Deprecated: Assigning the return value of new by reference is deprecated in /srv/www/virtual/org.anarhija.praxis/htdocs/includes/Skin.php on line 134

Deprecated: Assigning the return value of new by reference is deprecated in /srv/www/virtual/org.anarhija.praxis/htdocs/includes/Title.php on line 132

Deprecated: Assigning the return value of new by reference is deprecated in /srv/www/virtual/org.anarhija.praxis/htdocs/includes/Title.php on line 219
Praxis:Praxis 1969 1-2:Pojam revolucije - Mihailo Marković - Praxis

Praxis:Praxis 1969 1-2:Pojam revolucije - Mihailo Marković

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije.

Jump to: navigation, search

POJAM REVOLUCIJE
Mihailo Marković
Beograd

Dve su vrste pitanja koje se postavljaju u vezi s marksističkim shvatanjem revolucije. Prva se tiče teorijskih osnova ovog shvatanja: kako shvatiti pojam revolucije, da li su revolucije uopšte i posebno revolucionarni prelaz od kapitalizma ka komunizmu nužni ili samo mogući procesi. Druga grupa pitanja ima konkretan istorijski karakter: pod kojim istorijskim uslovima su revolucije u savremenom svetu moguće, kakva društvena praksa pojedinih slojeva i grupacija je u stanju da tu mogućnost realizuje, koji objektivni interesi i potrebe pojedinih društvenih grupa omogućuju njihovo revolucionarno političko angažovanje.

1


Pojam revolucije ima određenog smisla samo s obzirom na kontekst u kome ga postavljamo. Doduše on uvek znači izvesnu značajnu, radikalnu promenu — ali od konteksta će zavisiti šta ćemo smatrati »značajnim«, »radikalnim« i uopšte šta ćemo priznati kao stvarnu promenu. Ako sutra u Boliviji Baarientosa zbaci s vlasti neki drugi general, mnoge novine sveta će o tome pisati kao o još jednoj od onih brojnih latinsko-američkih »revolucija«, međutim takvu promenu režima sigurno nijedan marksist ne bi smatrao stvarnom društvenom promenom, a najmanje revolucijom.

S druge strane, niko ne bi oklevao da obaranje Privremene menjševičke vlade 25. oktobra 1917. nazove istinskom revolucijom. Međutim, mnogi autori nazivaju nagli prelaz ka industrijalizaciji i planskoj privredi 1930. godine — drugom sovjetskom revolucijom — kao što se i kod nas prelaz ka samoupravljanju 1951. godine katkad smatra našom drugom revolucijom.

Očigledno je da u prvom slučaju pod revolucijom podrazu-mevamo samo korenitu promenu karaktera vlasti, dok u drugom i trećem slučaju imamo u vidu korenitu promenu u oblasti privrede, odnosno društvene strukture uopšte. Problem je onda da li ćemo revolucijom smatrati svaku radikalniju promenu u nekoj posebnoj oblasti društva ili ćemo taj pojam primenjivati samo kad je reč o radikalnom preobražaju totaliteta društva; odnosno kad je reč o preobražaju onih društvenih struktura i institucija od kojih bitno zavise svi oblici društvenog života. Ovo pitanje ni iz daleka nije tako akademsko kao što izgleda. Ako je preuzimanje vlasti od strane partije radničke klase — revolucija, a ne samo prvi korak u revoluciji, onda je sve što sledi — mirnodopska izgradnja, onda je društvo koje zatičemo sutra dan posle »revolucije« — već novo društvo, koje treba sta-bilizovati, kome se treba prilagoditi, u koje se treba uklopiti, kod koga je već akcenat na pozitivnom rastu a ne na nizu daljih negacija. Istinske revolucionare i u tom »novom« društvu ne-retko čeka zatvor samo što se kao rezultat revolucije tamničar promenio. Ako je revolucija radikalno ukidanje starih društvenih odnosa i njihova zamena novim čovečnijim odnosima u kojima se bitno proširio prostor ljudske slobode i mogućnosti pu-nijeg bogatijeg života za sve pojedince, onda je revolucija proces koji u najrazličitijim oblicima mora trajati u toku čitave prelazne epohe. U toku te epohe nema mesta za samozadovoljstvo, apologiju i ideološku racionalizaciju postojećeg; vizija moguće čovečnije budućnosti mora biti stalno prisutno merilo kritičkog ocenjivanja i usmeravanja; svaka stabilizacija može biti samo privremena i uslovna i mora nužno voditi odgovarajućim oblicima samo-ukidanja i prevazilaženja; svako privremeno pri-lagođavanje ljudi uslovima mora biti praćeno prilagođavanjem uslova ljudskim potrebama čije je ostvarivanje već postalo is-torijski moguće.

2


Shvatanje revolucije kao mnogo dubljeg i radikalnijeg preobražaja nego što je samo zauzimanje vlasti i promena njenog klasnog karaktera — nije u suštini novo i ne bismo ga morali posebno ni isticati da ono nije sistematski dovođeno u pitanje u praksi, od strane birokratskih grupacija u socijalističkim zemljama.

