Praxis:Praxis 1972 1-2:Sociologija nastanka egzistencije i funkcija robnog privređivanja - Živojin D. Denić

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije.

Jump to: navigation, search

SOCIOLOGIJA NASTANKA, EGZISTENCIJE I FUNKCIJA ROBNOG PRIVREÐIVANJA
Živojin D. Denić
Priština

Svojina i društvena podela rada, u jedinstvu svog prirodnog i društvenog momenta, predstavljaju bitni deo sadržine unutrašnje strukture zajednica ljudi i odnosa među njima. A, kao što je poznato, karakterom sredstava za proizvodnju i svojinskim odnosima u vezi s njima — određena je, u krajnjoj konsekvenciji, čitava društvena organizacija života ljudi a, u okviru nje, oblik ostvarivanja rada i njegove društvene podele. Jer, pre nego što je odnos ljudi prema radu i njegovim proizvodima, mora biti odnos prema materijalnim uslovima rada i proizvodnje, ono prvo je dosledna verifikacija ovog drugog. Prema tome, od istorijskih oblika svojine zavisi način ostvarivanja društvene podele rada i svih ostalih odnosa u celokupnom procesu društvene proizvodnje i reprodukcije života ljudi. U dosadašnjoj istoriji ljudskog društva postojali su oblici neposredne i posredne društvenosti.

Oblici neposrednog povezivanja ljudi i ostvarivanja njihove društvenosti egzistirali su: 1) u odnosima društvene ili zajedničke svojine i 2) u odnosima privatne svojine koja je dopunjena sistemom lične zavisnosti ili podložništva. Za situacije druš tvene ili zajedničke svojine, prvi primer su rodovske i prvobitne komunističke zajednice u kojima su ljudi, zahvaljujući rodovskim odnosima i društvenoj svojini[1], neposredno udruženi radi proizvodnje i reprodukcije života, u okviru koje mehanizam društvene organizacije pokazuje plansku podelu rada a radovi pojedinaca i njihov proizvod su neposredno društveni.[2] Drugi primer je privreda patrijarhalne seljačke porodice, gde se »... utrošak individualnih radnih snaga, koji se meri vremenskim trajanjem, od samog početka ispoljava kao društvena odredba samih radova, jer individualne radne snage deluju od samog početka jedino kao organi zajedničke, porodične radne snage« [3]I treći primer je moderno socijalističko i komunističko društvo, tj. buduće »udruženje slobodnih ljudi koji rade društvenim sredstvima za proizvodnju i svoje mnogobrojne individualne radne snage samosvesno troše kao jednu društvenu radnu snagu«.[4] Neposredno povezivanje, tj. neposredna društvenost ostvaruje se i u uslovima privatne svojine dopunjene sistem om neposrednog gospodstva i potčinjenosti, koja je karakteristična za robovlasničku i feudalnu društvenu strukturu. I ovde radovi pojedinea, robovlasnički ili feudalno organizovanih, u svom naturalnom obliku imaju neposredno društveni karakter, tj. »društveni odnosi lica u njihovim radovima ispoljavaju se na svaki način kao njihovi vlastiti lični odnosi i nisu prerušeni u društvene odnose stvari, proizvoda rada«.[5]

Tamo gde prestaju i u meri u kojoj nestaju odnosi društvene i privatne svojine — sistema lične zavisnosti, a nastaje privatno-svojinski odnos oslobođen neposrednog gospodstva i potčinjenosti, nužno se mora javiti sredstvo posrednog povezivanja — sada nezavisnih vlasnika i proizvođača. To je, upravo, razmena proizvoda i robni oblik, koji kao sredina u sistemu celine društvenog procesa reprodukcije života ljudi posreduju — tj. pove zuju, vršeći pri tome ulogu »saobraćajnog« sredstva.[6] Marx piše, da kategorijom novčana privreda (ili, što je isto, robna privreda). . . »ne naglašuje (se) niti ističe privreda, tj. sam proces proizvodnje, kao specifično obeležje nego način saobraćanja«.[7] A osnovicu načina saobraćanja treba tražiti u karakteru načina proizvodnje a ne obrnuto,[8] mada stoji i uticaj sa druge strane.

Sadržaj

DRUŠTVENA SUŠTINA ROBE


Svoju opsežnu analizu robe Marx počinje konstatacijom, da je ona »pre svega, spoljašnji predmet, stvar koja svojim svojstvima zadovoljava ljudske potrebe ma koje vrste« i to, bilo »kao životna namirnica, to će reći kao predmet za uživanje, ili obilaznim putem, kao sredstvo za proizvodnju«.[9] Ali, pored toga što je upotrebno dobro, roba je i vrednost.[10] To znači, da se upotrebni predmeti »ispoljavaju kao robe, odnosno imaju robni oblik samo ukoliko imaju dvostruki oblik: prirodni i vrednosni«.[11] Pošto je prirodan oblik robe jednostavan i providan, mi ćemo ukratko izložiti samo ovaj drugi — vrednosni.

Svako upotrebno dobro, da bi postalo roba mora biti nosilac prometne vrednosti a ona, prema Marxu, nije ništa drugo do »nužni način izražavanja, odnosno oblik ispoljavanja robne vrednosti«,[12] tj. u prometnoj vrednosti ili odnosu u kome se robe razmenjuju krije se vrednost i odnos vrednosti [13] Što se pak vrednosti tiče, njena supstancija »jeste i ostaje jedino utrošena radna snaga«, tj. rad nezavisno od posebnog korisnog karaktera tog rada. Naime, činjenica da je na izradi robe utrošeno radne snage pojavljuje se kao materijalno svojstvo robe da ima vrednosti.[14] Upotrebna dobra imaju vrednost samo zato što je u njima opredmećen ili materijalizovan apstraktan ljudski rad, dakle, rad koji se javlja kao utrošak iste ljudske radne snage i, prema tome, kao jednorodan ljudski rad omogućava izjednačavanje i vrednovanje različitih upotrebnih dobara — tj. njihovu razmenu. Kako u društvu robnih proizvođača, celokupna društvena radna snaga koja se ispoljava u celokupnoj vrednosti robnog sveta važi kao jedna te ista ljudska radna snaga, iako se sastoji iz nebrojenih individualnih radnih snaga, to ove — individualne radne snage mogu biti istovetne sa svakom drugom samo ukoliko imaju karakter društveno prosečne radne snage — tj. ukoliko kao takve deluju i samim tim u proizvođenju pojedinih robnih vrsta troše samo prosečno ili društveno potrebno radno vreme.[15] Radi toga, veličinu vrednosti roba određuje »količina društveno potrebnog rada ili radno vreme koje je društveno potrebno za njenu izradu«.[16]

Ovo posredovanje i zamenjivanje, u okviru kojeg se rad predstavlja u vrednosti proizvoda, a merenje rada njegovim vremenskim trajanjem kao veličina vrednosti, proizvod je posebne i specifične društvene situacije. Za Marxa to je stanje u kome se: prvo, celokupan društveni rad javlja kao kompleks privatnih radova

— koji se vrše nezavisno jedni od drugih, dakle, privatni radovi kao zglobovi ukupnog društvenog rada i, drugo, a što proizlazi iz prethodnog, da proizvođači stupaju u društveni dodir tek razmenjivanjem proizvoda svog rada, pa se, prema tome, specifična društvena obeležja njihovih privatnih radova ispoljavaju tek u okviru razmene.[17] U okvirima takve situacije, roba i vrednost postaju materijalni oblik preko kojega proizvođači dovode svoje privatne radove u međusobni ođnos kao jednak ljudski rad.[18] Specifično društveni karakter međusobno nezavisnih privatnih radova koji se sastoji u tome — da su jednaki kao ljudski rad, uzima sada oblik vrednosnog karaktera proizvoda rada,[19] tj. »jednakost ljudskog rada dobija konkretan oblik jednake predmetnosti vrednosti proizvoda rada«.[20] Ostvarujući svoje proizvode kao vrednosti, ljudi izjednačavaju ustvari svoje različite radove, povezujuci ih i predstavljajući delovima određene društvene celine. A to dalje znači, da veličina vrednosti robe izražava »nužan odnos robe prema društvenom radnom vremenu«, »odnos koji pripada samom procesu njena stvaranja <.[21] Prema tome, vrednosti roba su »materijalni karakteri koje dobivaju društvene odredbe rada na osnovici nekog određenog načina proizvodnje«,[22] tj. određeni društveni karakter stvari koji je njima utisnut od strane društvenih odnosa. Ukratko, posredstvom robnog oblika i odnosa vred nosti proizvoda rada ostvaruje se društveni odnos proizvođača prema celokupnom radu,[23] čija se sadržina sastoji u povezivanju mnoštva kvalitativno različitih, samostalnih i nezavisnih privatnih radova u jednu te istu jednorodnu celinu — u ljudski društveni rad, u društveni proces i oblik koji je, manje ili više, dovoljan sebi i čiji se različiti delovi javljaju samo kao njegove različite funkcije. Zagonetka robe, kao posrednog oblika u ostvarivanju društvene podele rada sastoji se u tome — što se društveni odnosi privatnih radova ne »prikazuju kao ono što jesu«, tj. ne »prikazuju se kao neposredno društveni odnosi samim lica u njihovim radovima već, naprotiv, kao stvarni odnosi međn licima a društveni odnosi među stvarima«.[24]

