Praxis:Praxis 1972 1-2:Teološke i genetičke osnove ekonomskih problema savremenog socijalizma - Ivan Maksimović
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije.
Ivan Maksimović
Beograd
Među nekoliko suštinskih problema sa kojima se suočava moderni socijalizam od momenta pobede socijalističke revolucije u Sovjetskom Savezu, nalazi se, nesumnjivo, i kompleks ekonomskih problema. Suština ovih problema se, ukratko, svodi na to, da ekonomske snage koje je ostvario moderni socijalizam i ekonomski metodi kojima ih je dosada razvijao ne odgovaraju stvarnim potrebama socijalističkog društva. Šta više, i ekonomske snage i metodi predstavljaju na današnjem stupnju limitirajuče faktore konsekventnijeg i potpunijeg razvitka socijalističkih produkcionih odnosa a, u izvesnom smislu, objektivno rađaju i elemente koji na ovaj ili onaj način dezintegriraju socijalističko društvo reprodukujući nesocijalističke odnose.
Mogu se navesti mnogi razlozi istorijskog karaktera koji ovu konstataciju makar objašnjavaju, ako je ne opravdavaju. Tako se ističe da je socijalizam nastao kao organizovana i usmeravana ekonomska i društvena stvarnost u zemljama relativno niskog stepena kapitalističkog razvoja, a ponegde čak nastaje sa osnova pretkapitalističkih ekonomskih odnosa protivurečući, prividno ili stvarno, svim objektivnim zakonitostima istorije i dijalektičkog razvoja. Takva nerazvijena osnova uslovila je, da već organizovana socijalistička društva, gde je izvršena politička revolucija radničke klase, u svom ekonomskom razvoju tek ostvaruju ekonomske pretpostavke — materijalne i organizacione — za koje su klasici naučnog socijalizma pre smatrali da pripadaju evolutivnom procesu kapitalizma i za koje je — takođe prema klasicima — privatna svojina bila dovoljan institucionalan okvir razvitka. Otuda je još Lenjin postavio tezu o nužnosti permanentne ekonomske socijalističke revolucije, koja sledi ostvarenu političku. Takođe, Sovjetski Savez je u praksi prelazio neke tipično kapitalističke sekvencije razvitka, kao što su prvobitna socijalistička akumulacija, ili delom NEP. Uz ovo bismo rekli da su i takozvani petogodišnji planovi bili pre i ostali realizacija društveno-monopolističko-socijalističke faze razvitka nego što su autentično socijalističke faze razvoja.
I u našoj teoriji i praksi ima pokušaja da se savremena faza samoupravnog tržišnog socijalizma okvalifikuje kao faza konstituisanja preduzetničke funkcije radničke klase sredstvima liberalno-kapitalističkih metoda konkurencije i akumulacije u kojima se naziru i elementi takozvane prvobitne akumulacije. Isticanje nacionalnih državnih i ekonomskih interesa — i uloge nacionalne države u kreiranju nove faze u jugoslovenskom razvitku — takođe se može shvatiti kao izraz jedne faze ekonomskog progresa, koja treba da reši ono što je — pre socijalističke — trebalo da reše zrelije faze kapitalističkog razvitka kod nas, koje su međutim odsustvovale.
Međutim, bilo bi netačno i nepotpuno ostati samo na ovoj, ma koliko važnoj, dimenziji stepena ekonomskog razvoja koju socijalizam nasleđuje, kao trajnoj dimenziji i okosnici njegovih savremenih problema.
Za ekonomske probleme socijalizma sa kojima se danas suočava podjednako je važno pitanje kako je ovo društvo savlađivalo svoju ekonomsku zaostalost, odnosno sa kojim se naučnim pretpostavkama i saznanjima, i kojim sredstvima (instrumentima) suprotstavljalo objektivnim zakonima kapitalističke ekonomije, još trajno prisutnim u sferi ekonomskih odnosa i u izgrađivanju novog socijalističkog ekonomskog sistema.
Ovu, metodološko-saznajnu i instrumentalno-organizacionu stranu ekonomskog nastanka i reprodukovanja socijalističkih odnosa smatramo isto toliko važnom osnovom savremenih ekonomskih dilema i problema socijalizma, kaogod i onu istorijsku. U izvesnom smislu, ova druga je i značajnija. Jer, sa razvitkom socijalizma, značaj istorijskog ekonomskog nasleđa postaje za moderne probleme drugostepen i sve manje važan, a metodi i sredstva organizacije socijalističke ekonomije sve bitniji, prvorazredni.
Saznajno-metodološke i instrumentalne (organizacione) aspekte ekonomskih problema savremenog socijalizma identifikovaćemo sa onim koji proizlaze iz teleološkog i genetičkog pristupa u teoriji i praksi socijalističkih ekonomija. U okvirima ovih doktrina nalaze se elementi koji su vršili i danas vrše aktivan i bitan uticaj na sve oblike i metode organizacije ekonomskih snaga i sve vrste ekonomske aktivnosti u socijalizmu, odnosno na forme i metode funkcionisanja socijalističkih ekonomskih sistema.
Ovde je umesno odmah postaviti hipotezu, koju ćemo dalje nastojati da dokazujemo, da dosadašnji razvitak organizovane socijalističke ekonomske prakse (sistema) ukazuje na — sem malih izuzetaka u pojedinim etapama razvoja — dominantnost teleološke, odnosno genetičke doktrine i u teoriji i u njenim praktičnim primenama. Ovaj dominirajući uticaj ide do isključivosti. U pojedinim istorijskim etapama jednoj ili drugoj doktrini je obezbeđena politička i ideološka podrška u odnosu na drugu. Vladajuću doktrinu obično podržava politička volja i organizacija date proleterske države.