Međutim, u vezi s njim dva pitanja nisu ni teorijski rešena. Prvo je: ako je revolucija radikalan društveni preobražaj koji obuhvata ne samo oblast politike već i ekonomike, kulture i čitavog svakodnevnog života, da li nju može činiti jedino niz nasilnih promena, katastrofa i konvulzija, ili je ona integral promena koje mogu biti i mirne, postepene, »evolutivne«. Problem je u tome što neke vrlo žestoke, nasilne, konvulzivne pro-mene na kraju nisu donele velike stvarne preobražaje (na primer »veliki skok unapred« u Kini 1959 — generalni štrajk u Francuskoj maja 1968.) dok su neke vrlo krupne društvene promene izvršene mirnim putem (dekolonizacija nakon drugog svetskog rata, uvođenje planiranja i menadžerska revolucija u savremenom kapitalizmu, ukidanje krupnih društvenih razlika u Švedskoj i drugim skandinavskim zemljama, prelaz na samoupravljanje u Jugoslaviji itd.). Ako je to tako, pitanje je: nismo li toliko proširili smisao pojma »revolucija« da on gubi svaku informativnu vrednost. U svakoj istorijskoj eposi dešavaju se značajne promene. Nije li onda svaka istorijska epoha u nekom smislu revolucionarna. Očigledno je da se takvo rastvaranje pojma revolucije može izbeći samo ako se (1) razlikuju epohe rasta i epohe prevazilaženja jedne celovite društvene strukture i (2) ako se precizno odredi osnovna granica jedne društvene strukture koja će u eposi njenog prevazilaženja biti ukinuta. Odredba ove granice u isti mah je opšta okvirna definicija integrala promena (bez obzira da li su one nasilne ili relativno mirne), koje kon-stituišu jednu revoluciju.

3


Pitanje o socijalističkoj revoluciji najčešće je u marksističkoj literaturi bilo svođeno na pitanje o slomu kapitalističkog društva. Razume se, osnove za ovo svođenje nalazimo već kod Marxa u pojedinim njegovim tekstovima. (Tek celina njegovih tekstova, u prvom redu njegovi rukopisi filosofsko-antropološ-kog karaktera daju osnove za mnogo šire shvatanje.) U Komunističkom manifestu Marx tvrdi da će sukob dve velike protivničke klase — buržoazije i proletarijata dovesti do »nasilnog re-šavanja svih postojećih društvenih uslova«, dakle do procesa koji će očigledno imati kataklizmički karakter. Ukidanje vlasti buržoazije samo je početak toga procesa. U eseju povodom suđenja kolnskim komunistima Marx je pokazao da zbacivanje jedne vlade ne bi moglo biti ništa više do epizoda u neminovnoj velikoj bitci i da je od osnovnog značaja spremiti se za ovaj posljednji i odlučujući sukob. I Engels je razlikovao (1895) između »fundamentalne transformacije društva« i »obične političke revolucije«. Međutim ne samo što je političku revoluciju vezao za podizanje barikada i uličnu borbu već je uopšte propagandni rad i parlamentarnu delatnost suprotstavio revolucionarnim oblicima borbe. »Mi, revolucionari«, rekao je on, govoreći o prilikama u Nemačkoj u poslednjoj deceniji XIX veka, »možemo napredovati daleko brže legalnim sredstvima nego ilegalnom i revolucionarnom taktikom«[1]. Gledište nemačke socijaldemokratije je najbolje izrazio Bebel na Erfurtskom kongresu kad je rekao da »samo kapitalističko društvo punom parom priprema svoj slom i mi imamo samo da sačekamo momenat kad će vlast ispasti iz njegovih ruku«. U tom istom stilu je Kautsky bezbroj puta rekao da partija ne može činiti ništa bolje nego se spremati za odlučujuću masovnu revoluciju kad naiđe podesni momenat.

Ova prividna radikalna teorija sa svim svojim mehaničkim demartinizmom i optimističkom pretpostavkom da sam kapitalizam neizbežno vodi revoluciji, koju jedino treba spremno sačekati, i u koju zapravo ne spada sve ono što partija pripremajući se preduzima — bila je izraz jedne prakse koja je već uveliko bila reformistička.

Kad se 1896. pojavio Bernstein sa svojom serijom članaka u Neue Zeit on je samo otvoreno izrazio ovaj reformizam i pokušao da dokaže da činjenice ne pružaju nikakve osnove za nadu u neminovni predstojeći slom kapitalizma. Jer niti je došlo do rastuće bede radničkih masa, niti je došlo do onakve koncentracije kapitala kakva se na osnovu Marxove teorije mogla o-čekivati, niti su se, po njegovom mišljenju, ekonomske krize pokazale neizbežne — a to su bile osnovne premise teze o neminovnom slomu kapitalizma. Bez obzira na to koliko je Bernstein činjenički bio u pravu, a dobrim delom nije bio, naročito u sudu o ekonomskim krizama, njegova osnovna reformistička teza »ciljevi nisu ništa pokret je sve«, krije u sebi jedan revolucionarni elemenat: Naime ako je jedan pokret uopšte socijalistički, on već sam po sebi mora imati revolucionarni karakter a ne samo pripremati jedan događaj u budućnosti koji će jedino biti smatram revolucijom. Pitanje je samo: šta je to što jedan pokret čini socijalističkim, koji je to totalitet koji daje revolucionarni smisao svakoj akciji u okviru pokreta?

