Praxis:Praxis 1972 1-2:Kultura kao most između utopije i realnosti - Zagorka Pešić
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije.
Zagorka Pešić-Golubović
Beograd
Kultura kao proces humanizacije čoveka i njegovog sveta[1] uvek je između zamisli i ostvarenja, između ideala i stvarnosti, između novog i već postignutog — kao imaginacija humanijeg sveta.
Ali se kultura najčešće u sociologiji i antropologiji ne definiše kao proces humanizacije, čiji se rezultati mere upravo prema efektima postignutog očovečenja čoveka, već je uobičajeno znatno uže i pragmatičnije shvatanje kulture, pri čemu se kultura tretira kao zbir realizovanih tekovina u okviru jednog naroda i određenog društvenog sistema.[2] U takvim definicijama kultura se posmatra prevashodno u funkciji konkretne date realnosti, shvatajući njen cilj u duhu teorije o prilagođavanju individue društvu, čija se zrelost meri stepenom prilagođenosti zahtevima i normama datog društvenog sistema i odsustvom odstupanja od njih. Takve teorije o kulturi prenaglašavaju utilitarni karakter kulturnih tekovina i socijalizatorsku funkciju kulture u onom smislu kako je definišu funkcionalisti (kao proces prilagođavanja individua društvu u kojem se one uče da postanu članovi datog društva prihvatajući njegove zahteve). Kultura tako shvaćena ima kao osnovni cilj da održi koheziju jednog društvenog sistema i doprinese uspešnosti funkcionisanja društvene organizacije. Svi drugi aspekti kulture — koji su sadržani u definiciji kulture kao permanentnog procesa humanizacije čoveka — nisu obuhvaćeni većinom definicija u antropologiji. Stoga je utopijski smisao[3] kulture najčešće potpuno isključen — onaj smisao koji označava težnju ka idealnom, ka onom što je smela, na izgled nerealna zamisao, što nije »na zemlji«, ali što budi i zadovoljava radoznalost nemirnih duhova i proširuje horizonte, što pomera granice saznatog i ukazuje na ono što još nije data stvar nost, ali može biti nova zbilja.
Tako se kultura, pre svega, tretira kao sistem tekovina u službi određenog društvenog sistema ili određene etničke zajed nice i podređuje implicitno ili eksplicitno političkom sistemu, koji, u ovako shvaćenoj funkciji samo podržava i dalje omogućuje. Zaboravlja se, međutim, da je suštinska karakteristika kulture da je »carstvo slobode«, te da tek nadilaženjem datog, oformljenog, etabliranog sistema kultura ispunjava svoju humanizatorsku funkciju. Drugim rečima, da »služenje sistemu« i podržavanje postignutog stepena životnog iskustva, navika, običaja, konvencija, može biti samo jedan aspekt kulture, ali nikako isključivi i najvažniji, jer je a priori otvorenost i kritičnost suštinski momenat svakog kulturnog čina, te je razgrađivanje da-tog i prevazilaženje postignuto u cilju oslobađanja novih rezervoara ljudske energije, bitnija funkcija kulture od očuvanja postignutog.
Usled ovakve orijentacije koja neopravdano sužava obim pojma kultura u sociologiji i antropologiji se pretežno proučava in tegracija kulture u društveni sistem i njihova usklađenost, tj. funkcionalnost određenog kulturnog sistema u okvirima datog društvenog sistema; a teorijskom i empirijskom izučavanju izmiče sukob kulture i društvenog sistema, protivrečnosti koje nastaju u tom odnosu usled otvaranja novih perspektiva, pri čemu je razaranje starog sistema revolucionarni uslov da se oslobodi put za utopijsko, koje je još uvek s one strane realnosti.
Čak i poslednjih godina ovog našeg veka, kada je kultura — ili bar njen najradikalniji deo — u očitom protivstavu prema postojećim sistemima (za razliku od »masovne kulture« koja je potpuni proizvod tehničke civilizacije i savršeno integrisana u nju), još uvek se u naučnim istraživanjima kultura tretira funkcionalistički, kao elemenat društvenog sistema, a ne i kao protivstav sistemu, te kao dinamički faktor novih svetskih zbivanja. Savremena zbivanja, međutim, pokazuju da je kultura sve manje integrisana u društveni sistem, jer se i majski događaji u Francuskoj 1968., i »univerzitetska revolucija« u SAD, i martovska pobuna Varšavskih studenata 1968., kao i junski studentski pokret 1968. u Beogradu — mogu tretirati kao » kulturna revolucija« u smislu pobune ideja protiv etabliranog sistema koji guši ljudsku ličnost, kao preovlađivanje humanog nad pragmatičkim, zahtev da se prevaziđe postojeće i da se sve akcije društva procenjuju kroz prizmu ostvarenja ljudske slobode, afirmacije ljudskih prava i uslova da pojedinci samostalno odlučuju o svojoj sudbini jednom rečju, kao protivstav sistemu kao cilju po sebi.
