Praxis:Praxis 1973 1-2:Diferenciranje pojma demokratije - Ljubomir Tadić

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije.

DIFERENCIRANJE POJMA DEMOKRATIJE
Ljubomir Tadić
Beograd

Pojam demokratije doživeo je u svojoj zaista dugoj istoriji veoma različita tumačenja, zastupale su ga heterogene socijalne grupe, a u moderno doba, osobito posle francuske revolucije, nalazi se takoreći u stalnom propagandističkom opticaju, pa je tako postao i predmet najbezobzirnije manipulacije. Danas se ni najgori uzurpatori ne ustručavaju da sebe nazovu demokratama: svaki vlastodržac i vlastoljubac bi hteo da se okiti nimbusom narodnog tribuna i da postane inkarnacija narodne volje. Pritom su retki politički i pravni pisei koji svojoj teoriji ne bi pribavljali ugled demokratske teorije, kao što su retki ideolozi i apologeti koji ne bi nastupali sa »demokratskog stanovišta«.

Uprkos svemu tome, od najstarijih vremena do današnjih dana sačuvalo se izvorno značenje demokratije.
Prvobitna supstancija iz koje se začela demokratija bila je jednakost građana. Političko uređenje u kome narod ima prevlast stari Heleni su zvali isonomija ili jednakopravnost. Istina, »isonomija« je ponajpre imala mitološki i božanski karakter zahteva za poretkom jednakosti. Njeno ime svedoči o »nomističkom« shvatanju državnog uređenja u kome vladaju jednaka prava. »Nomos« prvobitno nije imao tiransko-uzurpatorsko svojstvo zakona koje dopušta zaposedanje zajedničkog zemljišta, već vrstu norme koja važi za svakoga. Stanje prema »nomosu« zvalo se eunomija, ukoliko je svaki »nomos« imao svoj »kairos« ili svoju »pravu meru «. I obrnuto: stanje suprotno eunomiji nazivalo se disnomija ili anomija. U stanju eunomije upravlja do bar »nomos« u kome pravo (»dike«) deluje na ujednačavajući način, u smislu ostvarenja blagostanja, smirenja i zadovoljenja. Moglo bi se reći da bez eunomije nema ni eudajmonije, ljudske sreće. Disnomično ili anomično stanje je, naprotiv, stanje bede, oskudice, tiranije i nepravde, jednom rečju stanje građanske nesreće. »Dike« i »eunomija« učvršćuju polis prema njegovoj pravoj meri.^[1]

Sasvim je prirodno što se u jednom stanju koje nije poznavalo pojam društva u njegovom savremenom, nepolitičkom značenju, »isonomija« odnosila na jednak raspored političkih prava u polisu. Ali ne treba smetnuti s uma da su ova prava bila istaknuta od strane sirotinje, tako da su veliki reformatori Solon, a pogotovu Klisten, jasno uvideli da su nevolje koje su nastajale iz nasilja moćnih i bogatih i patnje koje su proživljavali siromašni i iskorišćavani opasna pretnja opstanku polisa. Da bi se očuvala njegova sloboda (»eleutheria«), ali ne toliko sloboda teritorije koja se naseljavala, koliko sloboda ljudskog zajedništva, morale su se stvoriti stvarne pretpostavke eunomije. Dakle, nužan uslov antičke slobode nahodi se, s jedne strane, u ograničavanju bogatstva i izjednačavanju građana u poretku jedne agrarne i ratničke zajednice. Atinskim reformatorima bilo je jasno, kao i docnije Aristotelu, da slobodni građani predstavljaju dva dela polisa koja se nalaze u suprotnosti jedan prema drugome. Aristotel je usto isticao da »uvek slabiji traže jednakost i pravdu, dok se jači o tome nimalo ne brinu« ^[2]Reformatori iz redova privilegovanih eupatrida morali su pristati na reforme, pošto »socijalne reforme i ne mogu nikada da se izvedu slabošću jakoga, one moraju da budu i bivaju ostvarene jačinom slaboga«.^[3] Kada su u staroj Atini slabi, tj. siromašni, osigurali svoju nadmoćnost i preuzeli javnu kontrolu nad zajedničkim poslovima polisa bila je moguća ne samo »isonomija«, već i »eunomija«. Čim je, dakle, pravni zahtev u Atini V veka pre n. e. postao politička stvarnost, mitska i božanski shvaćena eunomija, kao pravna i socijalna utopija, preobrazila se u kratističko uređenje, u »katalein ton demon« ili »narodnu vlast«. Demokratija je postala snaga slabih koju su privilegovani morali poštovati.^[4]

U svom političkom značenju jednakost je bila zajemčena delotvornim učešćem sirotinje u politici i osigurana merodav nom ulogom narodne skupštine kao organa jednakopravnih građana u polisu. Demokratija je bila poredak u kome se svake godine smenjuju građani na vlasti prema načelu jednakosti. U zajednici koja nije poznavala modernu suprotnost između društva i države, već samo deobu na bogatu manjinu i siromašnu većinu slobodnih građana, demokratija je, suprotno oligarhiji, značila vladavinu siromašne i slobodne većine. Ovo obeležje je za sva vremena ostalo jedina autentična odredba demokratije. Njoj nasuprot oligarhija je u Antici značila vladavinu bogate manjine.