Mogli bismo zaključiti, da vrednost tj. odnos vrednosti roba, bez obzira na oblik, po svojoj suštini nije stvar — već društveni odnos ljudi povodom rada, koji od »prozaično« prirodnih oblika stvari robu — društveni oblik proizvoda rada. Očigledno, robni oblik predstavlja jedinstvo prirodnog i društvenog odnosa, jedinstvo koje se ispoljava kao jedinstvo upotrebne vrednosti i vrednosti. To jedinstvo, kao i svako drugo koje je dato u bilo kom društvenom obliku — je jedinstvo određenih razlika i, prema tome, odnos sa svoje dve suprotne strane, koje se na svojim polovima različito ponašaju. Ako pođemo od upotrebne vrednosti, onda se ona u svojoj gruboj predmetnosti javlja kao »materijalna baza na kojoj se predstavlja određeni ekonomski odnos —prometna vrednost«.[25] Dok vrednost, koja je po svojoj suštini odnos među ljudima povodom rada (društveni odnos), je uslov koji omogućava ostvarivanje upotrebne vrednosti. Jer »da bi se mogle ostvariti kao upotrebne vrednosti, robe se prethodno moraju ostvariti kao vrednosti«, i obratno, »moraju se potvrditi kao upotrebne vrednosti pre nego što se uzmognu ostvariti kao vrednosti«.[26]

ROBNI OBLIK I NJEGOV RAZVOJ


Društvenom suštinom robe je određeno, da roba kao oblik ne može se drukčije ostvariti do u društvenom odnosu jedne robe prema drugoj, tj. da njen pojavni oblik nužno mora biti društven — kao i njena suština — od koje je neodvojiv.

Iz Marxove analize proizlazi, da se izvor suštine robe nalazi: prvo, neposredno u samom procesu rada — tj. proizvodnje i, drugo, posredno u odnosu razmene, ili, tačnije, u jedinstvu proizvodnje i razmene. Što se, pak, tiče robe kao pojavnog oblika, ona je sasvim i do kraja prisutna samo u razmeni — a to znači, da van razmene proizvodi rada jesu ili samo upotrebna dobra ili upotrebne vrednosti kao roba u mogućnosti. Za Marxa, roba postaje stvarno robom — tj. je roba tek onda kada se »njena vrednost javi u obliku različnom od njena prirodna oblika«, dakle, »čim stekne oblik prometne vrednosti.« A »ona taj oblik nikad nema kad se posmatra izolovana, već uvek u odnosu vrednosti ili razmene za neku robu druge vrste«.[27] U tome odnosu, jedna se uvek nalazi u relativnom obliku vrednosti, a đruga u funkciji

— tj. obliku ekvivalenta. To su dva različita oblika, »polovi istog izraza vrednosti«, »momenti koji idu jedan s drugim, nerazdvojni su, ali u isto vreme i suprotne krajnosti koje se uzajamno isključuju«.[28] Razlika među njima sastoji se u tome, što u obliku relativne vrednosti roba ima posredan društveni oblik, a u obliku ekvivalenta ima neposredan društveni oblik.

Prema tome, sama pojava robnog oblika i robnog privređivanja uopšte pripada procesu razmene — gde nastaje i gde egzistira, dok se uslovi i uzroci koji proizvode proces razmene a s njim i robni oblik — tj. vrednost i odnos vrednosti, kao i njihova krajnja određenja, nalaze u odgovarajućim odnosima istorijski određenih načina proizvodnje. Tek u razmeni, vrednost upotrebnog dobra — na primer .platna izrazila se u obliku drugog upotrebnog dobra — na primer kaputa, dakle, u nešto što je različito od njegovih prirodnih svojstava kao platna, drugim rgčima, telesni ili prirodni oblik kaputa u odnosu prema platnu pretstavlja vrednost — važi kao vid vrednosti.[29] Upravo tada, sa odvajanjem prometne vrednosti od upotrebne, tj. sa cepanjem proizvoda rada na stvar od koristi i stvar od vrednosti, i nastaje robni oblik kao specifična pojava privrednog života.[30] Ako stvari tako stoje, onda nam ne preostaje ništa drugo do da, zajedno sa Marxom zaključimo kako se »razvoj robnog oblika poklapa s razvojem oblika vrednosti«,[31] ili da je »razvitak oblika vrednosti identičan s razvitkom oblika robe«.[32](podvukao Ž. D.)

Analizirajući razvoj oblika vrednosti — tj. robnog oblika, Marx nalazi da tu postoje tri razvojna stupnja koji se, u krajnjoj konsekvenciji, objašnjavaju razvijanjem uslova i uzroka pojave robe kao društvenog oblika proizvoda rada. Prvi je dat najprostijim odnosom vrednosti, tj. odnosom u kome se neka roba nalazi prema »samo jednoj jedinoj robi druge, koje bilo vrste«,[33] a što je »ujedno i prost robni oblik proizvoda rada«. [34] Prost zbog toga što se robni oblik kao pojava, čiji sadržaj čini odvajanje i razlikovanje prometne vrednosti od upotrebne ili cepanje proizvoda rada na stvar od koristi i stvar od vrednosti, nalazi na najnižem stupnju — jer se to odvajanje, cepanje i razlikovanje vrši slučajno i u odnosu na jednu jedinu robu druge vrste. Drugi stupanj u razvoju robnog oblika dat je potpunim ili razvijenim oblikom vrednosti. Njega karakteriše: 1) potpunije razlikovanje vrednosti neke robe od njene upotrebne vrednosti — jer sada jedno upotrebno dobro ima brojne i različite prometne vrednosti i 2) proizvodi rada se ne razmenjuju izuzetno i slučajno — već »po navici« . Prednosti razvijenog oblika robe su istovremeno i nedostaci prostog. Treći je opšti oblik vrednosti. »Sada robe predstavljaju svoje vrednosti prvo prosto, jer jednom jedinom robom, a drugo jedinstveno, jer istom robom. Njihov oblik vrednosti prost je i zajednički, a s toga i opšti«.[35] Osnovni i određujući odnos robnog oblika kao pojave uopšte — ovde je maksimalno razvijen, jer se »vrednost svake robe razlikuje ne samo od njene vlastite upotrebne vrednosti, već od svake upotrebne vrednosti«,[36] a razmena je do te mere ustaljena — da se nepre kidno odvija. Na ovom stupnju robe i formalno dolaze u uzajamni odnos kao vrednosti — tj. u odnos u kome se »međusobno pokazuju kao prometne vrednosti.« Predmetnost robne vrednosti počinje se izražavati »svestranim društvenim odnosom roba«, radi čega, vrednost kao »društvena egzistencija tih stvari« mora steći »oblik od društvene važnosti«[37] Pri prelazu iz prvog u drugi, zatim, iz drugog u treći, dešavaju se bitne promene, tako da ta tri stupnja predstavljaju kvalitativno različita stanja -koja su se u razvoju robe progresivno smenjivala. Prelaz iz opšteg u novčani oblik ne sadrži nikakve suštinske promene, a »napredak je samo u tome, što je sada oblik neposredne opšte raz menljivosti, ili oblik opšteg ekvivalenta, društvenom navikom konačno srastao sa specifičnim prirodnim oblikom robe zlata«.[38]

USLOVI I UZROCI NASTANKA I EGZISTENCIJE ROBNE PRIVREDE


Kao što znamo, unutar okvira rodovskih i primitivno-komunističkih zajednica, imamo odnose društvene svojine — koji prestaju na njihovim granicama. Same zajednice egzistiraju posebno i nezavisno, među njima vlada odnos »tuđinštine«,[39] koji je po svome karakteru privatno-svojinski. Kao što nastaje na granicama zajednica, brisanjem istih tj. integracijom dveju ili više zajednica, privatno-svojinski odnos prestaje da postoji. Prvobitno se privatno-svojinski odnos između zajednica ostvaruje neposredno, da bi kasnije sve više ustupao mesta razmeni proizvoda — kao posrednom obliku svoje realizacije. Naime, samonikla različnost je samonikla podela rada između zajednica, u okviru koje rad i proizvodi jedne zajednice postaju i potreba druge, što dovodi do razmene i pretvaranje proizvoda u robe.[40] Očigledno privatno-svojinski odnos oslobođen neposredne prinude je onaj uzrok koji, pri postojanju podele rada, dovodi do razmene i pojave robnog oblika — kao posrednika u ostvarivanju društvene podele rada i drugih odnosa đruštvene reprodukcije života. Razvoj proizvodnih snaga i pojava viška proizvoda osnova su ukidanja odnosa društvene svojine unutar granica zajednica, a pojavi privatne svojine i razmene proizvoda kao roba — putem koje se »održava jedinstvo svih različitih radova«.[41] Tome procesu pružaju podršku privatno-svojinski odnosi i razmena proizvoda između zajednica. Svaki dalji, kvalitativno nov razvoj proizvodnih snaga istovremeno je značio razvijanje društvene podele rada,[42] donoseći sobom dalje razvijanje privatno-svojinskih odnosa i klasnog društva. Ali, relativno nizak stupanj razvijenosti proizvodnih snaga a s njim i društvene podele rada, imao je za posledicu privatnu svojinu dopunjenu ličnom zavisnošću, koja preovlađuje i dominira u robovlasničkoj i feudalnoj formaciji društva. U takvoj situaciji, kućni zanatlijski i manufakturni rad — tj. industrija u starom smislu reči još uvek je sporedna delatnost uz zemljoradnju što u okviru postojećih privatno-svojinskih odnosa sistema lične zavisnosti izaziva naturalno privređivanje.[43] Iz toga proizilazi, da razloge ukidanja naturalnog privređivanja i pojavu robnog treba tražiti u izmeni odnosa same privrede, a to znači u izmeni stanja društvene podele rada i svojinskih odnosa — koja se dešava na bazi progresivnog razvijanja materijalnih proizvodnih snaga. Ovaj proces je veoma složen i njegovi delovi su međusobno uslovljeni. Tako, na primer, da bi u okviru društvene podele rada posebne delatnosti bile do kraja stvarno odvojene i time postale privatnim domenom pojedinaca ili grupa pojedinaca, nužno se morao razviti privatno-svojinski odnos oslobođen lične zavisnosti ili podložništva.