Rosa Luxemburg je prevazišla reformizam i Bernsteina i socijaldemokratskog centra svojim shvatanjem revolucije kao niza katastrofa: »Ukoliko više kapital, putem militarizma u ćelom svetu i kod kuće likvidira nekapitalističke slojeve i pogoršava uslove života svih radnih ljudi, utoliko više svakodnevna istorija akumulacije kapitala u celom svetu postaje kontinuirani lanac političkih i društvenih katastrofa i konvulzija, koje će zajedno sa periodičkim ekonomskim katastrofama u obliku kriza učiniti produženje kapitalističke akumulacije nemogućom... čak i pre nego što je kapitalizam dostigao prirodne granice svog ekonomskog razvoja«[2].

I Rosi Luxemburg je izgledalo neophodno da naglasi ono što u teoriji revolucije nije neophodno, naime da ono što je Marx shvatio kao epohu »fundamentalne transformacije« društva predstavi kao seriju katastrofa. Ono što je bilo daleko hitnije pitanje: u čemu je »fundamentalna transformacija« ili nije uopšte precizirano ili je rešeno na nepotpun i, kako se to najbolje danas može videti, površan način. Osnovna promena je svedena na ukidanje privatne svojine na sredstva za proizvodnju i uvođenje planske proizvodnje na mesto anarhične.

4


Ovaj nedostatak nalazimo i kod vodećih teoretičara sovjetskog društva— Lenjina, Trockog i Buharina. Njihov pojam revolucije neuporedivo je konkretniji i sadrži neke radikalno nove elemente: fatalizam i veru u odlučujuću ulogu spontanog pokreta mase zamenio je aktivizam i uverenje da se istorijski proces može usmeriti u revolucionarnom pravcu i ako nisu sazreli svi istorijski uslovi za prevazilaženje kapitalizma.

Helphand (Parvus) i Trocki su već 1905 — 1906. razvili teoriju permanentne revolucije po kojoj se, čak i u jednoj tako nerazvijenoj zemlji kao što je Rusija, proletarijat može staviti na čelo masa i izvojevati najpre demokratsku revoluciju a zatim ukinuti privatnu svojinu na sredstva za proizvodnju i započeti izgradnju socijalizma. Lenjin koji je dugo smatrao da demokratsku i socijalističku revoluciju mora deliti dug istorijski period zauzeo je u proleće 1917. stanovište da prva može brzo preći u drugu, u prvom redu zahvaljujući specifičnim us-lovima koje je rat stvorio. Revolucija ne mora, dakle, početi u zemlji s najrazvijenijim proizvodnim snagama već u zemlji koja predstavlja najslabiju kariku u lancu imperijalizma. Buharin je u Programu komunističke internacionale 1928. razlikovao tri vrste revolucionarnih pokreta: klasičnu proletersku revoluciju, koja izbija u nekoj razvijenoj zemlji, kombinaciju proleterske revolucije i revolta seljaka koja se dešava u polurazvijenim kapitalističkim zemljama, najzad revolucionarni pokret nekoliko ugnjetenih klasa u kolonijalnim i zavisnim zemljama[3]. Svaki ovakav pokret pojačava opštu krizu kapitalizma. Najzad »kapitalistički sistem kao celina dostiže tačku svog konačnog sloma i diktaturu financijskog kapitala zamenjuje diktatura proletarijata«[4]. Suštinu socijalističke revolucije čini dakle uspostavljanje diktature proletarijata.

U praksi je, bar u početku, diktatura proletarijata shvatana kao istinski demokratski oblik vlasti — s vrlo širokim slobodama i u Partiji i u štampi i javnom životu. Boljševici su 1917. ponudili menjševicima i eserima učešće u vladi. Pregovori su bili prekinuti i do koalicije nije došlo samo zato što je postavljen uslov da Lenjin i Trocki ne budu u vladi. Međutim, čak i u najtežim, kritičnim danima građanskog rata postojala je legalna opozicija, a u samoj Partiji odluke su donošene nakon ogorčene borbe ad hoc formiranih grupacija, pri čemu je neprikosnoveni vođ partije, Lenjin, ne jednom ostajao u manjini. Jedan od prvih dekreta Saveta narodnih komesara nakon oktobra 1917. bilo je ukidanje smrtne kazne uprkos Lenjinovog otpora. Prvi javni istup Staljina, tadašnjeg komesara za nacionalnosti, bio je na Kongresu Finske socijaldemokratske partije u Helsinkiju sredinom novembra 1917. Tom prilikom je Staljin proklamovao nezavisnost Finske.

Ali usred dobro poznatog sticaja tragičnih istorijskih okolnosti diktatura proletarijata je brzo počela da dobija novi vid. Boljševici nisu mogli ostvariti probuđene nade a nisu mogli ni napustiti svoje delo u času kad je već izgledalo da su uspeli. Oni su zemlji obećali mir i verovali su da će proletarijat Centralnih sila prestati da se bori protiv radničko-seljačke vlade u Rusiji i okrenuli oružje protiv vlastodržaca. Nemci su međutim produžili da napreduju. Kad su boljševici zarobili generala Kras-nova nakon njegovog neuspelog marša na Petrograd pustili su ga na slobodu uz časnu reč da neće ponovo početi borbu, general je dao časnu reč i ubrzo se stavio na čelo jedne bele armije na jugu. Trebalo se, dakle, latiti oružja.