Tek u novijoj istoriji započinje diferenciranje pojma demokratije kao i pojma oligarhije. Ovo diferenciranje povezano sa svetskoistorijskim usponom buržoaske klase i njene vladajuće ideologije. No pre toga uspona, ili uporedo sa njim, traje borba sirotinje protiv privilegovane vladajuće manjine. Ona započinje pobunom francuske »žakerije« u XIV veku i sukobljavanjem »popolo minuto« sa »popolo grosso« u italijanskim srednjevekovnim gradovima i nastavlja se u nemačkom seljačkom ratu u XVI veku, čiji je odjek hrvatska seljačka buna Matije Gupca. Sve ove borbe imaju izrazito demokratski karakter i nastavljaju se u seljačkim ustancima devetnaestoga veka u zemljama u kojima su se zadržali preovlađujući feudalni odnosi. Lutherova verska reformacija je pobunjenim seljacima budila nadu u vaskrsenje hrišćanske pravde i jednakosti. Ali te nade, koje je teorijski izrazio Thomas Münzer, bile su surovo izneverene Lutherovim odlučnim zalaganjem za interese nemačkih kneževa i njegovim pozivom da pobunjene seljake »bodu« gdje god stignu i progone kao i sam duh satane. Tako je luteranski protestantizam navestio dolazak »duha kapitalizma«.^[5]

Istinska renesansa izvornog pojma demokratije javlja se ponovo sa revolucijama XVII i XVIII veka, čiji su najdosledniji predstavnici »diggeri« u engleskoj i egalitarističko-komunistička struja »sankilota« u francuskoj revoluciji. Njihovi zakoniti naslednici su pariski komunari u XIX i ruski revolucionarni proleteri u XX veku. U novo doba izvorni pojam demokratije bio je tesno povezan sa revolucijama, a ne sa reformama koje su ga, po pravilu, uvek denaturisale. »Narod« kao demokratski i revolucionarni supstrat predstavljala je uvek sirotinja, samo što se pojam sirotinje menjao zajedno sa istorijskim epohama, tj. prema sadržaju staleške odnosno klasne diskriminacije.

U okvirima racionalnog prirodnog prava razvio se moderni pojam demokratije u neposrednoj konfrontaciji sa samovoljom apsolutističke monarhijske vlasti kao savremenim oblikom tiranije. Svojim radikalnim konzekvencijama racionalno prirodno pravo je povezano sa revolucionarnim shvatanjem demokratije kao »narodne suverenosti« koja se štiti pravom naroda na revoluciju kada vlada izneveri poverenje naroda. U svojim umerenim konzekvencijama racionalno prirodno pravo shvata demokratiju kao poredak slobode u kome je državna vlast ograničena, a samim tim njena samovolja osujećena. Takvo poimanje demokratije je na reprezentativan način izloženo u Spinozinom »Teološkopolitičkom traktatu«. Po njemu nasilna je svaka vlast koja nastoji da se proširi i na mišljenje. U demokratiji, kao i »slobodnoj državi«, smatra Spinoza, »svako može da misli šta hoće i da kaže ono što misli.« Još više: niko se ne može odreći slobode vlastitog mišljenja, pošto svaki čovek ima »nezastarivo pravo« da bude gospodar svojih misli. Bez obzira što se vlast može »povrediti rečima« nemoguće je građanima oduzeti slobodu govora, jer je »nemoguće da svi ljudi imaju isto mišljenje o svima stvarima i da svi govore isto«. Sloboda mišljenja je, prema Spinozi, vrlina koja se ne može ugušiti, a ona je neophodna za napredak nauke i umetnosti, koje »uspešno i srećno gaje samo oni ljudi koji uživaju punu i nesmetanu slobodu rasuđivanja«. Spinoza je jasno uvideo da je oduzimanje slobode mišljenja i njegovog izražavanja pretpostavka korupcije naravi i karaktera. U tom slučaju ljudi će »misliti jedno a govoriti drugo« iz čega nastaju laž, odvratno laskanje i pritvorstvo. Pokuša li vlast da zakonima spreči slobodu mišljenja, onda takvi zakoni ne mogu biti upravljeni protiv krivaca nego protiv slobodnih ljudi. Takve »beskorisne zakone«, smatra Spinoza, kršiće »samo oni koji vole uzvišene i najlepše stvari«. U državama u kojima se nasilno guši sloboda mišljenja proganjaju se građani »zato što misle drugačije nego gomila i što ne umeju da se pretvaraju«. Prema Spinozi jedina pouka iz ovakvog prizora jeste: ili da se ugledamo na plemenite mučenike za slobodu mišljenja ili da postanemo kukavički laskavci mučitelja.^[6]

Spinoza je svojim učenjem i životom iskusio bes mučitelja i laskavaca, ali je slobodna misao otada postala sastavni i bitni elemenat svake istinske demokratije.