I tek onda, kada u svakoj posebnoj delatnosti posluju potpuno samostalni i nezavisni privatni proizvođači, rad je dosledno i u punom smislu podeljen. Tada i nastaje kvalitativno nova situ acija, kada ukinute odnose lične zavisnosti mora zameniti drugo sredstvo i oblik povezivanja, jer ljudski rad od kako postoji mora, na ovaj ili onaj način, imati određen društveni oblik. To saobraćajno sredstvo je razmena i robni oblik proizvoda rada, koji ne dele proizvodnju — već ono što je nezavisno od njih podeljeno povezuju.[44] Dakle, u uslovima kada se društveni rad javi kao kompleks privatnih radova, koji se vrše samostalno i nezavisno jedan od drugoga, njihovi kvalitativno različiti proizvodi moraju ići u razmenu i dobiti oblik robe,[45] jer se tuđi pro izvodi mogu prisvojiti samo preko otuđivanja svojih.[46] Nužno povezivanje i ostvarivanje društvene podele rada, koje je u drugoj situaciji vršeno neposredno zahvaljujući odnosima društvene svojine ili odnosima privatne svojine sistema lične zavisnosti, sada mora biti posredovano razmenom proizvoda i »čuvenom« vrednošću.

Prema tome, sasvim je izvesno, uslov i uzrok pojavi razmene i robnog privređivanja uopšte — jesu: relativno viši stupanj spon tano razvijene društvene podele rada i privatno

— svojinski odnosi oslobođeni lične zavisnosti ili podložništva.[47] I jedno i drugo su podjednako potreban i nužan uslov za nastanak i egzistenciju robne privrede, kao što oba čine jedinstvo razlika u svojoj sopstvenoj egzistenciji. Već smo utvrdili, da je nemoguće zamisliti postojanje slobodnih privatno, svojinskih odnosa bez određenog stupnja razvijenosti društvene podele rada, kao i to, da društvena podela rada postaje u najvećem stepenu podela — samo u okvirima slobodne privatne svojine. U svome jedinstvu, ovi odnosi čine bitne momente svih onih istorijskih načina proizvodnje, koji nužno trebaju robno-novčane odnose — kao posredan i specifičan oblik ostvarivanja društvene podele rada i uopšte saobraćajno sredstvo celine procesa društvene reprodukcije. Međutim, i pored toga što su podjednako nužni i potrebni, između njih se u odnosu na posledicu koju izazivaju može napraviti izvesna razlika. Marx smatra, da je društvena podela rada »uslov za opstanak robne proizvodnje, mada obrnuto robna proizvodnja nije uslov za opstanak društvene podele rada.«[48] Kao potvrdu toga on navodi, da je u staroj indijskoj opštini ili kod starih peruanaca ili još u nižoj fazi modernog komunističkog društva — rad podeljen, ali proizvodi rada ne postaju robama. Drugim rečima, bez društvene podele rada nema robne proizvodnje, ali je društvena podela rada egzistirala pre nastanka a egzistiraće i posle ukidanja robne proizvodnje, jer ostvarivanje nužne društvene podele rada može se sprovoditi i na drugi način. To je razlog za zaključak, da društvena podela rađa iako obavezan uslov nije i neposredan uzrok pojavi robnog oblika. Zapravo, društvena podela rada samo u jedinstvu sa određenim svojinskim odnosima može proizvesti robnu privredu. Ti odnosi su privatna svojina i privatna proizvodnja, ali ne svaki njen oblik, već samo ona koja je oslobođena sistema podložništva. Dakle, slobodni privatno-svojinski odnosi su onaj neposredni povod i uzrok — koji zahteva slobodnu privatnu razmenu proizvoda a time i robni oblik, kao neophodno i za tu situaciju jedino moguće sredstvo ostvarivanja nužne podele rada i društvenog povezivanja uopšte. Zato, pretpostavka ukidanja robnog privređivanja nije ukidanje društvene podele rada, već ukidanje privatno-svojinskih odnosa. Njih mora zameniti društvena svojina — osnova i okvir neposredne podruštvljenosti rada i pored egzisteneije njegove podele.

Moglo bi se zaključiti: prvo, da je pojava robnog oblika i robno-novčane privrede uopšte povezana samo s određenom epohom društvene istorije[49] i drugo da se u okviru te epohe, koja je — uglavnom — istorijski omeđena kao klasno društvo[50] robno privređivanje javlja kao potreba samo određenih načina proizvodnje, tačnije, ono je proizvod odgovarajućih odnosa proizvodnje prisutnim u svima njima.[51] Već smo pokazali, da je Marx te odnose identifikovao — prvo, kao privatnu svojinu (i privatni posed) nad sredstvima za proizvodnju[52] koja omogućava samostalnu i nezavisnu privatnu proizvodnju i, drugo, da »u društvu postoji toliko razvijena podela rada da je već izvršeno razdvajanje upotrebne od prometne vrednosti«, a koji je stupanj razvitka zajednički »istorijski najrazličnijim ekonomskim društvenim formacijama«.[53] Samo na toj osnovici, koja je u određenoj meri prisutna kod najrazličitijih načina proizvodnje, proizvod rada posredstvom razmene postaje roba. Tako je to, i kada u odnosima između rodovskih i komunističkih zajednica proizvod rada po prvi put postaje robom, a tako i onda kada postaje roba — kao proizvod robovlasnika ili feudalea, sitnog seljaka ili zanatlije, kapitaliste ili države, i na kraju, kao proizvod tako zvanih socijalističkih preduzeća.

U okvirima robovlasničke i feudalne društvene strukture, razmena proizvoda i robni oblik javljaju se na osnovi relativno razvijenije podele rada i, tamo gde i ukoliko prestaju odnosi lične zavisnosti, tj. neposrednog gospodstva i potčinjenosti, a nastaju i postoje odnosi između samostalnih i nezavisnih proizvođača — tj. slobodni privatno-svojinski odnosi.[54] To važi, kako u pogledu odnosa u koje stupaju krupni vlasnici — neradnici, tako i za odnose kmeta u uslovima novčane rente. U uslovima novčane rente, kmet nije oslobođen podložništva ali je ono u veliko] meri olabavljeno i baš u toj meri on i postaje nezavisan i samostalan robni proizvođač.

Kod načina proizvodnje slobodnih i nezavisnih sitnih proizvođača, kojih ima u svim klasnim formacijama društva, njihov odnos kao robnih proizvođača je daleko jednostavniji. Oni su, naime, robni proizvođači, kao i uostalom svi đrugi, zbog toga što, s jedne strane, spontano nastala i razvijana društvena podela rada njihovu proizvodnju čini jednostranom a potrebe mnogostrukim i, s druge, zato što kao samostalni i nezavisni privatni vlasnici svoje privatne radove primorani su udruživati razmenom proizvoda, tj. oni mogu prisvajati tuđe proizvode i zadovoljavati određene potrebe — samo preko otuđivanja svojih.[55]

Kapitalistički način proizvodnje potpuno ukida raniju neposrednu povezanost kućnog zanatlijskog i manufakturnog rada sa zemljoradnjom, i to na veoma širokom terenu koji on zahvata i sebi potčinjava. Dakle, doslednije se i šire razvija društvena podela rada, koja je sa svoje strane bila omogućena novim svojinskim odnosima. Kapitalistička privatna svojina, tj. odnos kapitalista i radnika prema sredstvima za proizvodnju, radu i proizvodima, oslobođena je svih oblika neposrednog gospodstva i potčinjenosti. Radnik je lično slobodan i kao takav privatni vlasnik i prodavac svoje robe — radne snage,[56] koja sobom postaje samo u odnosu vrednosti s nekom drugom, inače, van toga odnosa ona je obična prirodna snaga. Svuda i na svakom mestu susrećemo slobodne i nezavisne privatne vlasnike i proizvođače.

