Deprecated: Assigning the return value of new by reference is deprecated in /srv/www/virtual/org.anarhija.praxis/htdocs/includes/Skin.php on line 134

Deprecated: Assigning the return value of new by reference is deprecated in /srv/www/virtual/org.anarhija.praxis/htdocs/includes/Title.php on line 132

Deprecated: Assigning the return value of new by reference is deprecated in /srv/www/virtual/org.anarhija.praxis/htdocs/includes/Title.php on line 219
Praxis:Praxis 1973 1-2:Jednakost i sloboda - Mihailo Marković - Praxis

Praxis:Praxis 1973 1-2:Jednakost i sloboda - Mihailo Marković

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije.

Jump to: navigation, search



JEDNAKOST I SLOBODA[1]

Mihailo Marković

Beograd



Sve stvarne društvene revolucije poslednjih vekova od američke i francuske do ruske, kineske, jugoslovenske, kubanske sada čileanske imale su na svojim zastavama ispisane parole jednakosti i slobode.

Jednakost i sloboda su osnovne pretpostavke ili temeljni dugoročni ciljevi obeju najvećih i najuticajnijih ideologija savremenog sveta: liberalizma i marksizma.

Ovim velikim humanističkim idejama prethodi tradicija stara najmanje dva i po milenijuma. One se najpre javljaju u veoma apstraktnom obliku s neznatnim ili gotovo nikakvim implikacijama za društvenu organizaciju. Tako na primer, hinduizam, uporedo sa opravdavanjem i idejnim utemeljavanjem kastinskog sistema, donosi ideju o jednakosti svih jedinki s obzirom na mogućnost samo-otkrivanja, samo-učvršćivanja i doživljavanja najviših religioznih iskustava. Uporedo s tim išlo je priznavanje religiozne slobode i neobično velika tolerantnost prema drugim religijama i drugim mogućim putevima duhovnog usavršavanja. Sa stanovišta jevrejske religije svi ljudi su utoliko jednaki što u sebi nose sliku svog božanskog tvorca — Tselem što se može shvatiti kao duša ili kao um. Iz toga sledi jednakost pred zakonom: »Imaćete jedan isti zakon za građanina i za stranca«, kaže Biblija. Zanimljiva je i ideja da obećana zemlja treba ponovo da se deli svakih pedeset godina (jer je izgnanstvo bila posledica proteklog isporišćivanja siromašnih od strane bogatih).[2] Ove ideje u postojećim društvenim uslovima nisu mogle biti ostvarene ali su one produžavale da žive i u novim oblicima se javljale posle mnogo vekova: u ranom hrišćanstvu, seljačkim bunama i reformaciji. Iskreno verovanje u prirodnu jednakost svih ljudi i grešnost bogatstva vodilo je stvaranju humanističkih zajednica: Prvi hrišćani prodavali su svoje imanje i davali novac apostolima da bi se zadovoljile potrebe onih koji su živeli u bedi. Pobunjeni seljaci Flandrije, Francuske, Engleske i Svetog Rimskog Carstva u četrnaestom veku zahtevali su promenu društvenog poretka u ime prvobitne prirodne jednakosti.

Radikalno krilo reformacije, naročito Thomas Münzer razvija već jasno socijalističke ideje u religioznom plaštu. Seljačku armiju je izabrao bog da bude avangarda milenijuma. Božanski duh je ušao u istoriju i on će jačati dokle god đavolske snage zla, iskorišćavanja i ugnjetavanja ne budu savladane. Duhovno jedinstvo i jednakost svih ljudi treba da budu ostvareni i u svetovnoj organizaciji društva a ne samo u crkvi. To je najdalja tačka do koje je dospela egalitarijanska misao u svom religioznom obliku. Nije teško uočiti da neki elementi mistifikacije nisu nestali ni do dan danas (na primer, ideja o izabranoj avangardi, eshatološko shvatanje istorije).

U svetovnom racionalnom obliku nagoveštaji ideje o jednakosti se javljaju već kod Sofista na primer u tezi Antifona da je prirodna obdarenost svih ljudi ista bez obzira da li je neko Grk ili Varvarin, pa je zato varvarski poštovati nekog više samo zato što je rođen u većoj kući. Međutim, tek filozofija Stoje u toku drugog perioda vremena, i u Grčkoj i u Rimu jasno i dosledno razvija doktrinu o prirodnoj jednakosti svih ljudi. Koreni ove jednakosti je u činjenici da svi ljudi imaju um i sposobni su da saznaju i čine dobro. »Rđave navike i pogrešna uverenja mogu ljude izopačiti«; ali kad toga ne bi bilo, »niko ne bi bio više sličan samom sebi nego što bi svi ljudi bili slični svim drugim«. U vremenu ogromnih društvenih nejednakosti misao o univerzalnoj ljudskoj jednakosti izgledala je krajnje nerealno. Ali njeni autori naročito oni iz kasnije Stoje nisu ni pretendovali da opisuju stvarnost i grade ideologiju svog vremena: utopijski karakter svog pristupa oni su istakli projektujući prirodnu jednakost u prošlost, u prvobitno nevino doba pre uvođenja privatne svojine, ropstva, pre nastanka države. Ovaj dualizam sadašnje nejednakosti i prošle jednakosti, socijalne organizacije i prirodnog stanja aktuelne izopačene stvarnosti i mogućeg humanijeg bivstvovanja biće karakteristična za humanističku misao cele epohe klasnog društva. U stvari: ideju prirodnog prava nalazimo već kod Justinijana: »Prema prirodnom pravu svi ljudi su rođeni slobodni« i »Po prirodnom pravu svi ljudi su jednaki«.