Kultura kao opšti i svojevrsni ljudski fenomen vrši višestruke funkcije, koje se samo delimično uklapaju u ciljeve određenih društvenih sistema i to prvenstveno u svom tehničkom i normativnom (instrumentalnom) aspektu. Sve druge funkcije kulture prevazilaze ciljeve jednog društvenog sistema i ne vezuju se nikad isključivo ni do kraja za nacionalnu tradiciju i nacionalnu egzistenciju; tako su nauka, umetnost, filozofija, ljudski ideali i vrednosti po svojoj prirodi afunkcionalne u odnosu na dati društveni sistem, nepragmatičke i univerzalne. Tradicionalni okvir deluje na forme i sadržaje kulturnih ostvarenja, ali ne i na samu njihovu prirodu koja je determinisana kako nekim opšteljud skim kriterijumima, tako i specifičnim — naučnim, filozofskim, estetičkim, itd. koji se ne mogu izvesti ni svesti na sistem i racionalnu tradiciju.
Kultura tako sačinjava most preko kojeg se prelazi — u oba pravca — od stvarnog kao datosti ka utopijskom kao mogućnosti i obratno. Zahvaljujući postojanju kulture stvarnost je uvek samo delimično ostvarenje mogućnosti, nikad završena celina, nikad zgrada za večnost izgrađena, u kojoj bi sve pukotine bile zacementirane i zaustavljeno svako sveže strujanje. A utopija, takođe zahvaljujući tome što je kultura bitni vid ljudskog načina egzistencije, nije neko samo u mašti postojeće mesto, po samoj definiciji nedostižno, » science fiction«, nerealno bekstvo od stvarnosti, već je: zamisao koja se novom ljudskom praksom mo ž e ostvariti; svet otkuda struje nove ideje i idealnije »treba«, de lić neba ka kojem neprestano hrle smeli maštoviti; nešto što nije još zbilja ali što je uslov dinamične stvarnosti. Na taj način kultura uspostavlja most između ova »dva ljudska sveta«. Ali ovde treba dodati da u stvari ta »dva sveta« čine sastavni deo jedinstvene ljudske realnosti, jer se ljudski svet sastoji kako iz ostvarenih tekovina i oformljene društvene organizacije tako i iz pogleda u budućnost, iz zamisli i vizija. Stoga se o kulturi kao »mostu« između ta dva sveta može govoriti samo uslovno, utoliko što u realnosti često preovlađuje pragmatička orijentacija, obuzetost sadašnjošću ili prošlošću (tradicionalizam), usredređenost na očuvanje postojećeg i borbu za život u bukvalnom smislu zadovoljavanja osnovnih potreba, te je sve ono što naizgled nije u neposrednoj vezi sa tim ciljevima označeno kategorijom »utopija« u smislu onog što je nerealno i za praktički život nefunkcionalno. Imajući to u vidu, možemo govoriti o kulturi kao posredniku između ova »dva sveta«, ili bolje reći kao o medijumu koji u sebi spaja oba sveta i proširuje granice biološke egzistencije i borbe za opstanak novim aspektima svojevrsne ljudske egzistencije.
Na koji način kultura igra ulogu posrednika između pragmatičke stvarnosti i utopije kao iskonske težnje čoveka za još neostvarenim?
Kultura kao novi svet za čoveka proširuje sistem delatnosti i sistem potreba i otkriva nove vidove života, nepoznate biološkoj egzistenciji: potreba za saznavanjem novog i invencijom podstiče ljudsku radoznalost i razvija stvaralačke kapacitete, kojima se smanjuje obim bioloških aspekata života na račun specifično ljudskih strana; potreba da se dostigne još nepostignuto, da se stvore i realizuju nove mogućnosti podstiče razvijanje imaginacije i sve novih aspekata ljudske prakse. Na taj način kultura, posredujući između biološke egzistencije i elementarnog socija liteta čoveka, na jednoj strani i mnogostrukih aspekata ljudske egzistencije i mogućnosti na drugoj, vrši ulogu posrednika između stvarnosti i utopije, iako je kao jedinstvo ta »dva sveta« i sama deo te stvarnosti, ali takav njen deo koji je najčešće za veliki broj članova društva ostajao izvan njihove realnosti.
Kultura je prisutna u društvenom životu kao potvrda svojevrsnog ljudskog — generičkog — bivstvovanja, iako za mnoge pojedince odvojena od njihovog individualnog života. Ipak, mada to može izgledati kao kontradikcija, kultura je prisutna i kao suštinski elemenat egzistencije svake ličnosti i to dvostruko: prvo, kultura čini praksu ljudskom: u elementu simboličke komunikacije, u elementu zamisli-ideje i u elementu takvih rezultata koji označavaju nešto još ne-postojeće; i drugo, kultura omo gućuje humanizaciju biološkog organizma individue pomoću celokupnog usvojenog i naučenog iskustva (proces kultiviranja). U tom smislu kultura ne ostaje izvan, s one strane života ličnosti, već se ukorenjuje u sam život — kao potreba da se postignuto usvoji da bi se pomoću njega ljudski živelo, ali i kao suprotna potreba — da se neprestano eksperimentiše da bi se proširilo stečeno iskustvo i okusio ukus nepoznatog, što se može saznati i praksom osvojiti. Te karakteristike kulture prisutne su bar u najelementarnijem vidu u svakoj ličnosti, inače ona ne bi mogla živeti na ljudski način. U tom smislu kultura posreduje u samim individuama, jer ove kao kulturna bića razvijaju višedimenzionalni sistem potreba i egzistirajući pomoću prakse (a ne pomoću instinktivnih refleksa) moraju da žive »dvostrukim životom«: s jedne strane, prilagodavajući se stvarnosti i njenim zahtevima, ciljevima, merilima i vrednostima; a sa druge, ne prihvatajući stvarnost nikad do kraja, ostajući u jednom delu svog bića uvek nezadovoljni postignutim, te suprotstavljajući joj drugi svet, koji može biti bolji, pravedniji, lepši.