Nezavisnost Finske bila je u isti mah uspostavljanje vlasti finske buržoazije. Buharin i Đerđinski su napali Staljina zbog koncesija buržoaskom nacionalizmu malih nacija. Nije trebalo da prođe mnogo vremena pa da februara 1921. Crvena armija silom okupira Đurdijansku republiku i rastera menjševičku vladu.

Juna 1918. menjševici i desni eseri su stavljeni van zakona zbog saradnje nekih njihovih članova sa belogardejcima. Nakon niza ustanaka i atentata, nakon ubistva Urickog i Volodar-skog i teškog ranjavanja Lenjina od strane esera — počeo je brutalni masovni teror.

Marta 1921. pobunili su se mornari Kronštata jednog od najjačih boljševičkih uporišta u 1917. Mornari su tražili obećane slobode, vlast sovjeta, kraj diktature Boljševičke partije. Crvena Armija se morala boriti protiv proletera. Ustanak je bio u-gušen u krvi.

Došla je zatim borba s »Radničkom opozicijom« u samoj Partiji. Na desetom kongresu 1921. doneta je odluka o zabrani opozicionih grupa u partiji. Istovremeno je osnovana Centralna kontrolna komisija koja će otada imati zadatak da vrši periodične čistke.

Na kongresu Partije, prvom koji je održan u odsustvu bolesnog Lenjina, Staljin je, odgovarajući jednom kritičaru (Lu-tovinovu) koji je zahtevao više slobode diskusije u partiji (i koji je uskoro zatim izvršio samoubistvo), prvi put izrekao onu frazu koju će do današnjeg dana revnosno u prikladnim prilikama ponavljati svi staljinisti, naime, da »partija nije debatni klub«.

Na XIII kongresu Partije Trocki, već oboren na kolena pod neumoljivim udarcima triumvira — Staljina, Zinovjeva i Ka-menjeva, izrećiće jednu drugu čuvenu frazu —bez koje ni sta-ljinizam ne bi bio moguć: »Čovek ne srne biti u pravu protiv partije. Može se biti u pravu samo s partijom i preko partije jer istorija nije stvorila drugi put za realizaciju onog što je pravo. Englezi imaju poslovicu: »Bila u pravu ili ne — moja je to zemlja«. S mnogo više istorijskog opravdanja možemo mi reči: »Bila u pravu ili ne u nekom posebnom pitanju — moja je to partija«[5].

Oktobar 1926. doneo je prvu javnu samokritiku čitavog niza partijskih vođa: Trockog, Zinovjeva, Kamenjeva, Pjatakova, So-kolnjikova i drugih. Godinu dana kasnije Buharin je sa suzama u očima molio Politbiro za oproštaj samo zbog jednog razgovora u četiri oka s Kamenjevim. Krajem 1929. svi rivali, proslavljeni vođi Oktobra, bili su eliminisani, Trocki proteran iz zemlje, ostali zbačeni s vodećih pozicija.

Diktatura proletarijata bila se pretvorila u diktaturu Partije a ova u diktaturu Vođe. Nije ovde mesto da raspravljamo do koje mere je ova transformacija bila objektivno uslovljena potrebom centralističkih metoda u procesu brze industrijalizacije jedne veoma zaostale zemlje. Bitno je istaći da je ovaj proces u krugovima marksista prihvaćen kao manje više normalan. U postojećoj teoriji revolucije nije bilo ničeg što bi bilo u očiglednom sukobu s onim što se desilo u toku praktičkog spro-vođenja prve uspešne socijalističke revolucije. Privatna svojina na sredstva za proizvodnju je faktički bila ukinuta. Forsirana industrijalizacija je težila stvaranju društva obilja. Anarhičnost kapitalističke proizvodnje je zamenjena planiranjem. Nije li Staljin samo izražavao volju partije proletarijata? Nije li partija bila samo avangarda proletarijata?

5


Ali i u Sovjetskom Savezu i u Kini i u Jugoslaviji, Kubi i drugim socijalističkim zemljama preživeli su ili su u novim oblicima reprodukovani neki odnosi, institucije i strukture koje su bile karakteristične za sve dosadašnje oblike klasnog društva a koje revolucija nije bitno izmenila ili njihove izmene nije jasno ni odredila kao svoj cilj.

Pre svega preostali su različiti više ili manje prikriveni oblici eksploatacije. Pojam eksploatacije je bio sužen i sveden na onaj specifični oblik koji nastaje u proizvodnom odnosu kapitalista i radnika. Međutim, u svom najopštijem smislu prisvajanje viška vrednosti od strane pojedinaca i društvenih grupa eksploatacija ostaje netaknuta u svakom društvu u kome nije dosledno primenjen princip nagrađivanja prema radu i u kome postoji robna proizvodnja. Nebitno je da li to prisvajanje vrše pojedinačni kapitalisti ili kolektivi na osnovu monopola na tržištu, trenutne konjunkture, povoljnih uvozno-izvoznih instrumenata itd. Nebitno je da li višak rada radničke klase prisvajaju kapitalisti u obliku profita i na osnovu posedovanja sredstava za proizvodnju ili birokrati u obliku previsokih plata i privilegija na osnovu neograničene moći raspolaganja društvenim opredmećenim radom.