Hronološki uzev, i teleološka i genetička doktrina nalaze svoje osnove u klasičnom ekonomskom nasleđu, ali se kao škole misli i primenjene ekonomske filozofije na organizaciju socijalističke ekonomije, javljaju prvi put u potpunijem obliku sa sovjetskom debatom o idustrijalizaciji, rezultatima NEP-a, i prvim raspravama o prirodi i metodologiji budućeg sovjetskog prvog petogodišnjeg plana. Uporedo sa ovim važnim, istorijskim prekretnieama za dalju sudbinu socijalizma, intelektualna usmerenost ekonomista u SSSR-u okretala se pitanjima o prirodi planiranja u socijalizmu. Uz sve preovlađujuće uverenje da se socijalistička rekonstrukcija privrede može izvesti samo na osnovu dugoročnih etapa planiranja za čitavu istorijsku epohu, pokrenuti naučni problemi su se odnosili na pitanja šta je suština plana i planiranja u socijalističkoj privredi, kakva treba da bude njegova metodologija, kakav je odnos i udeo direktivnog i prognosističkog u planu, da li treba da bude »otvoreno« ili »balansirano« planiranje, da li je plan naučni dokument ili je prosto metoda administriranja i slična pitanja. [3, gl. IX; 5. s.3]
Zbog specifičnih sovjetskih prilika, ova naučna i metodološka problematika planiranja uskoro je identifikovana sa političkom. Posle relativno kratkog perioda kompromisnih solucija i vrlo bogate naučne diskusije koje su dominirale i usmeravale objektivan i uravnotežen pristup i ekonomsku politiku u ovoj oblasti uskoro je teleološki doktrina dobila političku podršku, pretvorila se u državnu doktrinu i dalje razvijala sopstvenom logikom izgradnje centralizovano-planskog, administrativnim metodama usmeravanog sistema. [19, gl. IX, 5, s. 7; gl. 121 Nas ovaj istorijski aspekt srašćavanja naučne i političke problematike ovde ne interesuje. Istaknimo samo da nam izgleda, ukoliko se iz oskudne dostupne literature može samo nagađati, da je čitav kompleks pitanja pobede teleološkog nad genetičkim u sovjetskoj teoriji i praksi još uvek do kraja nesagledan i neobjašnjen. Bar za naučnu interpretaciju. [4, s. V/VI]
Ono na šta ćemo usmeriti naša dalja ispitivanja, odnosi se na ekonomsko biće teleološke i genetičke filozofije i njihovih implikacija za dalju sudbinu metoda privređivanja u socijalizmu.
Doktrine su se potpuno oformile kada je otvoren sukob oko naizgled praktičkog pitanja, a naime u kojoj meri planovi socijalističke rekonstrukcije moraju nositi u sebi direktivni elemenat, a u kojoj meri su samo prosta prognoza budućeg razvitka. Iz današnje perspektive nam je jasno koliko to nije bilo samo praktično, nego duboko principijelno, teorijsko i fundamentalno pitanje socijalističke društvene filozofije i prakse uopšte.
Kada se postavilo u tom obliku, pristalice genetskih shvatanja su se odmah izjasnili protiv toga da plan treba da sadrži značajnije direktivne elemente, kao što su poricali mogućnost da se može nešto bitno učiniti svesnom, organizovanom akeijom društvene nadgradnje, protiv, ili u izvesnom smislu korektivno, mimo unutarnjih zakona ekonomskog života, »jer je snaga unutarnjih veza jedne ekonomije ogromna« (3, s. 63).
U suštini, sukob je nastao oko uloge ekonomskog determinizma. Genetičari su bili strogo deterministi. Zato su gledali na svaki svesni akt transformacije društva koji bi preuzeo proletarijat, kao na nešto što je u principu mogućno ali gde je bitka takoreći unapred izgubljena. Jer iza svake planske akcije koju bi proletarijat preuzimao, stoje » objektivni usloi« »genetski određeni svojim prošlim razvitkom« i uslovljeni u budućem razvoju »skrivenim objektivnim tendencijama razvoja«. [6, s. 362].[1]
Treba istaći da genetičari nisu bili protiv planiranja uopšte, već za striktno limitirano i ograničeno planiranje, koje se uz pretpostavku delovanja strogog determinizma svodi na pro gnozu razvitka, ekstrapolaciju budućeg ekonomskog procesa njegovim prošlim razvitkom, koji ga ujedno potpuno određuje.
Dva vodeća teoretičara genetičke škole bliže su odredila šta podrazumevaju pod determinističkom filozofijom u odnosu na planiranje.
Groman je istakao da »mere ekonomske politike mogu izvesno uticati na ekonomsku realnost, ali ne mogu nikako dovesti do suštinskih promena. Čak ni revolucije ne mogu promeniti ekonomske norme preko noći, socijalizacijom procesa proizvodnje i razmene. Nacionalizacija ne može obuhvatiti sva preduzeća, niti prelaz ka planskoj distribuciji može razoriti slobodno tržište, koje nastavlja da egzistira, makar ilegalno« (6, s. 361)
Ograničenost i subordiniranost planske akcije i planskih metoda, neumitnom zakonu vrednosti i zakonima tržišta, možda je još bolje izrazio B. Bazarov sledećim stavom: »Ekonomija mora biti harmonična, organska celina, maksimalno stabilan sistem mobilne ravnoteže, ne samo kada se završi rekonstrukcija fiksirana opštim planom, već na bilo kojoj tački razvoja. Pojave izvesnih vremenskih disproporcija u razvoju koje vode krizama su neizbežne, ako je kurs procesa rekonstrukcije spontan, mada se ne može tolerirati. Zahtev za proporcionalnošću i internom konsistentnošću izdvojenih elemenata procesa rekonstrukcije — isključuje mogućnost kretanja po pravoj liniji, ili bilo kakvoj liniji unapred ocrtanoj, i postavlja problem intermedijarnih faza rekonstrukcije, kao poseban planski problem. Otuda nužnost da se ocrta, zajedno sa opštim planom, plan »perspektiva« u užem smislu reči, tj. plan koji projektuje neposredne faze opšte perspektive u njihovim hronološkim sekvencama i organskoj povezanosti«. (Potcrtao I. M.) (7, s. 367)
Iz prethodnih generalnih stavova nicao je i genetički koncept planiranja. On bi se sažeto mogao svesti na sledeće stavove. Prvo, dejstvo ekonomskih zakona robne privrede (zakona vrednosti) planski organi ne mogu preinačiti, a da ne izazovu ozbiljne krize. Postojanje trajnih proporcija (na primer između industrije i poljoprivrede) planski organi mogu poremetiti, ali malo uticati u smislu trajnije izmene ovih proporcija. Drugo, upravo treba izučavati ove proporcije, tj. unutarnje tendencije ekonomije i iz njih deducirati objektive i ciljeve plana. Na bazi podataka iz ranijih godina, mogućno je ustanoviti izvesne precizne odnose između različitih varijabila (»statistički koeficijenti«) a isto tako i regularnosti u transformiranju proporcija u vezi sa promenama u nivou ekonomskih snaga (»Dinamički koeficijenti«). Ovi koeficijenti na kojima počiva planiranje, treba da garantuju »ekonomsku ravnotežu«, osnovni zakon planiranja. (6, s. 362/4).