Kao što znamo, taj odnos postoji i pre kapitalizma, ali je on sada dosledno i maksimalno razvijen — zahvatajući, s jedne strane, odnose između neposrednih proizvođača kao radnika i krupnih vlasnika kao neradnika i, s đruge strane, dosledno i potpuno odnose između samih vlasnika — kapitalističkih proizvođača. Prema tome, ne nastaje nijedan kvalitativno novi uslov i uzrok robnog privređivanja, kao pojave zajedničke mnogim načinima proizvodnje. Promena se sastoji u tome, što su odnosi proizvodnje, kao opšti i zajednički uslov i uzrok robnog privređivanja, doslednije ostvareni i kvantitativno razvijeni do najvećih mogućih granica. Zbog toga je robna privreda u njenom kapitalističkom obliku proširena i obogaćena u dvostrukom smislu: prvo, time što je u krug roba došla jedna nova i specifična roba — radna snaga i, drugo, što je na osnovi pojave robe radne snage i kapitalističkih odnosa uopšte, »zemljište« robne proizvodnje razvijeno do svojih maksimalnih granica, tj. do stanja kada bukvalno svi proizvodi ljudskog rada (čak i više od toga) moraju ići u razmenu i dobijati društveni oblik robe. [57] Ono kvalitativno novo, što kod ovoga ipak postoji, nije u robnoj privredi kao takvoj — već u samoj kapitalističkoj privredi.

SOCIJALNA FUNKCIJA ROBNOG PRIVREĐIVANJA I NAČIN NA KOJI SE ONO VRŠI


Od kako postoji robno privređivanje, uslovi i uzroci koji ga izazivaju od uvek su u suštini isti. Radi se o kvalitativno istim odnosima koji su, u svom istorijski određenom obliku, prisutni u raznim epohama i načinima proizvodnje. Ta suštinska istovetnost uslova i uzroka je osnovni faktor koji čini, da karakter robe kao društvenog oblika proizvoda rada bude uvek isti — bez obzira na različite načine proizvodnje iz kojih on može proizići[58] jer su, prema Marxu, kod toga, karakteri procesa proizvodnje indiferentni.[59] Što, razume se, ne znači, da se robna privreda slaže sa bilo kojim procesom proizvodnje, naprotiv, u osnovi svih načina proizvodnje čiji proizvodi dobijaju oblik robe mora đa stoje neki — po svojoj suštini — istovetni odnosi. Tako, na primer, činjenica da robni oblik sasvim dobro služi kapitalističkom načinu proizvodnje i njegovoj svrsi — objašnjava se time, da se kapitalističko prisvajanje tj. buržoaska svojina sasvim dobro slaže sa svojinom koja odgovara robnom privređivanju uopšte.[60]

Jedinstvena suština i životni uslovi robnog oblika kao pojave, u odnosu na različite načine proizvodnje iz kojih on može proizići, jesu samo izraz i materijalno sredstvo jedinstvene društvene funkcije — koju robno privređivanje uopšte izvršava i to uvek, uglavnom, na isti način. To je funkcija ostvarivanja društvene podele rada, kao nužnog odnosa u društvenoj proizvodnji i reprodukciji života ljudi. Pored izričitih tekstova u ovom smislu,[61] u prilog identifikacije te funkcije govori čitava Marxova analiza robe i robnog privređivanja uopšte. Robni obljk i celokupni složeni sistem robno-novčanih odnosa nastaju, u prvom redu, radi toga — da bi povezali u samom neposrednom procesu podeljenu proizvodnju. Naime, od kako postoje ljudi njihov rad ima određen društveni oblik. Odgovarajućim društvenim uslovima, kao što smo pokazali, određeno je, da se povezanost i jedinstvo društvenog rada afirmira kao razmena proizvoda privatnih radova. Oblik koji tada sprovodi nužnu srazmernu podelu društvenog rada, kako na pojedine vrste proizvodnje, tako i na privatne proizvođače u okviru njih, dakle, oblik putem kojega se vrši srazmerno potrebama društva kvalitativna i kvantitativna podela rada na brojne privatne proizvođače jeste prometna vrednost proizvoda rada[62] ili tačnije njihova vrednost. Zakon vrednosti roba je specifični oblik koji određuje »koliko društvo može od svog ukupnog raspoloživog radnog vremena utrošiti na proizvođenje svake posebne robne vrste«.[63]

Polazna tačka procesa razmene gde i nastaje robni oblik jeste dvostruki društveni karakter privatnih radova, koji u neposrednom procesu proizvodnje egzistiraju samostalno i nezavisno jedni od drugih[64] Dovodeći svoje proizvode u odnos vrednosti ljudi izjednačuju svoje radove, svodeći ih istovremeno na srazmernu društvenu meru. To nužno predstavljanje nezavisnih i kvalitativno različitih radova privatnih proizvođača kao delova društvenog rada, a njihovog radnog vremena kao dela društvenog radnog vremena, ovde se sprovodi na taj način što je društveni karakter privatnih radova utisnut njihovim proizvodima[65] Naime, na taj način što »jednakost ljudskih radova dobija konkretan oblik jednake predmetnosti vrednosti proizvoda«, a »merenje utroška ljudske radne snage njegovim vremenskim trajanjem dobija oblik veličine vrednosti proizvoda rada«.[66] Jednostavno se tu radi o »zamenjivanju« u kome robni oblik i celokupni sistem robno-novčanih odnosa, dakle, i zakon vrednosti kao osnovni i najopštiji odnos robnog privređivanja uopšte, postaju i jesu samo specifični oblik i sredstvo ostvarivanja društvene podele rada. Drugim rečima, privatni proizvođači, bez obzira na istorijski oblik svoje pojave, preko razmene proizvode razmenjuju svoje radove, povezujući i udružujući iste u društveni rad. Radovi se, na ovaj način, ne povezuju neposredno kao ono što jesu — u svom prirodnom stanju, već posredstvom toga što se predstavljaju u vrednosti i veličini vrednosti roba.

U izvršavanju navedene društvene funkcije, specifičnost robnog privređivanja i zakona vrednosti sastoji se u tome što: prvo, nužno pravilo podele rada »sprovode samo kao prosečan zakon bespravilnosti«[67] i, drugo, da se ono »sprovodi silom kao regularni prirodni zakon, kao, recimo, zakon teže kad se kome kuća sruši na glavu«.[68] Sami, pak, privatni proizvođači objektivno su naterani na takvo ponašanje, koje ne priznaje nikakav drugi autoritet — do autoritet »konkurencije, prinudu koju na njih vrši pritisak njihovih međusobnih interesa, kao što i u životinjskom carstvu borba svih protiv svih više ili manje održava uslove egzistencije svih vrsta«.[69] Međutim, očigledno greše svi oni koji pomenute nezgode (kao i mnoge druge) pripisuju samom obliku robnog privređivanja i zakonu vrednosti. Uslovi i uzroci nezgoda nisu u robnoj privredi, već u samoj privredi i njenim odnosima. Tamo, u samom neposrednom procesu proizvodnje — gde vladaju privatno-svojinski odnosi, »kvantitativni sklop društvenog organizma proizvodnje koji svoje membra disjekta (razbacane članove) predstavlja u sistemu podele rada, isto jc tako stihijski slučajan kao i njegov kvalitativni sklop«.[70] Dakle, s jedne strane, nužnost da se samostalni i nezavisni privatni radovi potvrde kao karika društvene podele rada a, s druge, činjenica da je podela rada »samonikao organizam proizvodnje, čiji su konci izatkani a i dalje se tkaju iza leđa proizvođača«[71] — tj. stanje u kome »slučaj i ćud po svojoj volji gospodare raspodelom proizvođača roba i njihovih sredstava za proizvodnju među različne grane društvenog rada.[72] Prema tome, stihija i nejednakosti u odnosima između privatnih proizvođača i sve druge nezgode nalaze se prvenstveno u samoj privredi — tj. neposrednom procesu proizvodnje. Zakon vrednosti, dejstvujući kao unutrašnji zakon i ispoljavajući se prema pojedinim agentima proizvodnje kao slepi prirodni zakon, samo »sprovodi društvenu ravnotežu proizvodnje usred njenih slučajnih fluktuacija«.[73]

Društvenu ulogu razmene i robnog oblika a time i zakona vrednosti moramo i šire posmatrati. Oni se, na osnovici odgovarajućih odnosa određenih načina proizvodnje, javljaju kao nužna posredna karika u lancu celine društvenog procesa proizvodnje i reprodukcije života ljudi. A kao ta »posredna karika«, razmena služi realizaciji svih odnosa proizvodnje, raspodele i potrošnje. Međutim, pretpostavka realizacije posebnih svrha određenih načina proizvodnje kao i interesa privatnih proizvođača u okviru njih, uvek jeste ostvarivanje nužne društvene podele rada. To važi za kapitalističku robnu proizvodnju koja je epohalan način eksploatacije, kao što važi za sitne robne proizvođače koji žive od svoga rada. Povezivanje privatnih radova u određenu društvenu celinu — tj. ostvarivanje društvene podele rada je funkcija neodvojiva od same suštine procesa koji je proizveo robni oblik, neodvojiva od opštih i zajedničkih uslova i uzroka pojave robnog privređivanja uopšte a time i njegove egzistencije. Sve ostale funkcije i uloge su date i proizlaze, s jedne strane, iz mesta i položaja razmene proizvoda u celini sistema društvene reprodukcije života ljudi i, s druge strane, iz posebnih karaktera svih onih istorijski određenih načina proizvodnje — koji imaju potrebe za posredovanjem »čuvene« vrednosti.