Preostao je fenomen otuđenosti političke moći. Početni us-pesi u revoluciji, u prvom redu zauzimanje i stabilizacija nove revolucionarne vlasti mogući su samo zato što avangarda pokreta zaista izražava um i volju radničke klase i širih masa koje pokret podržavaju. Ali u onoj meri u kojoj nova vlast nije u stanju da ostvari mnoge proklamovane ciljeve i da ispuni mnoga obećanja, i u onoj meri u kojoj ona već u prvim napetostima s klasom iz koje je potekla odluči da ide svojim putem jer je ona jedini stvarni subjekt revolucije, koji mora delovati u interesu proletarijata makar i uprkos trenutne volje proletarijata (koji ne mora biti svestan svojih interesa), i u onoj meri u kojoj upravljanje i politička delatnost postaje profesija trajno ograničena na mali broj izabranih i zaslužnih — u toj meri politika postaje otuđena delatnost a političke institucije nove vlasti prestaju da budu oblik stvarne medijacije volje revolucionarnih masa i postaju institucije za manipulisanje i prinudu.

Dakle, i u sferi ekonomike i u sferi politike pojedinac još uvek uglavnom ima status objekta. Samoupravljanje u Jugoslaviji je otvorilo proces prevazilaženja tog stanja ali je taj proces još uvek u početnoj fazi (i ima više reformistički nego revolucionarni karakter): on je ozbiljno načeo ali još nije radikalno prevazišao ekonomski i politički monopol birokratije.

6


Najhitnije u pojmu revolucije nije, dakle, ni primena sile, ni postojanje masovnog pokreta (više ili manje organizovanog) ni promena karaktera vlasti, pa čak ni slom čitavog društvenog sistema; sve to nisu ni nužni ni dovoljni uslovi stvarne progresivne transformacije društvenih odnosa. Bitna karakteristika revolucije jeste radikalno prevazilaženje suštinske unutrašnje granice određene društvene jormacije.

Osnovno teorijsko pitanje revolucije jeste, dakle, odredba te suštinske unutrašnje granice. Tek kad utvrdimo koje su to osnovne institucije koje jedno društvo čine neracionalnim i nečo-večnim, tek onda kad utvrdimo istorijsku mogućnost i puteve ukidanja tih institucija i njihovu zamenu drugim koje obezbe-đuju racionalnije i čovečnije društvene odnose, tek onda naše shvatanje revolucije postaje dovoljno jasno i konkretno, tek onda možemo izbeći da postanemo žrtve privida lažnog avangardizma. Taj privid se javlja u dva osnovna oblika. Jedan je pseudo-avangardizam kad smatramo revolucionarnim pokret čiji ciljevi stvarno nisu radikalni, koji revolucijom smatra običnu reformu sistema ili koji ima samo izvesne spo-ljašnje odlike radikalnosti: ultralevu frazu, romantičku negati-vističku simboliku, organizaciju koja u celini osporava postojeće društvo, bez jasne svesti o tome koje su ključne njegove ustanove koje treba prevazići, i šta u tim ustanovama treba definitivno ukinuti a šta održati u okviru novih progresivnijih ustanova budućeg društva.

Drugi je oblik lažnog avangardizma mit bivšeg avangardizma, koji se javlja onda kad jedna društvena grupacija uspešno obavi početni deo revolucije, osvoji vlast, promeni svoje društveno biće, objektivno preuzme konzervativnu ulogu ali pri tom nastoji da i dalje sačuva svoju nekadašnju revolucionarnu ideologiju. To nije diktirano samo potrebom očuvanja iluzija o sebi već i potrebom održanja duhovnog kontakta sa širokim masama u čije ime se u prošlosti istupalo. I jedna i druga potreba se zadovoljavaju s jedne strane brižljivim negovanjem tradicije iz prošlog revolucionarnog perioda, s druge strane tipično ideološkim mistifikovanjem stvarnih sadašnjih odnosa.

7


Mit bivšeg avangardizma utoliko je teže demaskirati što je pojam revolucije višeznačan, što stvarnost ima više različitih slojeva, pa prema tome i više različitih granica i mogućih negacija i što svaka od ovih zavisi, s jedne strane, od našeg op-šteg sistema vrednosti, s druge strane od tačne procene realnih istorijskih mogućnosti. Utvrđivanje suštinske unutrašnje granice jedne društvene formacije uslovljeno je sledećim pretpostavkama:

(1) Jedna društvena formacija ima svoju ekonomsku, političku, socijalnu, kulturnu dimenziju — prema tome moguće je ograničiti se samo na jednu od njih i govoriti posebno o političkoj, ekonomskoj, socijalnoj, kulturnoj revoluciji. Ono što nas ovde pre svega interesuje jeste totalitet društva, prema tome, integralna revolucija koja bi obuhvatila sva ova područja (koja se uostalom i ne mogu oštro deliti). Ali čak i kad tako postavimo pitanje, ostaje činjenica da društvena stvarnost ima različite slojeve.

To najpre može biti jedan specifični oblik kapitalizma: liberalni, monopolistički ili državni. Unutrašnja njegova granica može biti raspolaganje opredmećenim radom na osnovu privatne svojine na sredstva za prozvodnju. Ukidanje te granice ima u određenom smislu revolucionarni karakter, ali privatnu svojinu može zameniti državna svojina. Unutrašnju granicu kapitalizma kao takvog predstavlja proizvodnja za profit i prisvajanje profita od strane vlasnika i profesionalnih upravljača. Međutim, krajnja osnova svakog savremenog društva (najdublji njegov sloj) jeste robna proizvodnja; njena unutrašnja granica je fetišizam robe i uopšte otuđenost rada.