Ovoj šemi i koncepciji, koja je imala posebne reperkusije na ocenu metoda i puteva sovjetske industrijalizacije pristalice teološkog pravca su suprotstavili načelno drugu koncepciju.
Čini nam se da se ona može najbolje sumirati na stavovima S. Šarova, koji ju je, najpotpunije izrazio na sledeći način:
»Teleološka 'vojnička' koncepcija plana je ova: imamo datu situaciju, date objektivne faktore. Subjektivna volja pristupa ovim objektivnim faktorima i nastoji da ih izmeni u svoje subjektivne svrhe. Ova subjektivna volja uzima date objektivne faktore kao polaznu tačku i, u odnosu na njihovo rešenje, projicira ciljeve koji su u skladu sa subjektivnom voljom«.
»Evo kako nastaje plan. Dokle god se ne pojavljuje subjekt koji ima svoje sopstvene ciljeve, tj. traži da izmeni objektivne faktore i odlučan je da ih izmeni, nema plana i ne može se uopšte govoriti o planu. Sa ovakve tačke gledišta nikakvo istraživanje datih objektivnih faktora, čak i najpodrobnije, nikakvo razjašnjavanje njihovi istorijskih tokova u prošlosti, čak i najkorektnije, ni-kakvo određivanje zakona njibovog razvitka, čak i najtačnije, nikakvo predviđanje njihovog budućeg razvoja, čak i najadekvatnije, ne može predstavljati plan. Kontrolne cifre ekonomske prognoze zasnovane na pretpostavkama i hipotetični bilansi nacionalne privrede su pokatkada veoma korisni za planiranje ali nijedan mudar plan njih ne sadrži i operisati sa njima kao takvima, čak i pod nazivom »genetički« plan znači ponuditi ne pravu stvar (proizvod) već imitaciju«. [8, s. 380]
Na ovoj osnovi teleološki koncept planiranja konstituisao se kroz sledeće faze:
1. Preduslov planiranja: postojeća situacija, subjektivna vo Ija koja teži da je promeni, opšti cilj koji ide uporedo sa tom voljom. (Faza I).
2. Upoređivanje ciljeva sa objektivnom (egzistirajućom) situacijom. Na toj osnovi, postavljanje ciljeva u obliku konkretnih zadataka, preciznih, jasnih, koji se odnose na kvalitativne i kvantitativne rezultate u datoj grani i na datoj teritoriji ekonomije. (Faza II).
Izbor između parcijalnih ciljeva kojima se konkretizuje (i delimično ostvaruje) opšti cilj i između mogućih metoda ostvarivanja parcijalnih ciljeva. Odluka o ovima predstavlja basični planski faktor. Uspeh, ovde zavisi od metoda administriranja, koja kao »svaka metoda, ,počiva na trima osnovama: naučnom saznanju, talentu i iskustvu«. (Faza III)
Planiranje izvršenja odluka, tj. plan mobilizacije postojećih ljudskih i materijalnih resursa, plan dodajnih resursa i sekvence u kojoj, odnosno tačke u kojima se dovode snage da doprinesu ispunjenju zadataka, kao i vreme njihovog ispunjenja. (Faza IV) [8, s. 38/2].
Dve bitne ekonomske karakteristike izgledaju nam suštinske za teleološku filozofiju plana, koje se, potom, prenose na razne specijalne probleme: na odnos prema ekonomskom determinizmu, tržišnoj i robnoj privredi, metodi razvoja i planiranja, itd.
Prva je karakteristika, posmatranje ciljeva kao nezavisnih konstanti sistema koje određuju perspektivno planiranje, a ne samo struktura privrede i njena prošlost i sadašnjost. Sadržinu pak ciljeva određuje »kreativna volja proletarijata«.
Strumilin je ovde bio vrlo eksplicitan; kritikujući »dinamičke koeficijente« genetičara kao metodološke manifestacije ideoloških zabluda, rečima:
»Ako bismo samo ekstrapolirali prošlost mi bismo u najboljem slučaju tu prošlost mogli da produžimo za još pet ili petnaest godina u jednoj revidiranoj i proširenoj verziji. Ali mi ne želimo da izgrađujemo novi društveni sistem na taj način.
Mi odbijamo da prihvatimo da se metodi ekstrapolacije mogu u značajnoj meri primeniti na područje perspektivnog planiranja i to ne samo zbog toga što su ti metodi veoma nepouzdani ... već i zbog još jednog faktora koji je daleko važniji za nas. Mi ulazimo u novu fazu razvoja sa kreativnom voljom proletarijata Koja nezadrživo zabija klin između naše prošlosti i naše budućnosti«. [9, s.431]
Druga suštinska karakteristika teleološke filozofije, više metodološke prirode, ali izvedena iz prethodne jeste ta da je generalni plan esencijalno jedinstven plan:
»Generalni plan je u osnovi jedinstven plan zato što ima u vidu jedan jedini zadatak; opšte smernice koje treba slediti da bi se ispunio ovaj zadatak može diktirati samo jedan cilj i jedna volja; svi parcijalni planovi treba da predstavljaju elaboraciju tog plana. On je kompleksan zato što rešava probleme posebnih ekonomskih grana u njihovoj međusobnoj povezanosti i planira jući njihov razvoj on ih objedinjuje u integrisanu celinu, ne, razume se, putem koordinacije predloga autonomnih delova, već putem davanja specifičnih planova za delove ili specifičnih direktora za njihove planove« [8, s. 385]
Pada u oči da su i pristalice teleološke koncepcije bili spremni da priznaju (što su i u sovjetskoj praksi planiranja 1928-31. činili) značaj i dejstvo i dinamičkih i statističkih koeficijenata, tj. date strukturalne odnose i delovanje zakona vrednosti, kao i ekstrapolacije na bazi studija objektivnih ekonomskih zakona kod tekućeg i kratkoročnog planiranja. Ali su oni odbijali da prihvate bilo kakvo signifikantnije značenje i prihvatanje genetičkih načela na dugi rok, tj. kod perspektivnog planiranja. [9, s. 431/2]
Primena teleološkog i genetičkog načela u praksi socijalističkog ekonomskog razvitka nikada nije bila apsolutno jednostrana. Ne samo zato što su i obe doktrine i sama praksa ostavljale izvesnog prostora za delovanje objektivnih, odnosno subjektivnih faktora, već još više zbog toga što je socijalističko društvo nasledilo ili stvorilo svoje specifične strukture i osobenosti koje nisu omogućavale apsolutnu i isključivu primenu samo jednog principa privređivanja. Tako, na primer, birokratske i centralističke strukture u socijalističkim zemljama, neprestano reprodukovane i jačane stalno su afirmisale neke aspekte teleološkog načela (jedinstven plan, jedinstvena volja), ali su nalazile svoju protivtežu u demokratskim snagama radničke klase, nacionalnim, regionalnim, profesionalnim i drugim centripetalnim snagama, kaogod i u nekim objektivnim ekonomskim zakonitostima. Takođe, institucionalno ekonomski centralizam uvek je imao protivtežu u decentralizmu, a tehnokratizam i administrativno načelo u suprotstavljanjima demokratskih snaga i ekonomskih zakona.