SAVREMENO SOCIJALISTIČKO DRUŠTVO I ROBNA PRIVREDA


Analiza uslova i uzroka, kao i same pojave robnog privređivanja, pruža dovoljno dokaza o nespojivosti istih sa socijalističkim načinom proizvodnje i privređivanja uopšte. Osim toga, u vezi s postavljenim problemom, Marx se konkretno i izričito izjasnio u više navrata.[74] Rezime tih misli bio bi, da je socijalistička proizvodnja kao »neposredno udruženi rad« ... »oblik proizvodnje dijametralno suprotan robnoj proizvodnji«.[75] Pod uslovom, da se konkretno odnosimo prema njegovoj misli, mi doista ne možemo naći nijedan stav sa suprotnim gledištem.[76] Mnogi se slažu s tim i kažu — da je to tako, ali, dodaju, kako je savremena praksa drukčija. Međutim, po nama, još uvek nije rešeno pitanje: da li se tu radi o drukčijoj praksi socijalizma ili pak o egzistenciji odnosa i oblika privređivanja starog društva. Odgovor svakako zahteva opsežna istraživanja veoma složene društvene prakse socijalističkih zemalja koja, nažalost, još nisu obavljena. Mi ćemo pokušati da utvrdimo samo neke pretpostavke, koje nas preko istraživanja možda mogu dovesti do pravog odgovora na postavljeno pitanje.

Društvenu situaciju većine tako zvanih socijalističkih zemalja karakteriše stanje u kome preovlađuje socijalistička struktura, uz prisustvo veoma snažnih elemenata starog društva. Kada ovo poslednje tvrdimo, onda najmanje mislimo na one »klasične« ostatke, već na stare odnose u vladajućoj strukturi — koja se predstavlja i deklariše kao socijalistička. Dakle, radi se o starom u novom izdanju i pod novim imenom. Kao što je poznato, postoje krupne razlike između ljudi u odnosu prema sredstvima za proizvodnju, prema radu i proizvodima rada, a shodno tome i razlike u oblasti života koje su na njima izgrađene. Sve to, formira različite i suprotstavljene društvene položaje

— u prvom redu, na jednoj strani radnih slojeva društva i, na drugoj sloja koji se uobičajeno naziva birokratijom. Kako su ovi društveni položaji međusobno uslovljeni i zavisni, to je i normalno zaključiti, da i u jednom i u drugom egzistiraju odnosi novog i starog društva. No, ipak nam se čini da, s obzirom na opštu prirodu i postojeća praktična ostvarenja, u društvenom položaju radnih slojeva pretežan je socijalistički momenat, koji je i »najzaslužniji« za socijalistički karakter tih društava. Nasuprot njemu, u položaju birokratije socijalističko je dato negativno

— tj. kao mera ukinutog klasnog i, s obzirom na tu činjenicu kao i na suštinu ovoga sloja uopšte, mislimo, da je tamo pretežan elemenat starog društva. Ovi elementi starog prisutni u društvenom položaju radnih ljudi a naročito birokratije i jesu ona realna društvena snaga, koja preti potpunom restauracijom klasnih odnosa i, u poređenju s njom, eventualne intervencije izvana i tako zvane »ideološke diverzije« su sasvim bezazlena stvar. Uzgred da kažemo, ukoliko bi i došlo do takve restauracije ona ne bi sobom donela nikakve nove klase sem, ako se u novo ne računa, kombinacija elemenata položaja — već poznatih klasa.

Osnova socijalističkog elementa u položaju radnih masa kao i birokratije egzistira samo u okviru i kroz sadržinu koju daju praktična ostvarenja odnosa društvene svojine. Suprotno tome, bitnu sadržinu elemenata starog društva mogu činiti isključivo odnosi privatne svojine i prisvajanja. I jedan i drugi oblik svojine su baza društvenog života socijalističkih zajednica, predstavljajući istovremeno krajnji uzrok njihovog pozitivnog odnosno negativnog kretanja. Mišljenja, da negativno proizlazi iz navodnih »deformacija« socijalizma smatramo ne samo neozbiljnim — već i principijelno pogrešnim. Njima se samo zamagljuje ionako složena društvena situacija u kojoj svako »zakidanje« na odnosima društvene svojine ne može dovesti do ničeg drugog — do uspostavljanja njihovog »antipoda« tj. odnosa privatne svojine.

Za problem koji je u središtu pažnje naše rasprave, od posebnog je značaja utvrđivanje društvenog karaktera i oblika elemenata privatno-svojinskih odnosa, koji egzistiraju u životu socijalističkih društava. Smatramo, da su tamo u znatnoj meri prisutni privatno-svojinski odnosi pretkapitalističkih klasnih društvenih formacija. To najpre potvrđuje sistem lične zavisnosti ili podložništva zastupljen u njihovoj celokupnoj realizaciji a posebno kod prisvajanja viška rada — tj. eksploatacije proizvođača. Zbog toga, pogrešno je takva »birokratska« društvena stanja kvalifikovati kao državno-kapitalistička, jer nemamo odgovarajuće odnose — tj. eksploataciju posredovanu razvijenom robno-novčanom privredom. Pre bi se moglo govoriti u prilog elemenata »državnog« feudalizma, kome priroda birokratskog društvenog položaja više odgovara. Međutim, pored pretkapitalističkih oblika, u postojećim elementima privatno-svojinskih odnosa prisutan je sitno-buržoaski i buržoaski oblik, koji je izgleda slabiji.

Nadamo se, da nema spora oko toga — da se u egzistirajućim elementima privatno-svojinskih odnosa birokratija veoma ugodno oseća nasuprot radnim masama koje nose breme te ugodnosti. Zbog toga je birokratija najviše zainteresovana za održanje i dalje razvijanje tih odnosa. Ali, pošto se oni sastoje iz istorijski različitih i između sebe suprotstavljenih oblika, to su interesi birokratije kao i njene težnje — veoma protivrečni. Onaj deo društvenog položaja birokratije, koji je proizvod privatno-svojinskih odnosa sistema neposrednog gospodstva i potčinjenosti, zainteresovan je za njihovo konzerviranje (ako ih je već nemoguće dalje razvijati), jer se, pravo rečeno, birokratija u okviru njih najbolje i najsigurnije oseća. Nasuprot njima, kao i društvenoj svojini, teže se razviti — bolje rečeno restaurirati u novom izdanju — sitno-buržoaski i buržoaski oblik »slobodnih« privatno-svojinskih odnosa, osobito ovaj poslednji koje predstavlja nazviši stupanj u razvoju oblika privatne svojine. Naime, buržoaskom interesu u položaju birokratije odgovara težnja da, ne samo teret eksploatacije, već i odgovornost za uspeh proizvodnje prenese na preduzeće — tj. udruženu radnu snagu. Upravo, na osnovi egzistencije i razvoja privatno-svojinskih odnosa oslobođenih sistema lične zavisnosti, nužno nastaje i mora da nastane robno-novčano privređivanje kao odgovarajuće sredstvo posredovanja u ostvarivanju društvene podele rada i drugih od nosa društvenog procesa proizvodnje i reprodukcije života ljudi. Tek bi ovo kretanje moglo dovesti do državno-kopitalističkog društvenog stanja, u kome bi sloj koji nazivamo »birokratija« ustvari bio kolektivni »državni« kapitalista i vlasnik, a udruženi radnici u okviru preduzeća samo posednici — koji bi kao robni proizvođači bili eksploatisani posredstvom tržišta.[77] Ovakav odnos imamo ostvaren u nacionalizovanom delu privrede nekih kapitalističkih zemalja. Međutim, »šanse« takvog kapitalističkog »razvoja« u socijalističkim zemljama su minimalne i to, ne zbog toga što mu se suprotstavljaju elementi pretkapitalističkih odnosa, već u prvom redu zbog snaga socijalizma koje će uspeti da savladaju sve ostatke starog društva — bez obzira na njihov istorijski oblik.