Ali u okvirima racionalnog prirodnog prava razvila se nasuprot demokratiji ideologija građanskog liberalizma. Za ovu ideologiju je karakteristično odvajanje slobode u jednakosti kao sastavnih elemenata demokratije ili tačnije: shvatanje slobode kao slobodnog preduzetništva i funkcionalno podređivanje pojma jednakosti ovako shvaćenom pojmu slobode. Već u Voltairea izbija na videlo ambivalentan odnos prema jednakosti koja je za njega istovremeno i najprirodnija i najhimeričnija stvar. Na isti način se izražava i Diderot. Jednakost nema nikakvu pojmovnu samostalnost i služi i liberalnoj ideologiji samo kao čista formalna kategorija.^[7] Već kod Montesquieua jednakost se svodi samo na jednakost pred zakonom, tj. na pravo da se čini sve ono što (formalni) zakon dozvoljava da se sme činiti. Locke je, na primer, izričito odbijao da prizna sve vrste jednakosti. Fiziokrati kao ideolozi ekonomskog liberalizma tvrdili su da bi svaka stvarna jednakost bila ne samo himerična, već i protivprirodna. Oni su najodlučnije zastupali tezu da je stvarna nejednakost utemeljena u »prirodnom zakonu« i »prirodnom poretku«. Za Mercier de la Rivirea prirodna nejednakost uslovljava društve nu nejednakost: ljudi »ne mogu biti stvarno jednaki budući da su prirodno nejednaki u talentima, snazi i sposobnostima tela duha« ^[8]

U borbama između žirondinaca i jakobinaca došla je do izražaja oštrina suprotnosti između liberalizma i demokratije. U Francuskoj će ona trajati sve do revolucionarne 1848. godine, kada je Lamartine upozorio francusku buržoaziju da ne odbacuje ideju demokratije ako ne želi da sve izgubi pred talasom narodnog gneva. Od toga vremena konzervativni liberalizam istupa sa svojim shvatanjem konzervativne demokratije čija se »politička formula« sastoji u tome da se posredstvom izborne većine osigura trajna prevlast bogate manjine. Pomoću ovako denaturisanog pojma demokratije može se prikrivati stvarna vladavina oligarhije u modernom društvu.

Drugi oblik manipulacije sa pojmom demokratije susrećemo u bonapartizmu. Njegova je formula vlasti izražena u Napoleonovoj izreci: »Poverenje odozdo, vlast odozgo«. Sa ovom formulom obnavlja se u modernoj istoriji vladavina pseudodemokratske cezarističke plebiscitarnosti. Arkanska praksa savremenih diktatura od Napoleona I do Hitlera i Staljina takođe se poziva na »narod« i njegovu volju da bi opravdala svoje postojanje. Kombinujući nasilje sa izmanipulisanim poverenjem nekritičke mase, kojoj su oduzete sve stvarne građanske slobode, a nametnuta dužnost da optira za već donesene samovoljne odluke cezarističke vlasti, da ih aklamacijom prihvata i podržava, plebiscitarne diktature, pomoću surogata demokratije, bore se najefikasnije protiv same demokratije. Zato je u današnjem svetu najvažniji zadatak svih ubeđenih demokrata da skidaju ideološki veo kako sa liberalizmom prikrivene oligarhije, tako i sa plebiscitarnošću prikrivene demagoške tiranije. Ovaj zadatak je pogotovu prva briga kritičkog komunizma.

1. ↑ Upor. Erik Wolf, Griechisches Rechtsdenken, I, Frankfurt a/M. 1950, str. 66; Christian Meier, Entstehung des Begriffs »Demokratie«, Frankfurt a/M. 1970, str. 13-60; Heinimann, Nomos und Physis, 1945.
2. ↑ Upor. Aristotel, Politika, Beograd 1960, str. 205.
3. ↑ Upor. Karl Marx / Friedrich Engels, Werke, Bd. 4, Berlin 1959, str. 298.
4. ↑ Meier (n. d.. str. 41-45) upućuje na sličnost i razliku između glagola »archein« i »kratein«, odnosno imenica » archê« i »kratos« u grčkom jeziku. Ovi pojmovi konvergiraju u značenjima »vladati« i »vlast«, ali potiču sa različitih izvora. »Archein« dolazi od »početi«, »voditi«, a »kratein« od »pobediti«, »biti jači«. Imenica »kratos« znači »nadmoćnost« .i »pobedu«. Zato je, po mišljenju Meiere, položaj » demosa« mogao biti bolje označen sa »kratein« nego sa »archein«. »Demos« ne vlada bezuslovno, ali od njega sve polazi i sve može odrediti. Ostaje, međutim, nejasno zašto se pored izraza: demokratija, aristokratija, plutokratija, ohlokratija, upotrebljava i izraz koji takođe znači vladavinu; »oligarhija«?
5. ↑ O tome opširnije u mojoj knjizi Tradicija i revolucija, Beograd 1972.
6. ↑ Upor. Spinoza, Teološkopolitički traktat, Beograd 1957, str. 244-253.
7. ↑ Upor. Andr Vachet, L'ideologie Iiberale, Paris 1970, str. 212.
8. ↑ Navedeno prema: Vachet, str. 329.