Ipak, može se govoriti o preovlađujućim i dominirajućim elementima teleoloških odnosno genetičkih metoda privređivanja u dva do sada modela socijalizma koji su se afirmisali na odgovarajućim različitim ekonomskim logikama jedan je model centralnoplanskog privređivanja, zasnovan na državnoj ekonomici, koja je ujedno suštinski reprezentant subjekta privređivanja i nosilac suverenosti društvene socijalističke svojine. Ovaj teorijski model praktično je postepeno bio ostvaren, sa različitim specifičnostima, u SSSR i drugim evropskim socijalističkim zemljama. Drugi model jeste model tržišnog socijalizma, zasnovan na samoupravnoj ekonomici decentralizovanih privrednih subjekata, u kojoj država igra ekonomsku ulogu samo subjekta koordinatora, ekonomski »primus inter pares« čija uloga, u načelu teorijski, nije toliko bitna za model, iako je u praksi još uvek vrlo značajna. Zadržaćemo se ovim redom na ova dva istorijske delujuća modela privređivanja.
lzgledaju nam dva momenta bitna koja određuju prevlast teleološkog metoda u modelu planski centralizovanog privređivanja. Prvi je da su ciljevi ekonomske reprodukcije egzogeni, izve deni iz »zakona« zadovoljavanja društvenih potreba, koje formuliše i institucionalizira sama država. Sadržajno ekonomske potrebe su izraz ekonomsko-političkih odnosa snaga rukovodećih grupa, koje ostvaruju vlast, tj. političku, ekonomsku i administrativnu kontrolu u ime radničke klase i za nju. Drugi bitan momenat je da se ovi ciljevi realizuju planskom aktivnošću, čiji sa draj, metode i forme sovjetski ekonomisti izvode iz »zakona planomernosti. [10, s. 199, 210; 11, gl. 30] Šire, sadržajno raščlanjavanje ovog »zakona« ukazuje da u nj sovjetska teorija unosi tri vrste teleoloških faktora: Jedan je ugrađen u kriterijume koji se odnose na ekonomsku »proporcionalnost« (u odnosima proizvodnje, akumulacije, lične i opšte potrošnje, pri raspodeli kadrova i u alokaciji kompleksnog razvitka regiona i rejona, podeli rada, specijalizaciji i kooperaciji). Ovde je pretežno reč o kriterijumima koji se izvode iz određene hijerarhije ciljeva koje formuliše jedinstveni društveni subjekt. Drugi aspekt teleološke prirode, sadržan je u konceptu »postojane, saznajno podržavane proporcionalnosti, tj. realizacije ciljeva u ekonomskoj sferi. »Zakon proporcionalnosti« nalaže da razvitak svih grana proizvodnje bude potčinjen jedinstvenom rukovodenju od strane društva«. Iz ovog generalnog teleološkog principa, izvode se posebna načela, metodološka pravila i institucionalne forme ekonomske aktivnosti. čini se da je ovo bitna komponenta teleološkog koncepta. [12, s. 52/5] Ona se odnosi na struktuiranje same planske aktivnosti (sveobuhvatnost, normativnost, direktivnost, obaveznost, rigidnost, kontrolisanost plana), zatim na principu tzv. »vodećih karika« i demokratskog centralizma u njegovom sprovođenju, kao i u vezi sa institucionalizacijom organizacione forme planiranja: država je osnovni subjekt planiranja. Ona određuje osnovne ekonomske ciljeve, karike, proporcije, daje im karakter ekonomskih zakona vezujući normativno i pozitivno, pravno, administrativno i ekonomsko. Država takođe organizuje unutar sa me sebe veliki broj institucija, koje se na direktan ili indirektan način bave planiranjem, i u kojima se povezuje centralna politička volja i kontrola, sa donošenjem operativnih odluka i njihova koordinacija na različitim nivoima horizontalne i vertikalne sheme planskog sistema. U vezi sa ovom funkcijom države vrlo je instruktivna čitava istorija organizacije institucija planiranja u SSSR-u i njena današnja struktura, koja povezuje u jednu celinu vrlo veliki broj institucija, sa različitim nadležnostima i funkcijama pri realizaciji planiranja, počev od Ekonomskog saveta pri vladi SSSR i Užeg komiteta vlade, koji se bave donošenjem planskih odluka na vrhu i njihovom koordinacijom do državnih korniteta, koji imaju savetodavnu funkciju u planiranju. Najzad, Gosplana, ministarstava, sovnarhoza, lokalnih egzekutivnih planskih komiteta koji se bave dugoročnim i tekućim planiranjem, planiranjem zaliha i sirovina, administriranjem i menadgmentom. Ovima treba pridodati Partiju i Parlament (Vrhovni sovjet, Vrhovni savet za nacionalnu ekonomiju, Gostroi) Državni komitet za izgradnju, Republički saveti ministara, Nacionalni kontrolni komitet, Ministarstvo finansija, Centralnu statističku administraciju, Banku, kao institucije vlasti i administracije koje direktno ili indirektno dele uticaj, kontrolu i administriranje planske ekonomije. [13, s. 3/48]
Treći elemenat teleološkog principa može se izvesti iz koncepcije o »planskom racionalitetu« koji se najčešće identifikuje, kada se govori o planskom razmeštaju proizvodnih faktora, sa sledećim ciljevima — zadacima: približavanje centara proizvodne aktivnosti i centara prirodnih izvora i ekstraaktivne industrije, jedinstvenim sistemom veza i transporta uz ukidanje konkurencije između mogućih supstituta; teritorijalnom raspodelom industrije u cilju uklanjanja zaostalosti poljoprivrede i uklanjanja disproporcija u razvoju industrije i poljoprivrede; raspodelom radne snage u cilju oslobođenja »suvišne radne snage« i zavisno od promena u produktivnosti rada; prenošenjem principa »proporcionalnog razvitka« iz sfere »nacionalne ekonomije« u sferu svetskog socijalističkog sistema, na osnovi specijalizacije, kooperacije i integracije (SEV i druge organizacije) itd.