Prema tome, i u osnovi kakvih-takvih ostvarenja robno-novčanih odnosa u socijalističkim zemljama stoji društvena podela rada i privatno-svojinski odnosi oslobođeni sistema neposrednog gospodstva i potčinjenosti. Iza zalaganja za punije i doslednije ostvarivanje robno-novčanog privređivanja, u kome je zakon vrednosti osnovni regulator privrednih odnosa, stoji ustvari zalaganje za privatno-svojinske odnose sitnoburžoaskog ili buržoaskog tipa. što se tiče protivnika robnog privređivanja — on se, uglavnom, javlja sa pozicija dve vrste: jedna želi konzervirati postojeće odnose podložništva, kao »birokratske« i privatno-svojinske, a druga teži razvoju odnosa društvene svojine. A to dalje znači, iz sukoba različitih oblika svojine i proizilazi praktična i teorijska dilema: za ili protiv robno-novčanog privređivanja tj. za ili protiv zakona vrednosti. Sigurno, da proizvodnja za tržište, koja se bazira na slobodnim privatno-svojinskim odnosima, predstavlja napredak u odnosu na »birokratsku« privatnu proizvodnju gde vladaju odnosi lične zavisnosti, ali ne i u odnosu na proizvodnju organizovanu i vođenu na osnovama društvene svojine. No, kao što smo videli, to vrlo malo zavisi od želja i nekog »slobodnog« opredelenja bilo praktičnih političara ili nekih mislilaca. Pomenimo još i to, da se ne smemo zbunjivati pojavom i tvrdnjom — kako i radnici »prihvataju« robno-novčano privređivanje. Oni to moraju, jer su zahvaćeni privatno-svojinskim odnosima i interesima — pa normalno i iluzijama u vezi sa robnom privredom, iako sve to najmanje odgovara njihovoj društvenoj prirodi i interesu.

Oko odnosa zakona vrednosti i planiranja u uslovima socijalizma stvorena je veoma nejasna situacija i to zahvaljujući, kako »pristalicama« tako i »protivnicima« robnog privređivanja. Za nas, to su određena sredstva, koja u svrhu svoje realizacije stvaraju i primenjuju odnosi u društvenoj proizvodnji i reprodukciji života ljudi. Tako je planiranje oblik sredstvo ostvarivanja neposredne društvenosti i kao takvo u istoj meri primenljivo u okvirima pojedinačne privatne svojine ili poseda, kao i u okvirima globalne društvene zajednice na bazi zajedničkog ili društvenog vlasništva. Suprotno njemu, robni oblik i zakon vrednosti su sredstva posredovanja u ostvarivanju društvenosti i društva i, kao takvi, odgovaraju potrebama slobodnog privatnog vlasništva ili posedništva, tj. situacijama gde primena svesne i planske akcije društva nije moguća i to, kako u okvirima odnosa unutar zajednica — tako i među njima. Dakle, s obzirom na odnose kojima služe, ova su sredstva (i sama međusobno isključiva, i tamo gde ima i u meri u kojoj ima mesta za jedno — nema za drugo, drugim rečima, njihova primena je u neposrednoj zavisnosti od odnosa koji vladaju u proizvodnji. Radi toga, greše, kako oni koji od planiranja i zakona vrednosti prave dobre i ravnopravne »saveznike«, tako i oni koji od njih prave apsolutne »neprijatelje«, jer od šume ne vide drveće. Iza forsiranog sukoba zakona vrednosti i planiranja stoji ustvari sukob i međusobna isključivost određenih odnosa svojine. Zakon vrednosti i robni oblik uopšte javljaju se kao nužno sredstvo u određenim društvenim uslovima — kada je neposredno povezivanje nemoguće. Zbog toga, ako zakon vrednosti nećemo hvaliti, onda je nelogično kriviti ga za »nezgode« koje donose sobom određeni odnosi samog načina proizvodnje, a koje on — upravo — pokušava, makar naknadno, da ispravi. Naime, usred permanentnog nereda društvene proizvodnje koji je svojstven odgovarajućim odnosima, zakon vrednosti pokušava — makar naknadno — uspostaviti neki red.

U odnosima između socijalističkih zajednica vlada isto takva složenost — kao i unutar njih. I sve dok u stanju razvijenosti i karakteru unutrašnjih odnosa ima razloga za njihovu posebnu i nezavisnu egzistenciju, dotle će biti mesta »tuđinštini« — tj. privatno-svojinskim odnosima među njima.

NEKOLIKO KRITIČKIH NAPOMENA U VEZI S »MODELOM« ROBNE PROIZVODNJE, KOJI NAM SE NUDI KAO SOCIJALISTIČKI


Naš zadatak je pokušaj kritike jednog teorijskog modela koji, prema njegovim sastavljačima, još uvek nije doživeo svoju punu i doslednu praktičnu realizaciju. Kako nikakav teorijski »model« ne može nastati nezavisno od njemu odgovarajuće prakse i interesa — to naše razmišljanje, iako nema pretenzija da daje ocenu privrednog života nekog konkretnog društva, ipak se mora baviti stvarnim odnosima od opšteg značaja — a vezano za shvatanja koja pretenduju na rang jedne opšte teorije.

U zasnivanju teorije »socijalističke« robne proizvodnje polazi se od društvene svojine kao vladajućeg odnosa, u okviru koje proizvodnja i njeni činioci imaju socijalistički karakter, mada sve to nije ni izdaleka jasno definisano. Osnova od koje se polazi izgleda da ima tretman opšteg uslova koji, pored drugih, opredeljuje »socijalistički« karakter robnog privređivanja. Što se uzroka tiče, najčešće se navodi stepen razvijenosti proizvodnih snaga, društvena podela rada a, zatim, postojanje »socijalističkog« preduzeća kao samostalnog i nezavisnog subjekta privređivanja i samoupravnih odnosa. Dakle, svojinski odnosi isključuju se kao mogući uzrok, zašto su teoretičari »socijalistićke« robne proizvodnje, po svoj prilici, imali »jake« razloge. No, o problemu uslova i uzroka robnog privređivanja uopšte mi smo izložili svoje mišljenje, sada nas interesuju neki odnosi same robne privrede — dati u teoriji koju nameravamo kritikovati.

Jedan od glavnih napora teoretičara »socijalističke« robne proizvodnje je u nastojanju, da u strukturi robne vrednosti tako zvanog socijalističkog preduzeća utvrde kvalitativno nove odnose. Još na početku tvrdi se, da je ona sastavljena iz prenetog i novostvorenog dela (R=pv+nv)[78] što, razume se, nije ništa novo, jer se tu radi o jednom opštem odnosu koji stoji u strukturi vrednosti robe — bez obzira na to ko ju je proizveo. Odmah iza toga, u istom tekstu, kaže se: »Ako u ovom momentu zane marimo problem akumulaćije (o čemu će biti reči kasnije) onda uočavamo promenu u strukturi robne vrednosti u odnosu na onu koja je proizvedena u kapitalističkom preduzeću u tom smislu što se novostvorena vrednost javlja kao jedinstvena kategorija. Naime, ako se pretpostavi realizacija proizvedene robe po vrednosti, onda njena struktura R=mt+d pokazuje: prvo — da materijalni troškovi (mt) predstavljaju naknadu prenesene vrednosti utrošenih sredstava za rad i predmeta rada, a novostvorena vrednost (d) dohodak radnog kolektiva. Ne postoji, naime, društveni odnos, odnosno društvena klasa koja a priori, na bazi svojine, dobija dohodak — što bi uslovljavalo podelu nove vrednosti na najamninu i višak vrednosti.« Doista, teško je naći neki bolji primer akrobatike misli, gde se najobičnijim proizvoljnim frazama i zamenom imena rešavaju krupni problemi društvenog života.

Stavu, — da je dovoljno u mislima zanemariti problem akumulacije pa da nastane kvalitativna promena u pojavi stvarnog života tj. u strukturi robne vrednosti, naime, takva promena koja će novostvorenu vrednost socijalističkog preduzeća činiti »jedinstvenom kategorijom« — za razliku od one koja je proizvedena u kapitalističkom preduzeću, smatramo, da nije potreban nikakav poseban komentar. Međutim, osim činjenice, da se tu samo mislima nije moglo ništa promeniti, stoji i to — da, u okviru opšteg odnosa strukture vrednosti roba, novostvorena vrednost je uvek jedinstvena u odnosu na prenetu — mada, tako nešto, ne može smetati da ona unutar sebe bude podeljena. Dakle, potrebni su i drugi dokazi pored fraze o jedinstvu novostvorene vrednosti. U tu svrhu je upotrebljena i promena imena za delove u strukturi robne vrednosti navodnog socijalističkog preduzeća, koja se sada sastoji iz materijalnih troškova i dohotka preduzeća, a što nije bezazlena stvar. Naime, još je A. Smit, in spirisan pobudama buržoaskog klasnog interesa, pokušao da novostvorenu vrednost predstavi kao zbir dohodaka.[79] Marxov odgovor njemu, sasvim dobro dođe i kao odgovor teoretičarima »socijalističke« robne proizvodnje: »vrednost ne potiče iz nekog pretvaranja u dohodak, nego ona mora biti na licu mesta pre no što se može pretvoriti u dohodak, uzeti ovaj vid«.[80] Struktura vrednosti je data odnosima povodom rada koji su određeni oblikom svojine, dakle, odnosima u samom neposrednom procesu njena stvaranja. U razmeni proizvoda vrednost nastaje kao specifična pojava i realizira se, a tek posredstvom odnosa raspodele dobija oblik dohotka. Očigledno, pod novim imenom »dohotka preduzeća« želi se zaturiti svaki trag odnosima u stvaranja a samim tim i stvarnoj strukturi novostvorene vrednosti.

