne pa čak i štetne potrebe. Time ono dolazi u sukob sa misijom socijalističke zajednice da humanizira postojeće i razvija nove humane potrebe. To je više nego očigledno u duhovno-kulturnom životu, iako tržište i tu može da razotkrije neke parazite (doduše stvarajući mnoge nove). Naše iskustvo samo potvrđuje ono što već znamo iz kapitalizma: pojedine grupe (sada samoupravne) mogu da koriste »kulturno« tržište za podsticanje najnekulturnijih potreba i da se bogate na taj način. Uprkos tome, kod nas je sve više teoretičara i praktičara koji ubrzano jednostavno prenose principe tržišne privrede na kulturu.
Kako se bude bogatilo socijalističko društvo će sve više postajati asocijacija potrošača, a sve manje proizvođača. Od toga kako će potrošač biti vaspitan i usmeren u mnogome će zavisiti kvalitet čitavog društva. Neosporno je da nam danas kapitalistička civilizacija prilično diktira strukturu potreba i potrošnje. Zato su mnoga merila poremećena. I sam pojam životnog standarda sve više se svodi na materijalni standard.
Samo integrisano samoupravno društvo može demokratski da hijerarhizuje svoje potrebe, uspostavi prioritete i usmeri sredstva za vaspitanje i zadovoljavanje najhumanijih potreba. Teorija takvih potreba predstavlja bitnu pretpostavku za širu teoriju socijalističke zajednice. Tu se, opet, ne može napred bez razvijanja marksističke antropologije i aksiologije.
Hic Rhodus — hic salta!
- ↑ Videti njegovu knjigu »Marxism in Contemporary France«, New York, 1966, p. 144.
<br - ↑ Ovde nećemo ulaziti u svođenje samoupravljanja na praznu formu od strane rukovodećih organa, jer je o tome više pisano.
<br - ↑ »Životni proces društva neće zbaciti sa sebe veo misterije sve dok ne postane proces koji vodi slobodna asocijacija proizvođača, pod njihovom svesnom i svrhovitom kontrolom« (Marx, Kapital, Beograd, T. I, str. 53—54)