Ali ako istorijski gledamo, ta »dva sveta« su se u životu najvećeg broja pojedinaca diferencirala i često potpuno odvajala, te kod mnogih ljudi — pre svega pripadnika podređenih klasa čiji je društveni položaj sankcionisao lišavanje mnogih mogućnosti što su stajale na raspolaganju vladajućim klasama — ta »dva sveta« predstavljaju doista dve sfere: kao jedinu realnost doživljavaju svet u kojem žive svakodnevnim životom, dok drugi svet — mašte, vizija, ideala — ostaje večno nedosanjani san. Samo je manji broj pojedinaca u dosadašnjoj istoriji uspevao da ta »dva sveta« spoji u stvaralački konflikt i da prvi stalno dinamizira pomoću drugog. To je stoga što čovek ne postaje automatski kulturno biće — podrazumevajući pod ovim ne samo usvajanje kulturnih tekovina, već i osposobljavanje da se stvaralački živi. Samo će one ličnosti uspostavljati most između stvarnosti i utopije pomoću kulture koje kulturu dcživljavaju kao »vitalnu supstancu« iz koje izgrađuju i sopstveni život i svoju okolinu kao ljudski svet.
Znači li to da samo izuzetne ličnosti mogu participirati u kulturi. da ie kultura rezervisana za elitu?
Humanizacija čoveka pretpostavlja, pre svega, razvitak duha i mentalnih sposobnosti pomoću kojih čovek stvara ne samo duhovne već i najvitalnije materijalne tekovine. To su generičke potencije i svaki ih pojedinac u manjoj ili u većoj meri nosi u sebi kao dispozicije. Dakle, u mogućnosti je svakog čoveka na bu de kulturno biće. Međutim, istorijski kultura se razvija i napreduje kao niz posebnih delatnosti, izdvojenih od drugih vitalnih aktivnosti koje se svode na fizičke, manuelne radnje i putem diferencijacije slojeva odvajaju ljude u »više« i »niže« vrste rada, što je ostavilo pečat i na takozvanu »vrhunsku kulturu«, koja je čuvana u rezervatu privilegovanih slojeva.
Elitni karakter kulture nije, dakle, rezultat imanentne nesposobnosti velikog broja pojedinaca da se uzdignu do stepena kulturnog bivstvovanja, već proizlazi iz stava elite prema »masi«, kojoj se pripisuje takva nesposobnost i istorijski čini sve što je potrebno da se i sama masa u to ubedi i prihvati društveno niži položaj i lišavanje kao svoju sudbinu.
Ako kulturu definišemo kao proces humanizacije čoveka onda je svako pojedinačno ljudsko biće potencijalno kulturno bi će, tj. biće koje je sposobno da stvara sopstveni život i menja svoju okolinu — osim ako su mu uskraćeni oni društveno-kulturni uslovi u kojima jedino može razviti ljudske potencije i potrebe, pomoću kojih se može ostvariti kao kulturno biće.
Elita koja se istorijski formira iz redova vladajuće klase od vaja kulturu od podređenih klasa i držeći ih vekovima podalje od kulture guši u njima neke osnovne kulturne potencije, a zatim »dokazuje« da je masa »niža vrsta«, »jer nema potrebe i smisao za kulturu«. Tako se krug zatvara — za radničku klasu i danas, jer mada dobija više elementarno i specijalističko obrazovanje da bi bolje odgovorila svom zadatku u tehničkoj civilizaciji (primenjeni funkcionalizam), ona nema realne prilike da iz tog kruga izađe sve dotle dok se održava društvena struktura koja se temelji na koncepciji o neophodnoj ulozi elite, te i o »prirodnoj« podeli ljudi na masu i elitu.
Tako odvojena od velikog dela populacije kultura je za njih predstavljala deo nerealnog, neostvarljivog života, više sferu sna nego jave, utopiju u smislu nestvarnog i nedokučivog. I na današnjem stepenu istorijskog razvitka civilizacije, kada su mnoga društva prevazišla fazu elementarne borbe za život, u svakodnevnom životu kultura još nije prisutna u mnogim svojim bitnim aspektima: većina pojedinaca u visoko razvijenim industrijskim društvima još ne vidi vezu između života i filozofije i teorijskog mišljenja; za njih su to apstrakcije nepovezane sa životom, te su, stoga, delatnosti za »dokone«; za veliki broj pojedinaca danas prava umetnost je daleko od života, a od »umetnosti« poznaju samo serijske romane i »masovnu kulturu« u vidu TV serija i bulevarske štampe.
Vratimo li se istorijski unazad, u preistoriju, videćemo da je kultura bila mnogo više sastavni deo života celokupne populacije: mit i realnost predstavljaju samo dva aspekta života, oba podjednako važna i potrebna; praktično i estetsko se spaja u svakodnevnoj praksi (ornamenti, skulpture, umetničko oblikovanje grnčarije, igre, itd.); slikarstvo ovekovečeno na zidovima pećina ostaje trajan dokaz ljudskosti naših predaka upravo zato što je kultura bila način njihovog života.[4] Prelaz iz stvarnog u utopijsko tu je bio mnogo lakši nego u klasnoj istoriji, ali taj most se uspostavljao isključivo preko tradicije, što je činilo da je utopijski ideal bio smešten u prošlost, a ne u budućnost.