Srednjevekovna pravna misao prenela je iz rimskog prava ideju prirodne jednakosti i slobode — nalazimo je u komentarima Bulgarusa Placentinusa, Bomanoare i drugih. Doduše, tu ona nema nikakvih implikacija i služi samo da opiše prirodno stanje čoveka pre pada. Tek Nikola Kuzanski, dakle mislilac renesanse, iz prvobitne jednakosti i slobode izvodi određene političke posledice: »Pošto su po prirodi svi ljudi slobodni bilo koji vlast mora proizići isključivo iz slaganja i pristanka građana. Jer, ako su ljudi po prirodi jednaki po moći i jednako slobodni, autoritet nekoga ko je jednak po moći može biti uspostavljen jedino izborom i pristankom drugih. Isto tako se i pravo konstituiše pristankom«. Bez obzira na to što je Kuzanski pokušao da svoje stanovište pomiri s postojećim poretkom, i principom hijerarhije, (postulirajući harmoniju božanski inspirisane vladavine elite koja se odlikuje višom umnošću i vladavine na osnovu pristanka podanika) istorijski je značajna činjenica da je ovde po prvi put iz ideja prvobitne jednakosti i slobode izvedena jedna univerzalna demokratska koncepcija koja zahteva izbore, pristanak građana i učešće u konstituisanju prava.

Odatle je dug put do klasičnog liberalizma sedamnaestog veka, do Prosvećenosti i demokratskih ideja velikih građanskih revolucija u Americi i Francuskoj. Ali mnogi bitni elementi kritike autoritarnog i hijerarhijskog društva već su bili istorijski prisutni: ideja o univerzalnoj jednakosti i slobodi u prirodnom stanju, teza o razumu zajedničkom za sve ljude, ideja pada, zahtev za zasnivanjem vlasti na pristanku građana itd. Vremenom su ove ideje dobile potpuno svetovni i konkretni karakter, na primer: namesto pada usled prvobitnog greha dolazi uvođenje privatne svojine, društveni ugovor i stvaranje države; ideja jednakosti pred božanskim zakonom je bila zamenjena jednakošću pred ljudskim zakonom, opšti apstraktni zahtev za pristankom građana biva prevaziđen razvijenom teorijom predstavničke demokratije.

Ideju eksplicitno prisutnu u Rousseauovom eseju o poreklu nejednakosti među ljudima, naime da je građansko društvo sa svim svojim nejednakostima i neslobodama rezultat uvođenja privatne svojine — sistematskije je razvila socijalistička teorija naročito u obliku koji je dao Marx.

Za razliku od rigidno egalitarijanskih socijalističkih teorija Marx nije ponavljao apstraktne zahteve za jednakošću i slobodom, nije poricao postojanje prirodnih razlika među ljudima i nije shvatao komunizam kao društvo u kome će svi biti bukvalno jednako nagrađeni i uniformno živeti. Njegova koncepcija jednakosti je sasvim konkretna, istorijska i kritička: to je zahtev za ukidanje klasa, dakle za ukidanje kapitala i najamnog rada, tržišta i robne proizvodnje. Takva je i njegova koncepcija slobode. To je zahtev za ukidanje države, za prevazilaženje građanskih formalnih sloboda i ostvarivanje samoupravne ljudske zajednice bez ikakvih centara otuđene ekonomske i političke moći. Ove konkretne ideje imaju svoju filozofsku antropološku dimenziju: u njihovoj osnovi je ideja univerzalne ljudske emancipacije i samoostvarenja. Prava jednakost i istinska pozitivna sloboda biće u društvenom životu ostvarene onda kad se stvore adekvatni uslovi da se svaka jedinka prema svojim specifičnim sposobnostima i potrebama autonomno ostvari kao biće prakse. Marxu je bilo jasno koliko je građansko društvo njegovog vremena bilo daleko od ovog projekta: i zbog prirode svojih institucija i zbog opšte tehničke, ekonomske i kulturne nerazvijenosti. Za razliku od svojih mnogih prethodnika on društvo maksimalne moguće ljudske jednakosti i slobode nije projektovao ni u prošlost ni u neodređeno daleku budućnost. Uvidevši realne zakonite društvene tendencije koje tom društvu vode, on ga je shvatio kao nužan ishod istorijskog procesa. Ali je istovremeno tačno uočio da ono ne može nastati odjednom jednim odsudnim revolucionarnim skokom, da je potrebna čitava jedna epoha da se obavi prelaz ka njemu. Veliki deo njegovog razmišljanja bio je razmišljanje o ovom posredovanju — od postvarenog, hijerarhijskog, autoritarnog društva, ka društvu besklasnom i slobodnom.