Treba istaći da se i u teoriji priznaju, i u praktičnom razvitku mogu uočiti objektivna dejstva još nekih zakonitosti koja se ne mogu direktno povezati ni izvesti iz teleološkog načela, već bi im pre bilo mesto među genetičkim kriterijumima. Tako, na primer, i u sovjetskoj teoriji, i u ekonomsko-sistemskoj praksi, uočavamo praktična dejstva doktrine da u socijalističkoj ekonomici deluju objektivne zakonitosti robne proizvodnje, zakonitost bržeg porasta I odeljka društvene reprodukcije od drugog odeljka, zakona ekonomije radnog vremena, zakon raspodele »prema radu«, itd. [ 11, gl. 29/31]
No istaknimo, ne ulazeći ovde u vrlo kompleksnu prirodu ovih zakonitosti i heterogenost i kontraverznost doktrine oko njihovih objašnjenja i delovanja — da se ni ove zakonitosti ne smatraju izuzetnim od kontrole, niti nezavisne od delovanja teleološkog načela. Naprotiv neke od pomenutih zakonitosti su integrirani u teleološki model planiranja kao sastavni deo ciljeva socijalizma (raspodela prema radu, zakon ekonomije radnog vremena, tj. zakon povećanja produktivnosti rada) dok se neke druge opšte zakonitosti smatraju ograničenim, usmerenim, kontrolisanim od teleološkog plana (zakon bržeg porasta I od II, zakonitosti robne proizvodnje).
Centralni ekonomski problem sa kojim se suočava privredni sistem organizovan na osnovama teleološkog principa jeste približno jednak onom sa kojim se suočava teorijski model potpunog (perfektnog) monopola.[2] Potpuna kontrola i prevlast »centra« nad »delovima« privrede, određuje i prevlast administrativnih i političkih kriterija nad ekonomskim motivima i metodima organizacije privrednog života. Otuda i privredna ravnoteža sistema ne rezultira iz dejstva objektivnih ekonomskih snaga, već je i sama potreba ravnoteže postala subjektivno evaluirana i podvrgnuta arbitrarnim kriterijumima. Ovo proizlazi iz činjenice da se sve privredne ćelije sistema tretiraju kao tehnološko-ekonomski subjekti. Otuda i struktura troškova, cena, normativa reprodukcije, dohodaka, rentabilnosti i produktivnosti, individualne i kolektivne ekonomske motivisanosti i zainteresovanosti, — ima pretežno tehnološko-politički i stratešku sadržinu i značaj, a tek delimično, periferno odražava ekonomske preferencijale mikrokolektiva. [14, s. 623/4] Na planu mehanizma i metode reprodukcije planiranja, ovaj sistem je suočen sa nizom praktičnih i ekonomskih teškoća kao što su pri usaglašavanju mikro i makroplanova, egzaktnosti predviđanja, nedovoljnog korišćenja potencijalnih ekonomskih resursa privrede, protivrečnosti i sukoba interesa celine i delova privrede, nezainteresovanost i sporosti za inovacije i tehnološki napredak, dok su lična inicijativa i pokretački impulsi vezani za materijalne stimulanse takođe »planirani« i ograničeni za date stope rentabilnosti nezavisno od stvaralačkih efekata. Otuda je u ovom modelu privređivanja stopa razvoja ispod društvene optimalne stope, a poslednje dekade je sistem pokazivao čak znake opadanja stope razvoja, odnosno porasta kapitalnih koeficijenata. [15, s. 11/2] Što se pak strukture društvenog proizvoda tiče, u ovom modelu — gde se »potrošačka suverenost« može shvatiti samo formalnom i u uskim okvirima »potrošačkog planiranog izbora«, i gde je »sloboda zanimanja« pod jakom državnom kontrolom i usmerenošću, kako u pogledu profesionalne orijentacije, tako i u pogledu alokacije radne snage — moglo bi se reći da je ekonomska struktura determinirana filozofijom »što je dobro za celinu, društvo, makro-ekonomiju, dobro je i za individuu, pojedinca, mikroekonomiju.« Tu se ekonomija dodiruje sa socijalnim i vrednosnim implikacijama teleološkog modela privređivanja i naš, pogled usmerava na klasnu strukturalizaciju društva i odnose političkih snaga i vlasti, — da bi dali odgovor na pitanje kakva je realna socijalistička sadržina ovog modela privređivanja.
Kada postavljamo tezu da jugoslovenski samoupravni ekonomski sistem počiva na genetičkom principu i doktrini mi, naravno, i ovde u mnogome pojednostavljujemo stvari,[3] da bi slično kao i u prethodnom slučaju uočili bitnu suštinu i logiku privredivanja koja je dominantna. A dominantna karakteristika jugoslovenskog ekonomskog sistema u današnjem momentu jeste da se zakon vrednosti, odnosno druge zakonitosti robne proizvodnje koje na opštem zakonu vrednosti počivaju, ispoljavaju kao određujuća objektivna snaga koja determinira privrednu aktivnost i pobude svih ekonomskih aktera. To ujedno znači da se parcijalne ravnoteže privrednih aktera i opšta ravnoteža sistema ostvaruju na stihijski i spontan način, posredstvom delovanja tržišta, u cikličkoj formi, gde je oblik i intenzitet ciklusa određen tehnološkim i empiričkim zakonima i ekonomskim zakonima koji proizlaze iz specifičnosti jugoslovenske privredne strukture i razvoja.