Savremena civilizacija je orijentisana prema budućnosti. U savremenoj civilizaciji kultura se jasno pokazuje kao prelaz ka fantastičnom svetu mašte — naročito vidljivo u svetu tehničkih dostignuća u različitim domenima života — pretvarajući za-misli svakodnevnom delatnošću u sastavni deo ljudske stvarnosti. Tako budućnost svakodnevno postaje stvarnost i čovek živi neprestano jednom nogom u budućnosti.
Ali sva ta utopija i svako ostvarenje nečega što je drukčije od sadašnjeg, postojećeg ne mora biti afirmacija kulture kao humanizacije ljudskog sveta. čovek može da se projektuje u budućnost i na dehumanizovani način (razne tehnokratske futurološke projekcije).
Utopija kao projekcija humanog podstiče razvitak kulture .i čoveka pomoću kulture. Kultura ima tu osobinu da razvijajući nove ljudske dimenzije i stvarajući nova dostignuća podstiče razvijanje novih potreba i težnji, te se tako kulturna ostvarenja i utopijske težnje neprestano dopunjuju i prepliću, čineći ljudski svet dinamičnim ad infinitum.
Ako je funkcija kulture permanentna humanizacija čoveka i njegovog sveta treba postaviti pitanje: da li je i u kojoj meri izmenjen položaj kulture i njene funkcije u socijalističkim siste mima. Drugim rečima, kako kultura u socijalističkim društvima vrši tu ulogu izgrađivanja mosta preko kojeg se neprestano prelazi u oba pravca — iz pravca utopije ka postojećem, osvežavajući ga novim idejama i zamislima, i iz pravca realnosti ka utopijskom, sugerirajući put kojim treba da se uprave novi duhovni napori i stvaralačka mašta. Da li kultura i u kojoj meri vrši tu funkciju u socijalističkim sistemima, ili nastavlja tradicionalne funkcije kulture klasnih društava (što je najbolje izraženo funkcionalističkim definicijama kulture koje smo naveli).
Za dalje razmatranje može se formulisati osnovni problem: da li je funkcija kulture u socijalističkim sistemima još uvek klasnog karaktera u tom smislu: a) što kultura ostaje podređena sistemu i što prvenstveno služi vladajućim slojevima za perpetuiranje njihove moći i postojećeg poretka; b) što prvenstveno vrši funkciju socijalizacije individua u smislu prilagođavanja za život u datom sistemu (onakvom kakav je), a ne razvija funkcije kultiviranja — u smislu osposobljavanja članova društva za stvaralačku ulogu; c) što u svojim vrhunskim ostvarenjima ostaje daleko od upotrebe u širim slojevima, koji kao zamenu dobijaju »masovnu kulturu«.
To su tipično klasne funkcije kulture jer proizlaze iz njenog klasnog položaja, tj. iz činjenice da su kulturna dostignuća takođe predmet i sredstva manipulacije od strane vladajuće klase ili sloja, odnosno da stvaraoci kulturnih vrednosti objektivno ili subjektivno stavljaju svoje proizvode na raspolaganje privilegovanim slojevima. Sa ovim je tesno povezano pitanje jezika i drugih simboličkih izraza kojima se služi u različitim oblastima kulture; u klasnoj koncepciji kulture jezik kulturnih ostvarenja je komunikabilan samo za elitu i izlazi iz okvira sistema simboličke komunikacije koju upotrebljavaju širi slojevi, te se iz tih razloga kultura ne može uklopiti u svakodnevni život, jer ostaje nerazumljiva velikom broju pojedinaca.[5] Kada se kultura pretvara u sistem profesionalizovanih delatnosti — onda kada proizvođači kulturnih tekovina prestaju da žive za svoje stvaralaštvo i počinju da žive od njega — mora se ugađati interesima i ukusima klase-sloja koji ima ekonomsku i društvenu moć u svojim rukama, te može da diktira pravac stvaralaštvu i da podstiče ono što je sa njihovog stanovišta »vrednije«, tj. poželjnije; stoga je sa klasnim položajem kulture tesno povezan apologetski stav kulturnih stvaralaca prema poretku.
Pokaže li se da kultura i u socijalističkim sistemima vrši pr venstveno napred navedene funkcije dokazuje se da klasni položaj kulture nije radikalno izmenjen uprkos društvenim i ekonomskim promenama koje razlikuju socijalističke sisteme od drugih klasnih sistema.
Šta pokazuje evidencija?