Danas mi znamo da je sve još mnogo, mnogo složenije nego što je ovom genijalnom misliocu izgledalo. Društvene snage koje treba da obave društveni zadatak posredovanije ne moraju biti prisutne ili subjektivno spremne za odgovarajuću delatnost — iako su sve protivrečnosti koje zahtevaju razrešenje već date. Ako je i prisutan, subjekt revolucionarnog preobražaja se u procesu izvršenja svog zadatka može na najrazličitije načine deformisati. U procesu posredovanja iskrsavaju novi oblici nejednakosti i neslobode koje je prvobitna analiza potpuno ispustila iz vida i koje je stoga socijalistički revolucionarni pokret katkad podsticao i jačao umesto da ih ukida. Sve više postaje jasno da krajnji cilj nije potpuno jasan i da ustvari nema nikakve istorijske nužnosti koja bi njegovu realizaciju garantovala već on izražava samo jednu od mogućnosti istorijskog procesa.

Marksisti koji danas pokušavaju da stvore ili da dalje razvijaju postojeće oblike socijalističkog društva suočavaju se sa sledećim problemima:

  1.  Kakav je konkretni smisao principa jednakosti i slobode na današnjem nivou kritičke društvene teorije i prakse?
  2.  Kakav su doprinos ostvarenju jednakosti i slobode dale dosadašnje socijalističke revolucije? Posebno kakvo je istorijsko iskustvo pružila jugoslovenska revolucija?
  3.  U kakvom su odnosu jednakost i sloboda. Da li je jednakost nužan uslov slobode? I obratno, kakvu vrstu jednakosti zahteva opšta ljudska emancipacija u Marxovom smislu?

I.



Nema ničeg trivijalnijeg na svetu nego što je teorijsko osporavanje ideje jednakosti i slobode u svojim apsolutnim vidovima. Tako na primer dokazivaće se nasuprot tezi radikalnog egalitarijanizma da se ljudi razlikuju po fizičkim kvalitetima, inteligenciji, karakteru, sposobnostima, potrebama, funkcijama u društvenoj podeli rada, značaju doprinosa društvenoj zajednici itd. Nasuprot tezi apsolutne slobode dokazivaće se naša uslovljenost različitim biološkim, socijalnim i psihičkim determinantama.

Konkretni smisao ideje jednakosti i oslobađanja postaje jasan tek u negativnom kritičnom pristupu, u zahtevu da se ukinu neki od postojećih oblika nejednakosti i determinacije.

Svakako da postoji bitna razlika između nejednakosti među pojedincima u pogledu dara i interesovanja, i nejednakosti u pogledu vrste društvenih uloga koje vrše. Dalje, veoma je značajna razlika između nejednakosti u smislu diferencijacije u vrsti koja ne mora uključivati rangiranje i pridavanje višeg ili manjeg statusa i nejednakosti u smislu raslojavanja koje sobom povlači pripadanje višem ili nižem društvenom sloju, priznavanjem većeg ili manjeg značaja posedovanju višeg ili nižeg statusa. Ukrštajući oba kriterijuma dobićemo četiri tipa nejednakosti:

  1. razlikovanje na osnovu prirodnih sposobnosti
  2. raslojavanje na osnovu prirodnih sposobnosti
  3. razlikovanje na osnovu društvenih uloga
  4. raslojavanje na osnovu društvenih uloga.

* * *



(a) U svakom društvu jedinke će se razlikovati po svojim fizičkim i psihičkim karakteristikama, sposobnostima, dispozicijama, karakteru. One egalitarijanske tendencije koje se opiru prirodnoj raznovrsnosti ljudskih egzistencija opredelenja i stilova života nemaju humanistički karakter. Nametanjem sveopšte uniformnosti one otežavaju ili onemogućuju ljudsku samorealizaciju jer je potencijalno biće svake jedinke jedinstveno i samosvojno pa je specifičan i proces njenog samoostvarenja. Društvo može uspešno intervenisati samo u jednom drugom smislu. Mnoge takozvane prirodne karakteristike razvijene jedinke: inteligencija, talent, sklonost za neku određenu delatnost itd. nisu jednostavno nasleđene, već su rezultat interakcije genetskih dispozicija i društvenih činilaca. Stvaranjem povoljnih uslova za razvoj svakog deteta mogu se prevazići krupne prividno prirodne razlike: mogu se aktualizovati potencijalne sposobnosti koje bi inače zakržljale, i mogu se u daleko višem stepenu razviti sposobnosti i talenti koji bi inače u toku stihijskog razvoja ostali prosečni.