Prema tome, odgovor na pitanje o revoluciji pretpostavlja specifikaciju problema: imamo li u vidu preobražaj privatnog kapitalizma ili kapitalizma uopšte, ili onaj najradikalniji: preobražaj klasnog društva zasnovanog na robnoj proizvodnji i otuđenosti rada.

(2) Način postavljanja pitanja o revoluciji zavisi, međutim, od toga kako shvatamo odnos prakse i postojeće istorijske stvarnosti. Suprotne krajnosti su oportunistički pozitivizam »realne--politike« i voluntaristički utopizam revolucionarne romantike.

Prvi pretpostavlja da praktička delatnost treba da se prilagodi onom što je u društvenom procesu nužno ili što »je objektivno dominantna, prevlađujuća tendencija«. Ako je većina radnika faktički zainteresovana isključivo za veći dohodak i viši životni standard onda ne samo što se početak revolucije može vezivati jedino za eventualno katastrofalno slabljenje imperijalizma na međunarodnom planu, nego će i sama društvena transformacija biti shvaćena na nedovoljno radikalan način, pre svega kao promena karaktera vlasti. U robno-novčane odnose neće se bitno dirnuti jer proizvođači »objektivno teže da se ponašaju kao proizvođači roba«. U birokratsku strukturu savremenog društva neće se dirnuti jer radnici »objektivno teže da teret i odgovornost odlučivanja prepuste ekspertima, menadžerima i profesionalnim političarima«. Do stvarne kulturne revolucije neće doći jer široke mase »objektivno pretpostavljaju zabavnu muziku Mozartu, i kaubojske filmove Shakespeareu«. Revolucionarnost koja na taj način pojam o objektivnim istorijskim mogućnostima gradi na zakonu velikih brojeva završava u reformizmu i ne retko u kontrarevoluciji.

Romantični utopizam, s druge strane, ne želi da zna ni za kakvu društvenu determinaciju i polazi od pretpostavke da su pre dela sve mogućnosti otvorene, da se treba rukovoditi duhom utopije a ne duhom pozitivnog znanja, da se, prema tome, treba angažovati za ono što je najhumanije, bez obzira na to koliko je objektivno moguće. Shvatanje istorijski negativnog postaje vrlo široko i zaista radikalno: ono obuhvata ne samo proizvodnju za profit nego i robnu proizvodnju uopšte, ne samo deformacije savremenog tehnicizma nego i tehniku uopšte, ne samo birokratizam već i svaku organizovanost i institucionalizam, ne samo pozitivističko shvatanje i primenjivanje nauke, već i svako planiranje i racionalno kalkulisanje. Oslanjanjem na logiku srca plediranjem za punu slobodu i spontanost, krajnjim radikalizmom mogu se stvoriti neslućene nove mogućnosti, mogu se stihijski proširiti prostori stvarne ljudske slobode, može se odigrati izvanredno značajna katalitička uloga privlačenjem pažnje na vešto prikrivene realne probleme, otkrivanjem sve brutalnosti postojeće vlasti, buđenjem ogromnih uspavanih energija. Ali sve je to stvar slučajnosti. Osporiti u jednom društvu sve znači osporiti i ono što se u postojećim istorijskim uslovima mora, bar za još jednu epohu sačuvati u novom društvu. U krajnjoj liniji to znači propustiti da se stvarno praktički ospori ono čije prevazilaženje je već postalo istorijski moguće.

Revolucija shvaćena romantički ili je samo revolucija u mislima ili je, u pokušaju svoje političke realizacije, samo preliminarna katalitička faza stvarne revolucije.

Istorijsku realnost ne smemo, dakle, shvatiti na pozitivistički način. Aktivizam ne sme biti sinonim voluntarizma.

Istorijski-realno nije samo ono što dominira već i ono što je retko i izuzetno, nije samo ono što sad faktički jeste već i ono što sutra može biti ako se angažujemo na određen način. Da li nešto može ili ne može biti stvar je ne samo intuicije i imaginacije već i racionalne ocene koja treba da prethodi delatnosti. Niti su sve mogućnosti otvorene niti su sve sem jedne isključene. Može biti sve ono što nije isključeno delovanjem određenih društvenih zakonitosti u određenoj istorijskoj situaciji. Razume se zakoni se ne smeju postvariti: to su samo pravilnosti ljudskog ponašanja koje se mogu promeniti ako to ponašanje prestane da bude spontano, stihijsko i postane svesno i proračunato. Pošto se ponašanje svih ljudi u svim aspektima ne može toliko radikalno promeniti da svi zakoni prestanu da važe, mnoge logičke mogućnosti faktički nisu ostvarene. Među onima koje su otvorene, revolucionarne, angažovanje teži da ostvari ne one koje su najverovatnije već one koje su najčovečnije i najracionalnije, makar bile gotovo na granici nemogućnosti.

(3) Utvrđivanje suštinske negacije jedne društvene formacije uslovljeno je, dakle, trima vrstama pretpostavki: (a) specifikacijom sistema o čijoj negaciji je reč; od toga zavisi šta se može smatrati suštinskim a šta nebitnim;

(b) kritičkim znanjem o istorijskoj situaciji u kojoj se dati sistem nalazi. (Samo uzimajući u obzir postojeće zakonite tendencije ljudskog ponašanja možemo reći koje društvene institucije i strukture mogu biti prevaziđene.)