(1) »Socijalistički realizam« kao oficijelni, favorizovani i često jedino dozvoljeni pravac u umetnosti socijalističkih zemalja (u Jugoslaviji u njenom ranom posleratnom periodu) i »dijalektički materijalizam« kao oficijelna orijentacija u filozofiji, nauci i svakom drugom vidu teorijskog mišljenja — potvrđuju prvu tezu: o kontroli koju vrši vladajući sloj nad kulturom i moći da njome manipuliše, zadržavajući je ne samo u okvirima datog društvenog sistema već i aktualne partijske politike. (Najizrazitija manifestacija je manipulisanje koje se vrši sa istorijskom »naukom« u SSSR). U Jugoslaviji o takvoj državnoj kontroli i manipulaciji kulturom može se govoriti samo u prvim posleratnim godinama. Ali izvesnu slobodu stvaralaštva u jugoslovenskom društvu nije dobrovoljno ponudila država kulturnim delatnicima, već su je oni sami nametnuli državi.[6]
Za socijalistička društva je karakteristično da je kultura u podređenom i zavisnom položaju od države i partije, drugim rečima, da politika dominira nad svim drugim elementima kulture. Stoga je kulturna delatnost predmet »usmeravanja« i manipulacije u interesu održanja postojećeg poretka — a u krajnjoj liniji služi interesima vladajućeg sloja. Za jugoslovensko društvo to je delimično tačno: može se reći da nije tačno utoliko što ni država niti bilo koji drugi vrhunski aparat ne može da podredi kulturu u potpunosti i da njome manipuliše i što je sloboda stvaralaštva za jedan deo inteligencije postala conditio sine qua non kulturne delatnosti; ali je tačno u tom smislu što se i država u jugoslovenskom društvu služi klasičnim sredstvima organa vladajućeg sloja — zabranama onoga što nije po volji i ukusu tog istog sloja. Tako imamo novu, za socijalizam neuobičajenu pojavu: kada se ne može obezbediti da cenzura onemogući sve ne. poželjno u časopisima, listovima, filmu, na scenu stupa sud koji administrativnom merom donosi sud o kulturnim vrednostima (u drugim socijalističkim zemljama kontrola se uspostavlja blagovremeno i retki su slučajevi zabrane jer ništa ne prolazi mimo cenzure).
(2) »Idejni«, ili partijni karakter kulture u socijalizmu nije ništa drugo nego druga potvrda gornje teze, preneta na plan funkcija kulture u širim slojevima. Kada se od svih kulturnih ostvarenja zahteva prvenstveno da afirmišu partijnost i idejnost i to se stavlja u prvi plan, iznad i ispred umetničkih kvaliteta, naučne vrednosti (afirmacije istine), humanih težnji, to nije ništa drugo nego »državna briga za duše vernika« koje kultura treba da privede »oltaru socijalizma«. Tj. kultura treba da odigra socijalizatorsku ulogu u onom smislu u kojem socijalizaciju definiše funkcionalistička sociologija — kao proces prilagođavanja članova društva da igraju uloge koje su im određene. Ali socijalistička socijalizacija ima tu specifičnost što se odvija pod plaštom mistifikacije socijalističkog sistema i uz pomoć lakirov ke. I upravo to lakiranje stvarnosti treba da izvrši kultura — pomoću ideologije, »socijalističkog realizma« u umetnosti i pozitivističke nauke, za koju su negativne strane društva tabu tome kako bi proces socijalizacije protekao bezbolnije i sa više fanatizma.
U tome se ogleda klasni karakter kulture, što čini da je kultura u socijalističkim sistemima dvostruko ograničena: a) time što se javlja u funkciji klasnog interesa (sa kojim se identifikuje postojeći sistem) umesto da joj interes čoveka kao ljudskog bića bude cilj; i b) što se javlja u funkciji klasno shvaćene socijali zacije (pripremanje individua za život u datom sistemu takvom kakav on jeste), umesto u funkciji humanizacije koja pretpostavlja sposobnost ličnosti da se ne pokori i ne prilagodi svakom sistemu. Drugim rečima, kultura pomaže da se formira konformistički tip ličnosti, dok je, u stvari, nekonformista stvaralac prave kulture.
(3) Samim tim, jedan broj kulturnih stvaralaca prihvata i miri se sa apologetskim stavom, jer se ne-apologetska kultura proglašava za antikomunističku kulturu, a kulturnim stvaraocima-nekonformistima preti društvena ekskomunikacija. (Tipičan slučaj je sudbina poljskih filozofa i sociologa u vezi sa događajima na univerzitetu u Varšavi u martu 1968, kao i slučaj Solženjicina u SSSR). I ovde je jugoslovensko društvo u izvesnom smislu prividan izuzetak: prema takvim stvaraocima primenjuje se pretežno »idejna ekskomunikacija«, a ne i državna; oni se putem partijske propagande proglašavaju za antisocijalističke e lemente, ali se najčešće ne preduzimaju administrativne mere protiv njihove egzistencije.
Mnoge kulturne delatnosti u socijalističkim sistemima svode se samo na opravdanje postojećeg poretka: na to se svodi celokupna funkcija filozofije i društvenih nauka u SSSR-u. Kritička funkcija kulture je preneta isključivo na plan odnosa prema kapitalističkim sistemima, proglašavajući time a priori dati socijalistički sistem kao neprikosnoven, koji se ne može dovesti u pitanje.
(4) I najzad, iako je možda to na prvom mestu, može se govoriti o klasnoj funkciji obrazovanja u socijalističkim sistemima, što dovodi do reprodukcije slojeva utoliko više ukoliko se socijalistički sistemi stabilizuju (empirijska evidencija to potvrđuje za jugoslovensko društvo, ali je teško reći u kojoj meri to važi za ostala socijalistička društva, jer ne postoje raspoloživi podaci). Početni principi socijalističkih revolucija, koji su uk ljučivali i ukidanje klasne funkcije obrazovanja pomoću kojeg se regrutuju obrazovani slojevi i stručnjaci iz redova društveno i ekonomski privilegiranih slojeva, sve manje u praksi funkcionišu i inteligencija se samoreprodukuje ili se regrutuje iz redova viših društvenih slojeva. (Uočljivo je da nepismenost stanovništva u jugoslovenskom društvu raste poslednjih godina i da se granica školovanja ne pomera dalje od elementarnog obrazovanja za decu iz najbrojnijih slojeva — radnika i seljaka, te da srednje škole i fakulteti postaju elitne ustanove).