Za razliku od teleološkog načela, ciljevi aktivnosti i razvoja privrednih subjekata nisu izvedeni neposredno iz »društvenih potreba« niti su vezani za državu kao subjekta društvenog planiranja, već su neposredno izvedeni iz logike zakona vrednosti. Cilj privređivanja u jugoslovenskom modelu jeste maksimiranje dohotka, koji je ujedno osnovni kriterij racionalnosti i rentabilnosti poslovanja i osnova ekonomske ravnoteže na nivou mikroekonomije (preduzeće izjednačuje ukupne i marginalne troškove i dohotke). To je suštinska razlika prema genetičkom načelu. Otuda je u jugoslovenskom modelu mogućna koncepcija policentričnog planiranja, na osnovama genetičkog pristupa: svaki subjekt »planira« svoje marginalne troškove i dohotke (kratkoročno), odnosno ukupne troškove i dohotke (dugoročno).
Što je sa makroplaniranjem, tj. planiranjem na »nivou društva«? Tekuća jugoslovenska praksa je postepeno od ovog nivoa planiranja odustala, ne mogući da nađe pravi funkcionalni izraz i modus operandi ovog tipa planiranja.[4] Ono što je međutim od društvenog planiranja ostalo, to je sasvim u duhu genetičkog načela. Ono se svodi na genetičku prognozu budućih trendova kretanja u internoj ekonomiji i na svetskom tržištu. Ova se prognoza zasniva na osnovi prikupljenih informacija o ciljevima razvoja privrednih organizacija i potreba pojedinih regiona, na osnovi poznavanja stanja proizvodnih resursa i faktora, te predviđenih stopa razvoja mikroekonomije. Zadatak je društvenog plana samo da nagovesti i predloži mere ekonomske politike kojim bi se afirmisale zakonitosti robne proizvodnje, tj. obezbedili ekonomski i institucionalni okviri i instrumenti za što elastičnije i kontinuirano obezbeđenje interne i eksterne ravnoteže na mikro i makro nivou.
Prema tome, planiranje je »potrebno«, odnosno »uslovljeno« dvema pretpostavkama; prva je u slučajevima da tržišni mehanizam koji determiniše zakon vrednosti ne funkcioniše korektno, da ne daje ispravne informacije privrednim subjektima u vezi sa njihovim planovima razvoja; i, druga, da stopa i struktura razvoja izvedena iz zbira parcijalnih planova privrednih subjekata, ne obezbeđuje društveni optimum, tj. ono što je cilj socijalističkog razvoja. [17, s. 240] Problem se tada svodi na optimalnu strukturu planske akumulacije, tj. investicija. [ 16, s. 38]
Ukoliko je u jugoslovenskoj praksi dosada uopšte metod i sistem društvenog planiranja delovao, planiranje se sve više pretvaralo iz administrativnih i obaveznih direktiva, u metod korišćenja ekonomsko-financijskih instrumenata (kredita, kamate, rente, poreza, deviznog režima, itd.) u cilju usmeravanja tržišta i, istovremeno, njegovog afirmisanja. Filozofija i metoda je bila izrazito genetičke prirode: tamo, gde je privredni proces zasnovan na tržišnorobnoj osnovi genetička načela deduciranja planskih zadataka iz date privredne strukture, igraju osnovnu ulogu u planiranju. Pri tom se traži postojanje empiričkih zakona koji otkrivaju istorijske regularnosti delovanja zakona vrednosti u jugoslovenskom sistemu privređivanja (na primer: zakon dohotka, specifična cena reprodukcije, zakona raspodele prema radu itd.) [5]
Ukoliko je reč o planiranju na nivou društvenih optimuma, dugoročna funkcija društvenog plana je postepeno gubila na svom značaju, a može se reći da nije dosledno sledila ni genetičko načelo »usklađenog i uravnoteženog razvoja«, vodeći računa o istorijskoj, nasleđenoj ekonomskoj strukturi. Ipak, u principu i u nizu praktičnih intervencija države (posredstvom investicionih fondova ili instrumentima poreske i monetarne politike, režimom cena i deviznim režimom), davana je »planska« podrška granama čiji su minimalni kapaciteti relativno veliki u odnosu na društveni proizvod zemlje (hidrogradnja, energetika, teška industrija, itd.). ili tamo gde su istorijske okolnosti učinile da je rentabilitet investicija niži od društveno prosečnog (nerazvijena područja). Ove »planske intervencije« bitno su oslabljene u poslednje vreme izmenom institucionalne i političke strukture jugoslovenskog društvenog sistema.
Zato se nameće jedan paradoksalan zaključak. U celini uzev primena genetičkog načela u jugoslovenskom modelu privređivanja, ukazala je, na praktičnom planu, na istorodnu slabost i ano maliju, kao i primena teleološkog načela u SSSR-u: Pad stope ekonomskog razvoja, posmatrano dugoročno. A to se protivi logici socijalizma. Ovaj je pad verovatno posledica nerešenog osnovnog problema: opšta ravnoteža koji proizvodni sistem planiranja na osnovama genetičke logike je ispod optimalne društvene ravnoteže, koja je poželjna i mogućna sa gledišta sredstava koje je pružio razvoj proizvodnih snaga kao i sa gledišta i stvarnih potreba socijalističkog društva. S druge strane, plan genetički koncipiran nema ni sredstava, ni kriterija, da usaglasi dugoročnu ekonomsku ravnotežu sa optimalnim nivoom, tj. sa stopom rasta i potrošnjom koja odgovara realnim i objektivno ostvarIjivim potrebama jugoslovenskog društva.