(b) Izvesni oblici raslojavanja (a ne samo razlikovanja) na osnovu prirodne sposobnosti neće se možda nikad moći izbeći. Postoje prirodne sposobnosti koje sobom povlače ne samo razliku u vrsti nego i u značaju u hijerarhiji ljudskih vrednosti, ma kakve one bile. Introvertan i ekstrovertan karakter se samo međusobno razlikuju. Međutim, umna i karakterna snaga umetnička imaginacija, mudrost, natprosečno znanje, organizatorske sposobnosti, jasna percepcija stvarnosti, sposobnost uživljavanja u psihičko stanje drugih i razvijeno osećanje za istinske makar i nejasno artikulisane potrebe jedne zajednice — ljudski su kvaliteti koji će se u svakom društvu posebno ceniti zbog kojeg će neki pojedinci biti birani u tela odgovorna za društvenu koordinaciju i usmeravanje, drugi biti uvažavani kao veliki umetnici i kreatori, treći izuzetno voljeni od osoba suprotnog pola, četvrti, izazivati divljenje kao vaspitači mladih generacija itd. Nejednakosti ove vrste ne mogu se ukloniti. Šta više one će se tek razviti i postati dominantni oblik društvenih nejednakosti onda kad se uklone nejednakosti zasnovane na postojanju monopola ekonomske i političke moći. Bitno je međutim, prvo, da raslojavanje ove vrste nema klasni karakter, (ono počiva na razlici u statusu ali ne uključuje u sebe niti ekonomsku eksploataciju niti političku dominaciju), drugo, da se odgovarajućom društvenom organizacijom i stvaranjem odgovarajuće društvene svesti omogući prevazilaženje razlika u statusu i razlika u ekonomskoj i političkoj moći.

(c) Razlikovanje po vrsti društvenih uloga će takođe postojati u svakom društvu. Iščeznuće profesionalna fiksacija određene uloge, automatizacija će mnoge rutinske uloge eliminisati, preostale učiniti sličnijim nego što su danas, i što je naročito bitno, sfera rada gubiće sve više na značaju u poređenju sa sferom slobodne kreativne delatnosti, prakse. Pa ipak, ma kako sveden na minimum, rad ostaje trajni uslov opstanka svakog društva, visoka produktivnost zahteva podelu uloga makar ona i ne bila više profesionalna, a one će se razlikovati i to upravo u svojim kreativnim aspektima — onim koje mašina u principu ne može savladati. No, ako je već tako, iz toga ne sledi da razlike u ulogama moraju voditi bilo kakvoj društvenoj hijerarhiji — to mogu biti prosto razlike u vrsti koje ne vode stvaranju ekonomskih i političkih elita.

(d) Suština principa jednakosti u savremenim istorijskim uslovima jeste ukidanje raslojavanja na osnovu različitih društvenih uloga. U svim dosadašnjim društvima, uloga manuelnog radnika pogotovu ako je to još bila žena i pripadnik razne nacionalne ili religiozne manjine, vodila je u samo dno društvene hijerarhije. Uloga vojnog vođe, upravljača, vlasnika sredstava za proizvodnju, funkcionera u državnom ili partijskom aparatu davala je ekonomske privilegije, političku moć, najviši društveni status. Dosadašnji istorijski razvoj već je neke od ovih uloga učinio izlišnim. Moderna privreda je mogućna i bez investicije privatnog kapitala, mogućnost deprofesionalizacije vojnih i političkih funkcija u socijalizmu sasvim su jasne, dok se preostale za sad neophodne upravljačke funkcije mogu tretirati kao bilo koje druge kvalifikovane radne uloge.

No ono što je već teorijski jasno ni izdaleka nije jasno u praksi, u javnom životu socijalističkih društava. Izvor konfuzije je u tome što su klasične klasne razlike u tim društvima zaista ukinute. A ipak to su još uvek stratifikovana, hijerarhijska društva sa elitama koje u svojim rukama koncentrišu ogromnu udruženu moć: vojnu, političku, ekonomsku, policijsku, kulturnu. Nedostaje međutim pojmovni aparat prikladan za opis i analizu ove stratifikacije.

Moderna postmarksistička sociologija, naročito Webera, doprinela je stvaranju takvog pojmovnog aparata uvođenjem distinkcije između klase moći i statusa. Elita političke moći nije isto što i vladajuća klasa. Politička moć nije uvek i nije prosta emancipacija ekonomske moći. Inače bi bilo nemoguće objasniti fenomen fašizma, Nju Dila u SDA, birokratije u socijalizmu. Moć birokratije nije zasnovana na tome što bi ona imala neko određeno mesto u procesu proizvodnje već na tome što ima privilegovanu ulogu u procesu društvenog odlučivanja.

Teorijski je jasno kako se mogu ukinuti klasne razlike, odnosno kako se može sprečiti da stratifikacija na osnovu nejednakog rangiranja različitih društvenih uloga ne dovede do nove klasne podele. Osnovno je: sprečiti prisvajanje viška vrednosti, ukinuti zemljišnu rentu, profil i birokratske privilegije. Dosledno sprovođenje principa nagrađivanja prema radu ma koliko i samo vodilo izvesnim razlikama efikasan je ekonomski instrumenat protiv klasne diferencijacije.

Teorijski je jasno kako se može ukinuti i hijerarhija moći. Osnovno je potpuna emancipacija društvenog procesa odlučivanja kako od kapitala tako i od profesionalnih menadžera i vrhova političkih organizacija. Dosledno sprovođenje izbornosti, smenjivosti i stvarne vertikalne rotacije na svim funkcijama odlučivanja, praćeno jasnom svešću da društveno upravljanje ne može biti sfera profesionalne podele rada — bilo bi dovoljno da spreči realizaciju birokratskih i tehnokratskih tendencija.