Na taj način vladajući sloj — proklamujući da je i inteligencija deo elite — lakše vezuje inteligenciju za sebe i može je sa manje napora pretvoriti u svoje oruđe kada joj garantuje povlašćeni položaj. Tu treba tražiti društvene korene ideologizaciju kulture u socijalističkim sistemima, a ne u imanentnim osobinama marksističke doktrine, kako se to obično tumači na Zapadu, jer ideologizaciji kulture pogoduje kako povlašćeni položaj inteligencije, koja se ne reprodukuje na osnovu selekcije prirodnih sposobnosti, već selekcijom na bazi društveno-političkog i ekonomskog položaja, tako i nepovoljni obrazovni nivo širib slojeva, koji ne mogu usled toga da razlikuju pravu kulturu, od ideoloških surogata.
Napred izneti argumenti i primeri kojima se ilustruje položaj kulture u socijalističkim sistemima (sa izvesnim specifičnostima u različitim socijalističkim zemljama, što je ovde pokazano na primeru jugoslovenskog društva) omogućuju nam da izvedemo sledeće zaključke:
Prvo, umesto da kultura — u funkciji posredovanja između utopijskog i realnosti — bude prostor za stvaralačko nezadovoljstvo i bunt pomoću kojih se revolucioniše stvarnost, socijalistički sistem traži od kulture da se utopi u realnost i da joj služi jednostrano (samo afirmišući je a ne i negirajući je), proglašavajući utopiju za nepoželjno i nepotrebno maštanje;
Drugo, umesto da pokaže razumevanje za uzlete kulture iznad postojećeg u sfere neostvarenog, idealno, što podstiče na stvaranje nove humanije realnosti, socijalistički sistem zahteva od kulture da »daje podršku realnosti« bez rezerve i sa negodovanjem (koje je negde praćeno oštrijim političkim sankcijama, a negde ostaje u sferi »idejne osude«) gleda na to »dečačko, infantilno maštanje«, ocenjujući ga političkim rečnikom kao »skojevsko«, ili kao »neslaganje sa linijom i programom KP«;
Treće, samim tim, zahteva se potpuna integracija kulture u postojeći sistem, a sukob kulture i sistema — tamo gde se on javlja kao što je slučaj sa sukobom izvesnih delova kulture i sistema u jugoslovenskom društvu — ocenjuje se negativno, jer se i na kultu-u primenjuju isključivo politička merila (i ovde je vidna funkcionalistička varijanta marksizma, u kojoj se sukob tretira kao disfunkcionalna kategorija, kao elemenat dezintegracije sistema), umesto da se shvati pozitivna uloga tog sukoba. (Interesantno bi bilo ispitati u praksi jugoslovenskog društva koliko deluju kao dinamički faktor u socijalizmu to stalno osporavanje, Što se vrši u okviru izvesnih elemenata kulture — filozofije, humanističkih nauka, izvesnih grana umetnosti).
Četvrto, u takvim uslovima jedan broj kulturnih stvaralaca prihvata ideologizaciju kulture kao zaštitni okvir za svoju nesmetanu delatnost, ili bolje reći, za svoju mirniju egzistenciju.
Upravo napred opisana situacija, što pokazuje da se položaj kulture u postojećim socijalističkim sistemima nije radikalnije izmenio, uslovljava da i sukob između kulture i sistema ima klasni karakter. Jer ostaje u okvirima postojećeg sistema, koji kulturu definiše kao sistem specijalizovanih i profesionalizovanib društvenih delatnosti, te se ispoljava kao sukob između kulturnih delatnika (kao profesije, sloja) i profesionalizovanih politič kih radnika. Stoga se može reći, da je motiv ovog sukoba — koji ne dovodi u pitanje same pretpostavke sistema — esnafski, jer se ograničava na zahtev da se izbori sloboda za kulturne stvarao ce, ne zalažući se istovremeno da sloboda svakog pojedinca da utiče na sopstvene uslove života postane osnovni princip društvenog sistema. Samim tim, ovaj sukob još ne pretpostavlja prevazilaženje postojećeg sistema, koii nameće takav položaj kulturi i zatvara jc u sferu profesionalizovanih delatnosti i ostavlja na taj način netaknutom pregradu koja je vekovima delila kulturne stvaraoce od »nestvaralačke mase«. Šira humanistička motivacija ne predstavlja osnovu ovog sukoba i ne ističe u prvi plan radikalnije ciljeve, od kojih je prvi i osnovni — stvaranje društve nih i kulturnih mogućnosti za slobodnu upotrebu kulture od stra ne svakog člana društva da bi se ljudskije živelo, da bi kultura u svom najširem značenju i mnogovrsnim manifestacijama postala nasušna potreba i prisutna dimenzija ljudskog življenja.