Mogao bi se zato izvesti generalni zaključak da je socijalističkom društvu posmatrano sa stanovišta razvitka proizvodnih snaga i stvarnih potreba u dosadašnjem razvoju podjednako štetila isključivost primene metoda planiranja teleološkog ili genetskog tipa, ma koji razlozi stajali, istorijski i drugi, za praktičnu dominaciju jednog od ovih načela u stvarnosti. Karakteristično je da je i u sovjetskom i u jugoslovenskom slučaju, početni period bio period kontpror n isa oba načela. Prvi sovjetski petogodišnji plan, bio je izraz kompromisnih pogleda, jer je i pored odbacivanja koncepcije »dinamičke ravnoteže«, (stavljen je nesumnjiv akcenat na masivne investicije u industriji), optimalnoj ravnoteži ipak obezbeđen izvestan udeo i uticaj time što nije zapostavljena proizvodnja poljoprivrednih i industrijskih potrošnih dobara. Isto tako, u teoriji je preovlađivalo gledište o dva regulatora privređivanja — zakonu vrednosti i planu. [(3, s. 68/72;) 12 s. 50]
U jugoslovenskom slučaju napuštanje administrativnog, centralizovanog planiranja u prelaz na tržišnu privredu, bilo je još za dugo u praksi ostvarivano sa jakim državnim integracijama u privredi i kontrolom investicija, dok se u teoriji još i danas zastupa gledište da društveni planovi treba da obezbede — na direktivan način — neke strateške proporcije (osnovnu raspodelu nacionalnog dohotka, strukturu investicija i odnose sa inostranstvom, razvoj nerazvijenih područja). [16, s. 34/5]
Iz različitih istorijskih i političkih razloga, u oba slučaja kompromisni Pogledi i praksa su na kraju odbačeni. U Sovjetskom Savezu je pobedila teleološka koncepcija zbog, u datoj istorijskoj fazi, objektivne potrebe visoke koncentracije ekonomske i političke vlasti u cilju rekonstrukcije. Ovo se, potom, iz objektivne nužde sredstva razvoja pretvorilo u njegov cilj. Moglo bi se navesti još niz drugostepenih razloga ove pobede, kao što su teorijsko uverenje o prestanku delovanja objektivnih ekonomskih zakona u socijalizmu, ili o njihovom identifikovanju sa robnom privredom, kaogod i gledišta da je tržište, po definiciji metod kapitalizma, i da ga treba zameniti direktnom administrativnom kontrolom privrednih tokova.
U jugoslovenskom slučaju, napuštanje društvenog planiranja čini se da je došlo upravo iz suprotnih ekstrema. Shvatanja da je svako planiranje posredstvom ex ante definisanih ciljeva razvoja i uz veći ili manji stepen obaveznosti, po definiciji birokratski i antisocijalistički akt. Uz to, država je posmatrana isključivo kao birokratski instrument, što se ima pripisati sporosti vertikalnog razvijanja samoupravne političke i ekonomske demokratije. Najzad nasuprot fetišizaciji organizacije i administracije (države), jugoslovenska ekonomska teorija (odnosno jedan deo njenih predstavnika) odgovorila je apologijom tržišne privrede, hipertrofiranjem determinizma zakona robne proizvodnje i vulgarizacijom interpretacije nekih u osnovi progresivnih rezultata, koju nosi sobom spontanost ekonomskih procesa. Postoji tendencija, da se ide do »laisser-faire« krajnosti. [16, s. 351 Nema sumnje da su i nacionalne osobenosti i regionalni partikularizmi dali snažnu podršku razbijanju opštedruštvenog, makroekonomskog planiranja u Jugoslaviji i podstrek razvitku genetič ke ideologije o planiranju. Posebnost interesa pojedinih društvenih struktura i profesija (političke strukture, tehnokratske strukture, nacionalističke strukture, itd.) učvrstile su snage dezintegracije protiv društvenog planiranja.
Poznati su i rezultati. I teleološka i genetička ideologija, odnosno na njima postavljene metode planiranja, dovele su do negativnih posledica. Pad stope razvoja i nezadovoljavanje društvenih potreba, vidljiva i prikrivena nezaposlenost, disproporcije u razvitku i formiranje ravnoteže ispod mogućeg društvenog optimuma, birokratsku i tržišnu diferencijaciju grupa stanovništva, — navodimo kao najvažnije ekonomske izraze.
Nema sumnje da se i izvan ekonomske sfere mogu uočiti druge negativne posledice ekstremizma genetičke i teleološke logike po razvitak socijalizma. U Sovjetskom Savezu imamo razvoj birokratske alijenacije društva, a u Jugoslaviji alijenaciju na osnovi robnog fetišizma. Obe vode, objektivno i subjektivno, gubljenju i materijalnih i ideoloških, vrednosnih perspektiva socijalizma.
Treba međutim istaći da se ni u jednom slučaju ne radi o strogo determiniranom procesu. Mnoge objektivne i subjektivne snage protive se ovoj dezintegraciji socijalističkog društva.
Napomenućemo sledeće momente koji, čini se, vode nekoj vrsti ravnoteže uticaja metoda i teleološko-genetičkih načela u savremenom razvoju socijalističke ekonomije.
Prvo, poslednjih dekada u sovjetskoj teoriji se ponovno afirmiraju načela i logika robne privrede, priznaje se objektivno dejstvo zakona vrednosti, nastoji da definiše tip cene reprodukcije i metod njene realizacije kojom će se istovremeno optimizirati dejstvo planskog razvoja i spontanosti tržišta (naročito u vezi sa materijalnom inicijativom privrednih subjekata). Istina, sve ovo više u teoriji. U praktičnom pak razvoja, sovjetski sistem ostvaruje danas svoju najznačajniju privrednu reformu, posle NEP-a i prelaska na planski razvitak tridesetih godina. Suština te reforme je u mnogobrojnim privrednim merama kojima se traži neka vrsta optimuma između delovanja centralnog plana (tj. države) u postuliranju dugoročnog razvoja granske privrede i celine, kao i uvođenja logike tržišne privrede u motive i racionalitet privređivanja na nivou privrednih organizacija. Profit kao kriterij uspešnosti u planiranju i poslovanju, direktna — tržišna veza — između proizvodne i prometne sfere, uvođenje ce-ne za društveni kapital (kamata na osnovna i obrtna sredstva), alimentiranje stope razvoja i iz sredstava mikroekonomije i zajmova, — su neki od aspekata ovog otvaranja vrata dejstvu robnih zakonitosti, pored dejstva centralnog planiranja. [ 14, s. 642-6] Ostaje ipak da se vidi, u kojoj meri je moguć kompromis socijalnih i ekonomskih snaga koje stoje iza dirigirovanog planiranja i slobodnog tržišta, tj. teleoloških i genetičkih snaga sistema.