Nije jasno međutim kako se može sprečiti da izvesne društvene uloge uživaju viši društveni prestiž i daju viši društveni status nego neke druge. Weber je smatrao da status više uslovljava stil potrošnje nego izvor ili obim prihoda. Kada bi to bilo tako nejednakosti u statusu nas ne bi morale mnogo brinuti. Ono što brine, međutim, jeste činjenica da grupe koje imaju visok status mogu imati izuzetno veliki uticaj koji se vremenom može pretvoriti u političku vlast. Michel Jung je, na primer, ukazao na opasnost od »meritokratije« tj. od vladavine elita s diplomama i visokim akademskim stepenima. Protiv ovakvih opasnosti društvo se može braniti jedino razvijanjem kritičke svesti o ovoj opasnosti i ljubomornim čuvanjem svojih demokratskih normi. U tom slučaju jedina elita u društvu bila bi elita duha, moralnog autoriteta, ukusa i mudrosti. Međutim, taj oblik nejednakosti sam po sebi ne ugrožava ljudske odnose, ne degradira ljudske ličnosti i društvo nema razloga da ga se plaši.

* * *



Kritička analiza različitih postojećih vidova neslobode upućuje na dve osnovne distinkcije koje marksističkoj misli ne bi smele izbeći. Najpre se mora razlikovati nesloboda koja je rezultat ograničavajućeg dejstva spoljašnjih, društvenih činilaca i nesloboda koja je posledica unutrašnjih ličnih barijera i ograničenja psihičkog karaktera. Sem toga, veoma je bitna razlika između neslobode u smislu determinacije koja smanjuje područje mogućnosti u okviru koga se može birati i delati, i neslobode u smislu vakuuma mogućih ciljeva vrednih izbora i angažovanja.

Princip oslobođenja kao princip konkretne istorijske prakse znači ukidanje onih društvenih institucija i struktura koje sprečavaju ljudsko samoostvarenje. U pitanju je dakle sloboda koju ima čovek kao društveno biće. Time je razume se stvoren prostor za samoostvarenje svake jedinke. Međutim, nikakva društvena reforma ili revolucija, nikakva emancipacija klase, nacije ili rase kao celine ne obezbeđuje samim time i emancipaciju svake jedinke. Da bi bio istinski slobodan ne samo kao društveni subjekt, već i kao određena ličnost, pojedinac mora prevazići strah od odgovornosti, mora kritički ispitati i prevazići skalu vrednosti koji su drugi u njega usadili, i koje predstavljaju kriterijum ocenjivanja i biranja koji automatski i otuđeno primenjujemo, mora učiniti napor da upozna situaciju u kojoj se nalazi i da upozna samog sebe — svoje potencijalne sposobnosti, sklonosti, istinske potrebe i interesovanja. A zatim da bi bio istinski slobodan on treba da izgradi svoj identitet i da utvrdi šta je to u njemu što on želi da prihvati i razvije. Jasno je da i u najpovoljnijim društvenim uslovima pojedincu može nedostajati svest o sopstvenom identitetu, spremnost za rizik, volja za samorealizaciju. Ova strana problematike slobode ostaje trajno u sferi ljudske intime i individualne psihologije. Ono dokle princip slobode kao zahtev istorije prakse doseže jeste obezbeđenje povoljnih društvenih uslova za moguću samorealizaciju. U pitanju je dakle pozitivna sloboda koja u sebi uključuje ne samo ukidanje represivnih institucija koje čoveka sakate, deformišu i postvaruju već i stvaranje takvih novih oblika ljudskih zajednica koji će podsticati razvoj, omogućiti učešće u odlučivanju favorizovati imaginaciju i kreativnost.

II.



Kakav su doprinos ostvarenju jednakosti i slobode pružili dosadašnji revolucionarni pokreti, posebno socijalistička revolucija u Jugoslaviji.

Nijedan dosadašnji revolucionarni pokret nije uspeo da u punoj mogućoj meri ostvari ideje jednakosti i slobode. Ali svaki je za istoriju ostao revolucionaran upravo u onoj meri u kojoj je realizovan neki parcijalan njihov vid i na taj način problem podigao na viši nivo. Robovski revolt inspirisan stojičko hrišćanskom ideologijom, afirmisao je principe prirodne univerzalne jednakosti i spiritualne slobode. U ovoj istorijskoj epohi postavljen je prvi ontološki temelj svakog kasnijeg egalitarijanskog i oslobodilačkog pokreta: svi ljudi su po svojoj prirodi jednaki i slobodni. Zaista kad ne bi bilo nečeg u ljudskom biću po čemu svi ljudi treba da se tretiraju kao jednaki i slobodni nijedna revolucija ne bi imala svoj filozofski temelj.

Neuspela seljačka revolucija četrnaestog veka prevazišla je jednu bitnu ograničenost stoičke hrišćanske ideologije: njen apstraktni spiritualni karakter. Iz zahteva jednakosti i slobode izvedene su konkretne ekonomske i političke implikacije. One će ostati prisutne u svakom kasnijem narodnjačkom i socijalističkom pokretu.

Građanska revolucija je imala veoma ambiciozan program ali je samo jedan njegov deo uspela da realizuje. Ona je afirmisala dva oblika jednakosti: jednakost pred zakonom, i jednakost prilike.