Kao ilustracija za ovu tezu može se uzeti dosta uočljiva nezainteresovanost mnogih stvaralaca takozvane »vrhunske kulture« prema prodorima »masovne kulture« i njenim pogubnim efektima u širokim slojevima; osim sporadičnih verbalnih protesta protiv šunda i kiča vrhunski stvaraoci kulture ne ulažu veći napor da omasovljenjem i približavanjem svojih rezultata publici vode borbu protiv neukusa koji uspešno širi »masovna kultura« (na popularizaciju nauke gleda se sa potcenjivanjem među vrhunskim naučnicima; vrhunski umetnici umesto da sebi podređuju sredstva masovnih komunikacija i sami kada dospeju na mali ekran često podlegnu zahtevima serijske masovne proizvodnje; »vrhunska muzika« ostaje zatvorena u salama sa nevelikim brojem sedišta, dok se »nova narodna muzika« sumnjivog kvaliteta reprodukuje u milionskom tiražu, itd.). U svesti ili podsvesti jednog broja kulturnih stvaralaca postoji shvatanje da se treba boriti za »kvalitetnu publiku«, publiku obrazovanu i sposobnu da doživi pravo kulturno stvaralaštvo i da ga razlikuje od pseudo-kulture, iz čega proizlazi da one koji tu razliku ne vide treba prepustiti pseudo i kvazi-kulturi.
Stoga se može zaključiti da dosadašnji sukob kulture i sistema, koji se javlja u nekim socijalističkim društvima, još nije ra dikalni su kob koji bi doveo u pitanje sadašnji položaj kulture, te i sistema u kojem se takav položaj kulture zadržava.
Prvo, jer se inspiriše prvenstveno potrebama samih stvaralaca, ne čineći veći napor da se prevaziđe nepremostivi jaz između profesionalnih »stvaralaca« i »nestvaralaca« (primalaca, potrošača);
Drugo, jer se ne bori za obezbeđivanje uslova i sredstava da kultura postane svakodnevna potreba i način života svake individue, već se zadovoljava proširenjem kruga »korisnika kulture«;
Treće, jer ne traži ukidanje profesionalizacije u kulturi, već se bori prvenstveno za slobodu profesionalnih kulturnih delatnosti;
Četvrto, jer se ne suprotstavlja odlučno komercijalizaciji kulture, već se zadovoljava boljim tretmanom kulturnih proizvoda na tržištu.
Ako je tako moramo se pitati: šta znači nekonformizam jednog, ne malog broja kulturnih stvaralaca? Najčešće on znači ili borbu da se afirmiše nacionalna tradicionalna kultura (u krajnjoj liniji da se afirmiše nacija pomoću kulture, što u ekstremnom obliku prelazi u nacionalizam); ili borbu za sopstvenu afirmaciju na polju kulture, putem slobodnog izbora pravca, stila, tematike u sopstvenom kulturnom stvaranju. I jedno i drugo je izraz partikularnih težnji, što potiskuje univerzalnu težnju za opšteljudskom emancipacijom u drugi plan ili je potpuno isključuje. Ako govorimo o jugoslovenskom društvu možemo reći da nekonformizam u kulturi još nije došao do one tačke u kojoj se radikalno suprotstavlja takvom tretmanu kulture po kojem ona — kultura — ima posebno mesto u društvu i rezervisana je za posebne slojeve, u ime ostvarenja nove, revolucionarne situacije, u kojoj bi kultura postala realno mogući i potrebni okvir svakodnevnog ljudskog života, omogućujući svim članovima društva da u njoj učestvuju i da se njenim tekovinama koriste. Stoga je to još uvek »klasni nekonformizam«, jer se sa stanovišta potreba i interesa jednog sloja — sloja kulturnih delatnika — buni protiv postojećeg sistema, ali u okviru njegovih osnovnih pretpostavki.
Socijalizam kao samoupravna zajednica ima mnogo širi smisao nego što je značenje određenog oblika političke organizacije društva. Punije značenje tog termina tesno je povezano sa problemom o kojem je raspravljano. Pojam samoupravna zajednica implicira: a) da društvo koje je vekovima razjedinjavano klasnim interesima i razbijeno u manje ili više zatvorene profesionalne, etničke i interesne grupe, treba da se integriše na nov način — tako što će postati zajednica udruženih individua (a ne klasa i slojeva), u kojoj će biti osnovna dva principa: pravo svakog člana društva na iste društvene uslove za svoj razvitak i dostupnost svih delatnosti i svih rezultata društvenog rada svakom članu društva; b) ukidanje svih profesionalizovanih delatnosti i profesionalnih grupa kao institucionalizovanih jedinica društva i stvaranje uslova da ljudski rad postane doista univerzalna delatnost (u smislu koji Marx pridaje ovom pojmu u Ekonomsko -filozofskim rukopisima: kao mogućnost da se čovek bavi onom delatnošću, ili delatnostima, za koje ima dara, što implicira pravo da vrši sopstveni izbor, i ukidanje društvene i klasne uslovljenosti podele rada, koja fiksira pojedinca za jednu delatnost celog života); c) stvaranje takvih jedinica društva — slobodnih asocijacija — u kojima će se ponovo integrisati dosada razjedinjene delatnosti i oblasti života, kao što su: politika, ekonomija, umetnost, itd. što će omogućiti i pojedincima da i u sopstvenom životu integrišu te sfere i prestanu da budu parcijalna bića (homo oeconomicus, homo politicus, artist, itd.).