(c) određenom vrednosnom orijentacijom koja se oslanja na koncepciju istinski ljudskih potreba i, u krajnjoj liniji, na jednu celovitu filosofsku antropologiju. Tek kad imamo određeno uve-renje o tome šta čovek jeste, šta u datim istorijskim uslovima može biti i koje njegove bitne potrebe mogu biti ostvarene — tek onda možemo utvrditi šta je u postojećoj stvarnosti negativno, koje su to institucije koje osuječuju čoveku da bude ono što već može biti.

Svaka praktička delatnost eksplicitno ili implicitno polazi od izvesne pretpostavke o negativnom koje treba eliminisati. Za pozitivistički realizam negativno je ono što ometa rast i efikasno funkcionisanje postojećeg. Antropološka pretpostavka je ovde da čovek jeste ono što faktički preovlađuje u njegovom sadašnjem ponašanju, da se njegove potrebe mogu utvrditi empirijskim proučavanjem njegovog biranja među alternativnim mogućnostima. Razume se, potpuno zanemarivanje ovakvih empirijskih činjenica dovelo bi do radikalnog odvajanja od stvarnosti i do svojevrsne mitologije. Ali, s druge strane, njeno nekritičko prihvatanje znači definitivno ostajanje u okvirima postojećeg i odricanje od revolucionarne delatnosti koja treba da transcendira okvire postojećeg. Svaki proizvođač je sposoban za participaciju u ekonomskom i političkom odlučivanju makar empirijska istraživanja konstatovala fenomen bekstva od slobode i jednostranu preokupaciju dohotkom. Svaki čovek je sposoban da uživa u delima vrhunske kulture ukoliko mu se omogući da stekne potrebna predznanja. Razume se, ako društvo nije tako organizovano da svakom pojedincu omogući da postigne nivo na kome se već nalazi društvo kao celina, svako »objektivno« istraživanje će pokazati da ogromna većina naroda »slobodno« bira da ostane na nivou folklora i najjevtinije zabave.

Utopijski romantizam, s druge strane, polazi od jedne apstraktne i neistorijske antropologije. On ne postavlja pitanje šta čovek može biti u određenoj istorijskoj situaciji, prevazila-zeći jedan oblik društva i ulazeći u drugi koji je doduše čoveč-niji i racionalniji ali koji još uvek ima neka bitna neminovna ograničenja. U odsustvu medijacije ovakvim konkretnim istorij-skim znanjem utopijski romantizam postavlja pitanje ostvarenja slobode uopšte, kreativnosti uopšte, društvene solidarnosti uopšte, ljudske spontanosti uopšte. To vodi osporavanju postojećeg društva in toto; sve njegove institucije su u celini negativne jer postavljaju granice ovom neograničenom, apsolutnom idealu.

Filosofska antropologija koja se inspiriše Marxom (i Mar-xom Ekonomsko-filosofskih rukopisa i Marxom Kapitala) ima istorijski karakter; njen pojam čoveka i ljudskih potreba je konkretno — opšti i višeslojevit. On sadrži ne samo ideju o tome šta bi čovek mogao biti definitivnim oslobađanjem od prinudnog fizičkog rada, ukidanjem klasnog društva i robne proizvodnje već i ideju o tome šta bi čovek mogao biti sutra dok još uvek postoji ljudska materijalna proizvodnja, podela rada, tržište, profesionalna politika. Dokle god postoje ovakve društvene institucije i strukture, čovekova sloboda i potreba da svojom delatnošću afirmira sve svoje potencijalne sposobnosti biće ograničena. Ali već danas bi se čovek mogao osloboditi anarhičnosti robne proizvodnje, mogao bi neuporedivo slobodnije birati profesiju, imati znatno veće i neuporedivo bogatije slobodno vreme. Već danas bi svako mogao da učestvuje u odlučivanju i upravljanju, a današnje neograničene kompetencije profesionalnih političara bi mogle biti svedene na delatnost stručnjaka koji analiziraju podatke, predlažu alternativna rešenja i razrađuju praktične mere — ostavljajući skupštinama i drugim organima samoupravljanja da donose bitne odluke.

8


Šta su, dakle, u svetlosti svih ovih razmatranja osnovni elementi marksističkog pojma revolucije u savremenim istorijskim uslovima.