Sledeći »argument« za navodno jedinstvo novostvorene vrednosti socijalističkog preduzeća jeste verbalna tvrdnja, da ne postoji »društveni odnos, odnosno društvena klasa koja a priori, na bazi svojine, dobija dohodak«.[81] Ako odnose svojine u prvom redu čine stvarni odnosi ljudi povodom sredstava za proizvodnju, rada i proizvoda, a ne političke i pravne deklaracije, onda narn teoretičari »socijalističke« robne proizvodnje nisu pružili nikakve dokaze u prilog svoje tvrdnje. Oni su nam, upravo, pružili dokaze za zaključke suprotne prirode. Šta se, na primer, može zaključiti iz podataka da od ukupnog neto proizvoda (100%) na višak rada otpada 70.5%, a na lične dohotke proizvođača samo 29.5%.[82] Teško je poverovati u priče, kako proizvođači dobrovoljno pristaju na takav odnos u raspodeli njihovog rada i proizvoda. Naprotiv, mi smatramo, da ako neko prisvaja tako veliku količinu tuđeg rada mora istovremeno biti stvarni gospodar društvenog procesa proizvodnje, a to znači gospodar i stvarni vlasnik sredstava za proizvodnju, pa makar da je u političkim i pravnim dokumentima i drukčije zapisano. Jer, »nije kapital pronašao višak rada«, već »svuda gde jedan deo društva ima monopol sredstava za proizvodnju, mora radnik, bio slobodan ili ne, da radnom vremenu potrebnom za njegovo održanje dodaje i suvišno radno vreme da bi proizveo životne namirnice, za vlasnika sredstava za proizvodnju« [83] Ako je u pitanju proizvodnja za tržište onda se čitav proizvod javlja u obliku vrednosti, čija je struktura određena odnosima povodom rada i svojinom nad sredstvima za proizvodnju, dakle, odnosima u samom neposrednom procesu njena stvaranja. Odnosi raspodele su naličje odnosa u proizvodnji i njiihova verna verifikacija. Radi toga, nelogična je tvrdnja teoretičara »socijalističke« robne pro izvodnje, prema kojima je novostvorena vrednost jedinstvena pre, a nejedinstvena posle realizacije — kada se deli na lične dohotke proizvođača i višak rada. Ova podeljenost novostvorene vrednosti, kako oni kažu — posle realizacije (čitaj u raspodeli), nije ništa drugo do verna posledica stanja odnosa u procesu njenog stvaranja.

Teoretičari »socijalističke« robne proizvodnje mogu nam pri govoriti — kako mi ne uzimamo u obzir navodno »novi« karakter viška rada, jer ovaj po njima, ne samo da nije iznuđen unapred nekom svojinom, već se jedan deo vraća proizvođačima po-sredstvom akumulacije a drugi u obliku dohotka troše ostali korisni članovi društva. Međutim, zbog toga što jedan deo viška rada (čitaj viška vrednosti) ide u akumulaciju tj. pretvara se u nove troškove proizvodnje (čitaj kapital), a drugi deo troše »birokratija« i ostali neproizvodni slojevi u obliku dohotka, ne može promeniti ništa na tome »da je on ščvrsnuti neplaćeni rad, a isto tako ni njegovu veličinu, koja se određuje sasvim drugim uslovima«[84] — nego onim koje nam navode pomenuti teoretičari. U svim takvim situacijama »quid pro quo (brkanja) gde dohodak postaje izvorom robne vrednosti umesto robna vrednost izvorom dohotka«, gde se robna vrednost »pojavljuje kao 'sastavIjena' iz različitih vrsta dohodaka«, a što je slučaj i kod teoretičara »socijalističke« robne proizvodnje, uvek se mogu postaviti ista ili slična pitanja.[85] Na primer? koji stvarni kriteriji određuju odnose, s jedne strane, u raspodeli novostvorene vrednosti (po njima »dohotka preduzeća«) na lične dohotke proizvođača i višak rada i, s druge, raspodelu samog viška rada? Ako je zakon vrednosti bitni regulator tih odnosa, kao što tvrde, na koji način on to sprovodi? Marxovi odgovori na postavljena pitanja su vrlo precizni •i jasni, i teško je verovati da ih teoretičari »socijalističke« robne proizvodnje ne mogu da shvate. I pored toga, oni nastoje da nam u zamenu za njih pruže verbalnost primamljivih fraza i lošu kovačnicu novih imena za stare stvari. Tako, na primer, uporno izbegavaju da višak rada nazovu viškom vrednosti, iako je to u uslovima robnog privređivanja njegov jedino mogući oblik. Lični dohoci proizvođača nisu oblik i izraz potrebnog rada iako bi to bilo sasvim normalno s obzirom na to da na drugoj strani — čak i po njihovom priznanju — postoji višak rada. Ali, takvu, po nama jedino ispravnu logiku misli, oni svesno izbegavaju, jer bi ih ona dovela do priznanja o postojanju novostvorene vrednosti koja se sastoji iz vrednosti radne snage i viška vrednosti, a to je već opasno po »socijalistički« karakter njhove robne privrede. Umesto toga, teoretičari »socijalističke« robne proizvodnje, pošt čak i ne žmureći prelaze preko svog sopstvenog mišljenja o vrednosnoj strukturi proizvoda rada, tvrde — kako je veličina ličnih dohodaka proizvođača (i drugih) određena ili treba da bude određena kvalitetom i kvantitetom njihova rada. Ispada, da su lični dohoci oblik vrednosti rada — tj. njegova cena. Zar se i ovde ne radi o poznatom imaginarnom izrazu »vrednost rada«, gde je pojam vrednosti ne samo potpuno iščezao — već se izopačio u svoju suprotnost. Ali, kod njih i to ima neki smisao, jer im omogućava da očigledno prisvajanje tuđeg rada kvalifikuju kao nagrađivanje prema radu.

U teoriji »socijalističke« robne proizvodnje susrećemo i tezu, da je egzistencija preduzeća kao posebnog i samostalnog robnog proizvođača — uslov i osnova radničkog samoupravljanja. Nama se čini, da takva samostalnost, po svojoj suštini, ne može biti drugo do privatna egzistencija, bilo u obliku vlasnika ili posednika i, prema tome, samoupravljanju radnika na globalnom društvenom planu ne može biti mesta. Jer, bez obzira na visok stepen solidarnosti moguć među radnicima, okvirima privatno-svojinskih odnosa oni su naterani na ponašanje u kome će dominirati borba za poseban — tj. privatni interes, te se radi toga oni neće mnogo razlikovati od drugih privatnih vlasnika ili posednika. Radnici udruženi u okviru preduzeća mogu biti posednici samo u državno-kapitalističkim uslovima. Inače, poznati su pri-meri kooperativnog oblika radničke svojine u okvirima vlada juće kapitalističke strukture, kada je ona samo jedan od mogućih oblika privatne svojine. Tada su radnici u položaju da budu svoj sopstveni kapitalista i kao takvi robni proizvođači. Međutim, dosadašnja praksa i njena ostvarenja nisu potvrdili pretpostavku razvoja kooperativnog oblika radničke svojine kao načina ukidanja kapitalističke. To, uostalom, na globalnom društvenom planu i ne bi bilo naročit napredak jer bi u suštini značio zamenu jednog oblika privatne svojine drugim. Ali, ako bi se negde i dogodio slučaj — da razvojem preovladaju kooperativni oblici privatne svojine radnika, sigurni smo — da bi takva situacija skoro istog trenutka dovela do udruživanja radnika i njihove svojine na globalnom društvenom planu, tj. do stvaranja društvene svojine, a tu je i kraj njihove samostalnosti i sIobode kao robnih proizvođača — jer je onda robno privređivanje suvišno i nepotrebno. Dakle, do pravog radničkog upravljanja vodi samo put ukidanja svih oblika privatnog vlasništva, pa čak i onog koje bi se formalno moglo tretirati radničkim. Prema tome, kooperativni oblik radničke svojine nema i ne može imati nikakve istorijske perspektive. Dosledno radničko samoupravljanje — tačnije upravljanje može postojati: prvo, samo u okvirima odnosa društvene svojine — tj. svojine udruženih proizvođača globalnog društva i, drugo, ako je istovremeno i jedinstveno ostvareno u okviru preduzeća i cele društvene zajednice — zahvatajući sve bitne oblasti života ljudi.

Što se tiče drugih »dokaza« u prilog »socijalističkog« robnog privređivanja, kao što su oni oko motiva i rentabilnosti proizvodnje gde se prezentira tako zvana »dohodna stopa«, zatim, »stvarno koštanje« robe kao cena koštanja u sistemu »samoupravne« robne privrede, dobitak i gubitak itd., nisu ništa drugo do često obična terminološka zbrka ili u boljem slučaju — opet samo nova imena za stare stvari.