Povezano sa tretiranim problemom to znači da se u samoupravnoj zajednici kultura mora vratiti u sam život gde i pripada, i reintegrisati se kako u život zajednice tako i u život svake individue. A život jedne ljudske zajednice i ljudske individue mnogo je više nego što obuhvataju institucije društvenog sistema, jer onome što implicira sistem — institucionalizaciju, okoštavanje i konzerviranje formi i ograničavanje sadržaja prema datoj formi — život se suprotstavlja; on neprestano izmiče institucionalizaciji, proces dominira nad postignutim oblikom, te se novi sadržaj javlja kao imperativ menjanja okoštalih formi koje ga ograničavaju; život znači pulsaciju, tok, razgrađivanje, raščenje, kontradikcije, raznovrsnost, šarenilo, nepredvidljivost, spontanost. U tom smislu je kultura mnogo više sam život nego sis tem i u socijalizmu ona treba da podstiče stvaranje jedne otvorene zajednice u kojoj će život biti jači od poretka. Takva zajednica integriše oba ljudska sveta o kojima smo govorili — po red realnog i utopijski — i na taj način postaje kulturna zajed nica. Ali to ponovno integrisanje kulture u život društva i pojedinaca nije zahtev da kultura uroni u svakodnevicu, već pretpostavlja nastojanje da se prevaziđu granice »establishmenta«. što predstavlja klasni okvir i ograničenje i same kulture i zajednice u kojoj se ona razvija. Jer da bi se ukinuo klasni sistem nije dovoljno ukinuti ekonomske uslove koji ga proizvode, već je neophodno prevazići i klasne funkcije kulture i povratiti kulturi bogat ljudski smisao, što ga je klasno društvo osiromašilo To je pravo značenje pojma socijalizam kao humane zajednice i humanistička funkcija kulture u novim društvenim uslovima.
- ↑ Ovde se pojam kultura upotrebljava u širem smislu u kojem ga uzimaju H. Marcuse i D. Bidney, kao i niz drugih antropologa. Marcuse-ova definicija glasi: kultura je »proces humanizacije koji karakteriše kolektivni napor da se zaštiti ljudski život, smiri borba za egzistenciju. da se stabilizuje proizvodna organizacija društva, da se razviju intelektualne sposobnosti čoveka, da se umanji i sublimira agresija, nasilje i beda« (»Bemerkungen zu einer Neubestimmung der Kultur« u Kultur und Geselschaft, II knjiga, str. 148, Suhrkapm Verlag, 1966.). Slično kulturu definiše i D. Bidney, kao »... proces i proizvod oplemenjivanja potencija ljudske prirode i prirode okoline u cilju zadovoljavanja osnovnih psiho-socijalnih potreba i aspiracija« (»The Concept of Cultural Crisis«, American Anthropologist, vol. 48, 1946. str. 535-546).
- ↑ U tom smislu tipične su sledeće definicije kulture: »Kultura ... se može definisati kao celokupno naučeno ponašanje od strane individue da bi se konfrormiralo grupi« (A. Davis, navedeno prema A. L. Kroeber and C. Kluckhohn, Culture, A Critical Review of Concepts and Definitions, Vintake Books, New York, 1963., str. 112); kao i sledeća Gillinova definicija: »Kultura se sastoji od tipiziranih i funkcionalno povezanih običaja koji su zajednički odredenim ljudskim bićima koja sačinjavaju specifične grupe ili kategorije«. (Isto, str. 119).
- ↑ Iz samog konteksta proizlazi šta se označava pojmom utopijsko. Sasvim je jasno da taj termin ovde ne označava ono što je nerealno, neostvarljivo, što je apsolutno izvan realnosti; naprotiv, ovde taj pojam implicira jednu novu realnost koja je još u imaginaciji, ali koja postoji kao moguća zbilja, kao zamisao koja ne ostaje samo u sferi meditacije već podstiče ljudsku praksu na nova ostvarenja U tom smislu se može govoriti o kulturi kao o »utopijskoj realnosti«, jer se ona nikad ne poklapa sa datom stvarnošću, već je uvek prevazilazi onim delom koji sadrži nove mogućnosti i perspektive.
- ↑ C. Levi-Strauss, B. Malinowski, E. Cassirer i dr. ističu da je svet »primitivnog čoveka« jedinstven, jer se u njemu prepliću stvarno i imaginarno, te je i kultura mnogo više sastavni deo društvenog i individualnog života, nego što je slučaj u društvima sa strogo diferenciranim, profesionalizovanim delatnostima.
- ↑ To se najbolje može pokazati na primeru klasičnog kineskog književnog jezika i svakodnevnog govornog jezika: kako pokazuju stručnjaci za klasični kineski književni jezik razlika je tako velika da se može govoriti o dva jezika, neprevodiva jedan na drugi. Drugi primer se može uzeti iz nauke, koja sve više upotrebljava specijalizovani jezik, potpuno nerazumljiv za sve druge koji se ne bave odredenom specijalnošću, te se nauka sve više zatvara u svoje okvire.
- ↑ Razloge treba tražiti i u tome što su mnogi stvaraoci u posleratnoj kulturi u jugoslovenskom društvu bili i sami učesnici revolucije, te se nisu osećali zavisnim, i imali su osnove da se odupru autoritarnom stavu vladajućeg vrha. S druge strane, bilo bi zanimljivo proveriti hipotezu o ulozi mentaliteta naših naroda na proces oslobadanje kulture, čemu naša istorija daje podršku, jer nijedna vlast u nas nikad nije uspevala da bude apsolutna i retko koja istorija je ispisana tolikim bunama kao što je naša.