I u Jugoslaviji se oseća težnja, istina i ovde više naglašena u teoriji nego u praksi, — da se ponovo afirmira značaj društvenog planiranja u okviru koncepcije policentričnog planiranja. Može se reći da danas nema više nijednog ekorromiste od znaćaja u ovoj oblasti, koji ne pledira za društveni plan kao uzajamni, međuzavisni kompleks genetičkih i teleoloških snaga i konsideracije. [18, s. 35 0/3, tač. 11, 12] Društvenom planu se daju ne samo funkcije instrumenta predviđanja, informacija i koordinacije privrednih odluka, već i usmeravanja i, (kada su utvrđeni obavezni društveni ciljevi), direktiva — za savezni i druge društvene organe, pošto se usvoji od najviših političkih tela. [ 16, p. 36] U ovim funkcijama, plan treba da bude sinteza spontanih kratkoročnih tržišnih impulsa i odluka privrednih aktera kojima dominira zakon vrednosti i dohotka i dugoročnih perspektiva razvoja, gde dominiraju ciljevi društvenih potreba, čija real.izacija je povezana sa manjim ili većim dozama administrativno-prinudnog karaktera za pojedinačne privredne aktere. U praksi pak, ovaj tip planiranja tek treba da se ostvari. Teškoće na koje sada nailazi jugoslovenski privredni model u funkcionisanju svakako će uticati na brže savlađivanje otpora koji danas predstavnici nekontrolisane tržišne privrede suprotstavljaju planskoj, društvenoj kontroli i razvoju, štiteći pri tom svoje posebne interese na štetu društvenih.
Međutim tek će nam budućnost pokazati kada, i u kojoj meri, će ekonomska teorija i ekonomska praksa socijalističkih zemalja naći prave metode i rešenja za kontrolu stihijskih zakona svoga razvitka i za suprotstavljanja stalno pratećim tendencijama diferencijacije i razvitka suprotnosti interesa pojedinih seb menata društvenih snaga koje se do sada na osnovi delovanja genetičkog i teleološkog metoda planiranja reprodukuju u socijalističkom društvu.
1) M. Dobb: »The discussions of the »twenties« on planning and economic growth« (u Capitalism, Development and Planning, ed. Routlegde and Kegan, London, 1967).
2) J. Klacek, Jana Rybačkova: »Sovetsti ekonomove dvacatych let o mechanismu fungovani ekonomiky« (ed. Ekonomicky Ustav Ceskoslovenske Akademie Ved, Praha, 1967).
3) Czeslaw Bobrowski: »Formation du systeme sovietique de planification«, ed. Mouton, Paris, 1956.
4) Nikolas Spulber, ed.: »Foundations of Soviet Strategy for Economic Growth«, Selected Soviet Essays, 1924/1930. Indiana University Press, Bloomington, 1965.
5) E. G. Dolan: The Teleological Period in Soviet Economic Planning« Vale Economic Essays, Vol. X, No 1/1970, s. 3-43.
6) V. G. Groman: »O nekotorykh zakonomernostiah empričeski obnaru živaemyh v našem narodnom hazjastve«, Planovoe hazjastvo, Januar, 1925, str. 88-101 (u Zborniku ed. N. Spulber, str. 361-364).
7) V. Bazarov: »On metodologii postroieniya planov«, Planovoe hazjastvo No. 7, 1926, str. 7-21 (u Zborniku ed. N. Spulber. str. 365-377).
8) S. Šarov: »Cel' v plane i zadači našego hazjastva«, »Planovoe hazjastvo«, No. 7, 1926, str. 59-70 (u Zborniku ed. N. Spulber, str. 378-392).
9) S. G. Strumilin: »Perspektivaja orientirovka na 1926/7-1930/31 (Oćerki sovjetskoi ekonomiki«, Moskva, 1928, str. 422-439) (u Zborniku ed. N. Spulber, str. 426-437).
10) J. A. Kronrod: »Zakoni političeskoi ekonomii socializma«, ed. Mysl, Moskva, 1966.
11) »Političeskaja ekonomija«, učebnik, Akademija nauk SSSR, ed. Moskva, 1955, II izd.
12) I. Maksimović: »Problemi političke ekonomije socijalizma«, izd. Pravni fakultet, Beograd, 1969.
13) E. Zaleski: »Planning reforms in the Soviet Union, 1962-1966, Virgina, 1967.
14) I. Maksimović: »Teorija i sistem cena u SSSR-u, Ekonomska misao, br. 41968, str. 623-649.
15) W. Brus: Probl耀mes g退n退raux du fonctionnement de l'economie socialiste, F. Maspero, Paris, 1968.
16) B. Horvat: »Privredni sistem i ekonomska politika Jugoslavije«, ed. IEN, Beograd, 1970.
17) Mesarić M.: »Planiranje privrednog razvoja«, Informator, Zagreb, 1967.
18) N. Čobeljić: »Plan i tržište u sistemu funkcionisanja socijalističke privrede« Ekonomska misao br. 3/1969, str. 335-355.
19) A. Erlich: The Soviet Industrialization Debate, 1924/1928, Harward University Press, Cambridge Mass. 1960.
- ↑ Ova odrednica, kao i sledeće odrednice pod br. 7, 8, 9, citirane prema zborniku N. Spulbera »Foundations in Soviet Strategy for Economic Growth (vidi literaturu No. 4).
- ↑ Za ovaj zaključak dugujem i diskusiji sa prof. dr Zoranom Pjanićem o prirodi sovjetskog modela privređivanja.
- ↑ Najveći stepen korelacije pojednostavljenja proističe iz činjenice da je uloga države u jugoslovenskom modelu veoma značajna, te otuda i prisutnost elemenata teleološke doktrine u praksi ekonomskih odnosa i aktivnosti.
- ↑ Gledišta jugoslovenskih planera i ekonomista su različito nijansirana oko ocene društvenog karaktera i efektivnosti društvenog planiranja. Ali, ako se uzmu u obzir sve kritičke primedbe i nedostaci koji se pripisuju ovom aspektu planiranja, dozvoljen je zaključak da u jugoslovenskom modelu odsustvuje planiranje kao ekonomska realnost. (Up. 17. s. 233/6 : 18. s. 344/50)
- ↑ Međutim, veliko je pitanje da li je — sem izvesnih regularnosti i korelacija — dosada identifikovano i naučno verificirano delovanje bilo kojeg od pomenutih empiričkih zakona u jugoslovenskoj praksi.