U vezi s tim ona je ostvarila i niz sloboda koje su pojedincu garantovale pravo mišljenja, samoizražavanja, nesmetane ekonomske delatnosti i izbora svojih predstavnika u institucijama političkih vlasti. Koliko je to epohalan prodor bio u istoriji ljudske emancipacije najbolje se vidi danas u socijalističkim društvima koja su ovu epohu preskočila. Izgleda da se socijalistički program ne može realizovati bez makar i zakasnelog pokreta Prosvećenosti.

Razume se, suštinska unutrašnja granica građanskog ideološkog programa bilo je njegovo vezivanje za ekonomski sistem koji je spontano rađao kolosalne ekonomske nejednakosti. Te nejednakosti stvarnih uslova života nisu omogućavale da ljudi istinski budu jednaki pred zakonom, da imaju stvarno jednake prilike za razvoj i da svi faktički koriste svoje pravo na objavjivanje mišljenja, štampanje novina, stvaranje političkih partija itd.

Izrazito takmičarsko, potrošački orijentisano društvo pruža najrazličitije mogućnosti za ekspanziju ličnosti ali je ta ekspanzija najčešće veoma daleko od istinskog samoostvarenja. Samo neke ljudske sposobnosti se cene i podstiču — one koje doprinose većoj efikasnosti, boljoj organizaciji, većem profitu.

Krupan istorijski korak koji je izvela svaka dosadašnja socijalistička revolucija, bilo je ukidanje kapitala i klase koja ga je posedovala. Time je zbrisan jedan od osnovnih činilaca društvene diskriminacije. Raščišćen je teren za jedan bitno pravedniji sistem a naročito u pogledu distribucije bogatstva a potencijalno i u pogledu distribucije vlasti.

Međutim, svakoj od dosadašnjih socijalističkih revolucija pa i jugoslovenskoj, potpuno je nedostajala svest o problemima i opasnostima koje nastaju u vezi s nejednakošću statusa.

Uslovi borbe su zahtevali oblik organizacije koji je bio podešen za osvajanje političke moći, ali nije bio ni malo prikladan za ostvarenje osnovnih revolucionarnih ciljeva jednakosti i slobode. Lenjinskom tipu partije je upravo njen hijerarhijski karakter, centralizam u donošenju odluka, maksimalna tajnost u funkcionisanju, potpuna disciplinovanost u sprovođenju dobijenih zadataka, negovanje kulta karizmatičnih vođa i vrhovnih foruma — obezbeđivalo veću efikasnost nego što je ikad ranije imala jedna opoziciona ilegalna organizacija. Ali, s druge strane, gledano s distance od nekoliko decenija, postaje savršeno jasno koliko je takvom tipu organizacije teško moralo biti da ostvari svoj dugoročni revolucionarni program.

Prva teškoća je morala biti ogromna nejednakost u statusu rukovodilaca običnih članova kandidata i simpatizera — od samog početka.

Druga teškoća je u tome što ova nejednakost nije primećivana kao problem, što o njoj u samom početku nije bilo nikakve kritičke svesti. U tom pogledu ni Marxova teorija nije mogla mnogo pomoći.

Treća teškoća je bila u tome što razlike u statusu nisu zavisile samo od prirodne darovitosti, hrabrosti i odanosti stvari revolucije, već i od sposobnosti maksimalnog samozaborava i podređivanja normama i direktivama pokreta. Ovakav karakter je u mnogome suprotan karakteru novog čoveka koji je trebalo izgrađivati nakon uspele revolucije.

Najzad, četvrta teškoća je u tome što se revolucija desila u društvu koje nije prošlo kroz period Prosvećenosti i klasičnog liberalizma i koje se još nije bilo oslobodilo tipično feudalne navike da se prema osobama visokog statusa odnosi potpuno nekritično i po principu podaničke lojalnosti.

Već u toku revolucije iz nejednakosti u statusu počele su nastajati i razlike u distribuciji moći. Ove razlike su delom bile uslovljene karakterom borbe i zahtevima efikasnosti. Najveći broj aktivista nije mogao učestvovati u donošenju odluka niti se pitati za pristanak. No, u koncentraciji moći se otišlo dalje nego što je to bilo objektivno neophodno: uobičajilo se da pojedinci istupaju u ime foruma. Nikom nije ni padalo napamet da to usvojeno pravo osporava.

Političke strukture koje su se na takav način formirale do 1948. bile su još dovoljno revolucionarne da makar i sa izvesnim zakašnjenjem pođu putem demokratizacije i samoupravljanja. Ali one su već bile toliko fiksirane da izvesne granice nisu mogle prekoračiti. Pedesetih i ranih šezdesetih godina su

koraci doduše početni ali ipak od neprolaznog istorijskog značaja:

  • u prelazu od reprezentativne ka participativnoj demokratiji;
  • u ukidanju najamnog karaktera rada i realizaciji principa nagrađivanja prema radu;
  • u formiranju novog samoupravnog tipa zajednica ne samo u proizvodnji već i u obrazovanju, kulturi, nauci i svim drugim oblicima društvenog života.