Na kraju, mogli bismo zaključiti, da koncept robne proizvodnje koji nam se nudi kao socijalistički, sadrži sva obeležja proizvoda sitno-buržoaskog interesa i svesti. želi se, naime, privatna proizvodnja i privatno prisvajanje a s njim i odgovarajuće robno-novčano privređivanje, ali bez nezgoda i loših posledica po privatne vlasnike i proizvođače. što bi Marx rekao: hteli bi ukinuti papu a zadržati katolicizam. Teoretičari »socijalističke« robne proizvodnje stvarne protivrečnosti, očigledno nesocijalističkog društvenog života, nastoje rešiti lepo sročenim frazama i terminima o socijalizmu — gde su se doista pokazali veoma »produktivnim«. Dakle, ono što nije stvarno postignuto — treba postići jezičkim fikcijama — na taj način što će se stvarima promeniti njihovi pravi nazivi, tj. »realne protivrečnosti, koje nisu realno rešene, treba rešiti frazama« [86] I ovde bi Marxova primedba sasvim dobro došla — da, ako se stvarno društveno kretanje može unaprediti a njegove neprilike razrešavati otklanjanjem izraza koji loše zvuče — zamenom za druge — bolje, onda bi sasvim dovoljno bilo obratiti se naučnim institucijama za jezik i zatražiti od njih novo izdanje rečnika.[87]



  1. ↑ K. Marx: Epohe ekonomske formacije društva, Beograd, Kultura 1960. god., str. 39, 41, 42.
  2. ↑ K. Marx: Kapital I, Kultura, Beograd/1947, str. 41-42. 286-287.
  3. ↑ Ibid., str. 42.
  4. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 42, 43.
  5. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 41.
  6. ↑ K. Marx: Uvod u kritiku političke ekonomije, Prilog kritici političke ekonomije, izd. Kultura, Beograd/1956, str. 179, 190.
  7. ↑ K. Marx: Kapital II, str. 79.
  8. ↑ K. Marx: Kapital II, str. 80.
  9. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 3.
  10. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 26.
  11. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 14.
  12. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 6.
  13. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 14, 15.
  14. ↑ K. Marx: Kapital II, str. 313.
  15. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 7.
  16. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 7.
  17. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 37, 38.
  18. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 43.
  19. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 39.
  20. ↑ Ibid., str. 36, 37.
  21. ↑ Ibid., str. 62.
  22. ↑ Ibid., str. 53.
  23. ↑ Ibid., str. 37
  24. ↑ Ibid., str. 37, 38.
  25. ↑ K. Marx: Prilog kritici političke ekonomije, Kultura/1956, str. 16.
  26. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 48.
  27. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 26.
  28. ↑ Ibid., str. 15.
  29. ↑ K. Marx: Oblik vrednosti, dodatak prvoj glavi I toma Kapitala, publikacija »Međunarodni radnički pokret«, br. 2/1968., str. 10, 11.
  30. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 26, 38.
  31. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 27.
  32. ↑ K. Marx: Oblik vrednosti, str. 19.
  33. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 15.
  34. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 27.
  35. ↑ K. Marx: Oblik vrednosti, str. 15.
  36. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 30.
  37. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 31.
  38. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 31, 32.
  39. ↑ Ibid., str. 35.
  40. ↑ Ibid., str. 50.
  41. ↑ Ibid., str. 282.
  42. ↑ K. Marx—F. Engels: Nemačka ideologija, knj. I, Kultura/1964, 16.
  43. ↑ K. Marx: Kapital III, Kultura/1948, Bgd., str. 681.
  44. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 282, 284.
  45. ↑ Ibid., str. 37.
  46. ↑ Ibid., str. 65.
  47. ↑ Ovde spada i »slobodno« privatno posedništvo (kao nedosledni i nepotpuni oblik privatne svojine), koje prati određena stanja u kretanju privatno-svojinskih odnosa. (K. Marx: Kapital III, 684, 685.)
  48. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 9, 10.
  49. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 27.
  50. ↑ Ova podudarnost egzistencije robno-novčanog privredivanja i klasnog društva nije slučajna, već proizlazi iz odnosa koji su njihova opšta i zajednička osnova.
  51. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 53.
  52. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 520.
  53. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 120.
  54. ↑ Čak i u situacijama, kada je robovlasnička proizvodnja u zemljoradu, manufakturi, brodarstvu itd. — proizvodnja za tržište, ni tada ona nije bila oslobođena elemenata naturalne privrede, jer »samo robovsko tržište stalno se snabdeva svojom robom, radnom snagom, putem rata, gusarstva itd., a ova pljačka ne ide posredstvom nekog prometnog procesa, nego je naturalno prisvajanje tude radne snage neposrednom fizičkom prinudom«. (Kapital II, 396.)
  55. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 65.
  56. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 118.
  57. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 520. i Kapital III, str. 268.
  58. ↑ K. Marx: Kapital III, str. 268.
  59. ↑ K. Marx: Kapital II, str. 74, 104, 313, 314.
  60. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 481-485.
  61. ↑ »Razmena ne deli proizvodnju na različite sfere, već te različne sfere dovodi u odnos i tako ih pretvara u grane celokupne društvene proizvodnje, grane koje više ili manje zavise jedna od druge. Tu društvena podela rada postaje putem razmene prvobitno različitih ali medusobno nezavisnih sfera proizvodnje« (Kapital I, 282) Ili: »Ali šta uspostavlja jedinstvo među nezavisnim radovima odgajivača, štavljača i obućara? To što proizvodi svakoga među njima postoje kao robe «. »Podela rada u krilu društva ostvaruje se kupovanjem i prodavanjem proizvoda raznih grana« (Kapital I, 284, 285.)
  62. ↑ K. Marx: pismo L. Kugelmanu, izabr. d.31950, Tom II, str. 452.
  63. ↑ K Marx: Kapital I, 285.
  64. ↑ K. Marx: Kapital I, 38.
  65. ↑ K. Marx: Kapital III, 556.
  66. ↑ K. Marx: Kapital I, 36, 37.
  67. ↑ K. Marx: Kapital I, 62.
  68. ↑ K. Marx: Kapital I, 39.
  69. ↑ K. Marx: Kapital I, 286.
  70. ↑ Ibid., 67.
  71. ↑ Ibid., 65, 66.
  72. ↑ Ibid., 285.
  73. ↑ K. Marx: Kapital III, 763.
  74. ↑ K. Marx: Kritika Gotskog programa, izabr. d. Marxa i Engelsa, Bgd. 1950, knj II, str 23; Kapital, II, Kultura/1947, str 287, 288.; F. Engels: Anti-Diring, Bgd./1959, str. 337
  75. ↑ K.Marx: Kapital I, str. 55, 56. (fusnota br. 50)
  76. ↑ U tekstu gde stoji, da će »posle ukidanja kapitalističkog načina proizvodnje, a sa zadržavanjem društvene proizvodnje« određenje vrednosti ostati predominantno, Marx vrlo precizno kaže da će se ono sastojati »u tome smislu, što regulisanje radnog vremena i podela društvenog rada među različne grupe proizvodnje, najzad knjigovodstvo o tome, postaju važniji no ikada« (Kapital III, str. 739.)
  77. ↑ Primećujemo, da u uslovima državno-kapitalističkog odnosa, tj. odnosa birokratije kao kolektivnog državnog kapitaliste i stvarnog vlasnika na jednoj i, udruženih radnika preduzeća kao privatnih posednika na drugoj strani, svojinski odnos nije niti može biti potpuno oslobođen podložništva. Međutim, »nesloboda« kolektivne radne snage preduzeća (ili još i šire) je do te mere oslabljena, da se svela na prostu obavezu »danka« u obliku viška vrednosti, koji »država« prisvaja sebi svojstvenim instrumentima. Tada se može desiti da se prosečni profit i porez podudaraju, analogno uslovima »državnog« feudalizma gde su se renta i porez podudarali. (Vidi K. Marx: Kapital, III, str. 684, 685.)
  78. ↑ Zbornik radova: Osnovi teorije dohotka i soc. rob. proizvodnje, Dr. T. Vlaškalić: Proizvodni proces u soc. pred., Rad ( 1970, 82. 2) ibid...
  79. ↑ K. Marx: Kapital II, str. 315.
  80. ↑ K. Marx: Kapital III, str. 753.
  81. ↑ Zbornik radova: Osnovi teorije dohotka..., str. 82.
  82. ↑ Dr. D. Dragišić: Položaj proizvođača u samoupravnom sistemu, Osnovi teorije dohotka i soc. rob. proizvodnje, Zbornik radova, str. 72.
  83. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 176.
  84. ↑ K. Marx: Kapital II, str. 315.
  85. ↑ K. Marx: Kapital II, str. 310, 311.
  86. ↑ K. Marx: Teorije o višku vrednosti, knjiga III, str. 98.
  87. ↑ K. Marx: Kapital I, str. 440, fusnota br. 26 (ili Beda filozofije)
Dobavljeno iz "http://praxis.anarhija.org/index.php/Praxis:Praxis_1972_1-2:Sociologija_nastanka_egzistencije_i_funkcija_robnog_privre%C4%91ivanja_-_%C5%BDivojin_D._Deni%C4%87"