Revolucija je negacija suštinske unutrašnje granice sa-vremenog kapitalizma. Ta suštinska granica nije prosto privatna svojina na sredstva za proizvodnju — kao što je izgledalo većini sledbenika Marxa — već cela jedna struktura koja se može okarakterisati na sledeći način: na osnovu privatne svojine na sredstva za proizvodnju jedna društvena klasa — buržoazija neograničeno raspolaže celokupnim opredmećenim radom, organizuje proizvodnju robe isključivo za profit, prepušta tržištu da odredi vrednost svih roba, uključujući i vrednost radne snage koja je svedena na običnu robu i na taj način stiče mogućnost da prisvaja celokupan višak vrednosti. Revolucija mora radikalno prevazići ovu strukturu. Ona mora ukinuti privatnu svojinu na sredstvima za proizvodnju ali ne srne dozvoliti nijednoj drugoj društvenoj grupaciji (na primer birokratiji, teh-' nokratiji) da po nekom drugom osnovu (na primer na osnovu monopola političke moći) raspolaže opredmećenim radom i prisvaja veći ili manji deo viška vrednosti. Prevazilaženje robne proizvodnje i tržišta može biti izvršeno samo postepeno i ono zahteva celu istorijsku epohu. Međutim, u uslovima razvijenog industrijskog društva početni koraci ka njihovom ukidanju moraju biti preduzeti odmah. U onoj meri u kojoj sami proizvo-đaci preuzimaju kontrolu nad proizvodnim snagama i raspolaganje opredmećenim radom, proizvodnja robâ može biti postepeno prevazilažena proizvodnjom za ljudske potrebe, nagrađivanje prema uspehu na tržištu može se prevazilaziti nagrađivanjem prema intenzitetu, stepenu kvalifikovanosti i kreativnosti rada; zakoni tržišta će biti najpre korigovani da bi se izbe-gle neželjene socijalne razlike i druge neracionalnosti — da bi zatim u slobodnom društvu obilja sve više gubili smisao.

S obzirom na dvojak karakter negacije mogu se relativno jasno razlikovati dve etape komunističke revolucije. Prva etapa koja ukida klasnu podelu društva i eksploataciju proizvođača (bilo od strane buržoazije ili birokratije) i koja samim tim prevazilazi klasični oblik države zamenjujući ga razvijenim integri-sanim samoupravljanjem jeste socijalistička revolucija koja nas i teorijski i praktički mora prvenstveno interesovati.

9


Tipologija oblika socijalističke revolucije mogla bi izgledati ovako:

(1) U razvijenoj kapitalističkoj zemlji proletarijat silom preuzima vlast i uspostavlja diktaturu proletarijata koja ima sve karakteristike socijalističke demokratije. Istorija dosad ne zna nijednu takvu revoluciju. Događaji u Francuskoj maja 1968. pokazali su mogućnost takvog klasičnog oblika nasilne proleterske revolucije.

(2) U razvijenoj kapitalističkoj zemlji koja se približava dru- 1 štvu blagostanja izvodi se niz postepenih transformacija koje vode smanjenju socijalnih razlika i sve većoj participaciji radnika. Vlast prelazi u ruke naroda legalnim parlamentarnim putem (kao u Švedskoj) ili usled nemoći kapitalističko-birokrat-ske vlade da reši probleme na domaćem i međunarodnom planu (krah u ratu, crnački problem, automatizacija: ovakve mogućnosti postoje u budućnosti u SAD).

(3) U polurazvijenoj kapitalističkoj zemlji u kojoj je buržoazija ispoljila fatalne slabosti — katastrofom u ratu, nemoći da reši agrarna ili nacionalna pitanja. Udružene snage radnika i seljaka, a u nekim slučajevima i sve druge rodoljubive snage, uključujući deo buržoazije, osvajaju vlast i prihvataju trostruki zadatak: (a) uklanjanje ostataka feudalizma i demokratizacije (b) ubrzana industrijalizacija (c) socijalistički preobražaj.

Ruska, Kineska, Jugoslovenska i Kubanska revolucija pripadaju trećem tipu. Nijedna od njih nije savršena. Uporedo s krupnim uspesima u otklanjanju feudalnog nasleđa, industrijalizaciji i urbanizaciji i otkrivanju novih oblika demokratije (sovjeti, društveno samoupravljanje u Jugoslaviji), opšta početna nerazvijenost i kulturna zaostalost je uslovila određeni ste-pen birokratizacije. Birokratizam je usporio a u nekim socijalističkim zemljama gotovo sasvim zakočio proces radikalnijeg preobražaja društvenih odnosa — i to je suštinska granica svih društava koja danas kreću ka socijalizmu.

Svet dosad još nije vidio nijednu revoluciju pravog — klasičnog tipa, mada su nedavni događaji jasno pokazali koliko je preuranjeno smatrati je istorijski prevaziđenom.

Zbivanja u nekim najrazvijenijim kapitalističkim zemljama omogućuju da ih okarakterišemo kao duboku transformaciju društva koje ima neke karakteristike socijalističkog preobražaja. Nemoguće je, međutim, reći da li će se taj preobražaj nastaviti i dovesti do definitivne negacije suštinske unutrašnje granice kapitalizma ili će nastati različiti hibridni društveni oblici koji imaju karakteristike i kapitalizma i socijalizma.

S druge strane, u zaostalim kolonijalnim zemljama postoje antiimperijalistički pokreti i režimi koji pokušavaju da preskoče izvesne kapitalističke forme, koji preduzimaju izvesne socijalističke mere kao što su nacionalizacija i planiranje. Ovakve procese možemo u nekim slučajevima smatrati preliminarnom fazom socijalističke revolucije. Društveni odnosi su tu suviše nerazvijeni da bi socijalizam značio nešto više nego vizija daleke budućnosti.

  1. Engels, Predgovor Marxovom delu Klasne borbe u Francuskoj.
  2. Rosa Luxemburg, Die Akummulation des Kapitals, Gesammelte Wer-ke, VI, Berlin 1923, S. 379—380.
  3. The Programe of the Communist International, »International Press Correspondance« VIII, No 92, 31. Dec. 1928, p. 1749—68.
  4. Ibid, p. 1756
  5. XIII Sjezd Vsesojuznoj Komunističeskoj Partiji, str. 166, 245