Ali u sferi vrhunske politike hijerarhijski odnosi koji su bili formirani do 1948. više se nisu mogli suštinski prevazići, uprkos svim promenama političkog sistema.

Iz nejednakosti statusa u specifičnim našim uslovima brzo su nastale nejednakosti u distribuciji moći. Neizbežna posledica je bila najpre   j

zaustavlanje procesa ukidanja klasnih razlika, da bi poslednjih godina došlo i do procesa restauracije nekih već prevaziđenih klasnih razlika. Državnom kapitalu kojim je u početku raspolagala birokratija priključio se obimni kapital banaka, trgovinskih i industrijskih preduzeća koji je formiran stihijskim razvojem tržišta privrede, a mestimično i metodama prvobitne akumulacije. Danas umesto klasične buržoazije ovim kapitalom suvereno raspolaže sve moćniji menadžerski sloj — tehnostruktura, više ili manje bez obzira na organe samoupravljanja. Kako je kapital u suštini društveni odnos, i kako samo njegovo postojanje implicira postojanje eksploatacije bilo je neizbežno da dođe do naglog porasta ekonomske i socijalne jednakosti, kao i do nacionalnih sukoba. Klasna priroda ovih novih uzurpatora ekonomske moći u našem društvu još nije dovoljno jasna jer se oni dosta uspešno kriju iza fasade samoupravljanja i jer im postojeći zakoni ne dozvoljavaju da kapital kojim raspolažu otvoreno otuđuju i ostavljaju nasledstvo. Zato ga oni prenose u inostranstvo gde prema nepotpunim podacima već ima oko 600 jugoslovenskih firmi registrovanih na ime pojedinaca s kapitalom čiji ukupan obim nikom u ovom trenutku nije poznat. Pred nama se dakle nalazi klasa »socijalističkih krupnih kapitalista« in statu nascendi i neka niko ne kaže da mogu postojati »socijalističko tržište« i »socijalistički kapital« a ne mogu »socijalistički kapitalisti«. Ovaj proces se verovatno još uvek može zaustaviti, a otuđeni viškovi rada radničke klase Jugoslavije se verovatno još uvek mogu podruštviti. No na političkoj pozornici u ovom momentu nisu vidne dovoljno jake snage koje bi se u ovom pravcu odlučno borile.

Drugi je sličan problem kako zaustaviti novorođenu sitnu buržoaziju koja se poslednjih godina obogatila spekulacijama sa zemljištem, vikend-kućama, pljačkom i besprimernom korupcijom. Njene nagomilane pare žudno čekaju trenutak da se pretvore u akcije i počnu da se oplođavaju.

Na sreću to se još uvek može sprečiti. Jugoslovenski socijalizam nije još do kraja proigrao svoju veliku istorijsku šansu. Ali, on je u dubokoj krizi. Najjasniji simptomi krize su upravo tendencije jačanja socijalnih nejednakosti, i s tim u vezi tendencije jačanja političke represije.

Osnovno iskustvo koje se iz dosadašnje istorije jugoslovenske socijalističke revolucije može izvući jeste: treba sprečavati u korenu eskalaciju od nejednakosti u statusu do nejednake distribucije političke moći pa odatle do restauracije ekonomskih, klasnih nejednakosti. A to pre svega znači formiranje i fiksiranje hijerarhijskih odnosa već u početnoj fazi stvaranja revolucionarne organizacije. Socijalistički pokret mora biti od početka demokratski. Inače neće nikad dovesti do socijalizma. Samoupravljanje se mora razvijati od prvog dana nakon pobede inače će se teško dalje odmaći od izvesnih početnih oblika. Ono ne sme stati u svom razvoju ka sve integralnijim oblicima, od mikro ćelija do celine društva. Stati — znači izložiti se strahovitoj eroziji preostalih struktura moći, u najgorem slučaju znači pretvoriti se u praznu formu, u ideološku fasadu, u spomenik.

III.



U kakvom su odnosu jednakost i sloboda? Ma koliko nas privlačila intuitivna pretpostavka da se uzajamno nužno uslovljavaju moglo bi se naći ne malo suprotnih argumenata i primera. Aristotel je mogao osećati da sloboda atinskih građana počiva na radu robova, žena i Varvara. U naporu da se racionalizuje to stanje nastala je njegova teorija o prirodnoj nejednakosti. čovek je po prirodi superioran u odnosu na roba, muškarac u odnosu na ženu, Grk u odnosu na Varvarina. Prema tome dominacija slobodnog Grka, muškarca je pravedna. Mnogo kasnije Kant tvrdi da je nejednakost među ljudima »bogat izvor mnogo toga što je zlo, ali isto tako i svega onog što je dobro.« Time je očigledno implicirano da i sloboda može imati svoj izvor u nejednakosti. Sartreov Đavo i dobri gospod bog nam pokazuje šta to može značiti. Götz od Berlichingena se priključuje seljacima u borbi za univerzalnu slobodu. On želi da bude samo jednak s njima ali ga njihove ograničene sposobnosti nateruju da cilju slobode žrtvuje jednakost i da preuzme ulogu autoritativnog vođe. Razume se, to se desilo u svim dosadašnjim revolucijama.

Obratno, nije teško uvideti kakve bi granice bile postavljene slobodi u smislu ne istinske individualne samorealizacije u radikalno egalitarnom društvu. Ostvarenje vrlo različitih individualnih potencijalnih sposobnosti i dispozicija nespojivo je s uslovima života istim za sve. Zato Marx nije smatrao da je princip komunističke raspodele niti jednako nagrađivanje niti čak nagrađivanje prema radu, već nagrađivanje prema potrebama. Pravi princip nije ni uniformnost ni raznolikost, već individualna i grupna različitost u generički istovetnom. Postoji naime izvesna struktura osnovnih ljudskih sposobnosti i potreba koja karakteriše svaku individuu kao ljudsko biće. Takve su sposobnosti neograničenog razvoja čula, logičnog pojmovnog mišljenja, komunikacije, rješavanja problema, kreativnog povezivanja i unošenja novina u svoju delatnost hermanizovanja odnosa u okviru grupe i šire zajednice itd. Isto tako postoje izvesne primarne potrebe, biološke, socijalne i psihičke, koje su inverijantne za ceo ljudski rod — od potrebe za hranom, pićem i osobom suprotnog pola do potrebe za delanjem i samopotvrđivanjem i samoidentifikovanjem. Postoji dakle osnovna jednakost ljudskog bića u samom temelju svih individualnih nacionalnih, klasnih, generacijskih, epohalnih i drugih razlika. Na ovoj osnovnoj ontološkoj jednakosti počivaju sve druge političke, pravne i ekonomske jednakosti, kao što su na primer: »Jedan čovek — jedan glas«, »Zakon važi podjednako za sve«, »svi ljudi spadaju u jednu jedinu klasu — proizvođača«. Ovakve norme obezbeđuju samo negativnu, ne i pozitivnu slobodu. Ljudska individualna samorealizacija pretpostavlja vrlo diferencirano vaspitavanje ali na osnovu principa jednako za sve da ono mora biti adekvatno specifičnom potencijalnom biću svake jedinke. To bi značilo da je potrebna istinska revolucija u čitavom sistemu vaspitanja. Na primer: Današnje kasarnsko-obrazovne institucije koje nameću svima uniformne programe istovetan tempo njihovog savladavanja, istovetan režim sa svim svojim prividnim egalitarizmom, samo u stvari i fiksiraju i produbljuju razlike usled nejednakih prethodnih uslova razvoja. Dete odraslo na Kosmetu ili Gornjoj Jablanici sigurno nema istu šansu za razvoj kao dete s Dedinja. Razume se još je gore kad se škole razlikuju ali klasno sistematski povećavajući prednosti koje već imaju deca viših društvenih slojeva. Jedino rešenje je sistem koji diferencirano prilazi svakoj individui pružajući joj sve mogućnosti da istražuje svet i samog sebe da eksperimentiše da upozna bogatstvo kulture ali isto tako da isproba razne postojeće tipove delatnosti, da upozna svoje različite potencijalne dispoziciie, da izvrši izbor među njima.

Jedino rešenje je sistem koji diferencirano prilazi svakoj individui pružajući joj sve mogućnosti da eksperimentiše da istražuje svet i samog sebe, da upozna bogatstva kulture, ali isto tako i da isproba razne postojeće tipove delatnosti, da upozna svoje različite potencijalne dispozicije, da izvrši izbor među njima, rukovodeći se ne kriterijumima uspešne karijere i efikasnosti već samoispunjenja, najzad da svoje odabrane optimalne dispozicije pretvori u sposobnosti.

Razumljivo ovakav sistem zahteva daleko bolje opremljene škole, daleko više i boljih vaspitača; on mora biti skup i zahtevati veliko društveno angažovanje, prema tome i visok nivo materijalne i opšte razvijenosti društva. Međutim, razvijene i industrijske zemlje (od kojih neke već imaju preko 4000 dolara nacionalnog dohotka po jednom stanovniku) mogle bi ga imati već danas, pod uslovom da prevaziđu katastrofalnu disproporciju koja vlada između izdataka za vojsku i celokupnih sredstava utrošenih za obrazovanje, kao i pod uslovom da znatno smanje sadašnji tempo privrednog rasta koji bi prema proračunima eksperata[3] kroz dve, tri decenije doveo do iscrpljivanja mnogih osnovnih prirodnih rezervi stvorenih na zemlji, u toku biliona godina. Cela Azija, Afrika i Južna Amerika utrošile su za obrazovanje samo 15,7 milijardi dolara dok su same Sjedinjene Države utrošile za vojne potrebe 75,5 milijardi dolara. (US Arms. Control and Disarmement Agency, World Military expeditures, 1967.) Svođenje stope rasta na minimum nerazvijenih društava (neki čak predlažu na 0) stvorilo bi materijalnu bazu za revoluciju u obrazovanju. Treba takođe uzeti u obzir da tehnološki razvoj i automatizacija neminovno smanjuju značaj proizvodnje rada, onog što je Marx nazvao sferom nužnosti. Praktično smanjenje radnog vremena, moguće je već danas u mnogim zemljama uključujući i nas (jer bi omogućilo zaposlenje miliona nezaposlenih koje sada imamo). Sve više dobijaće na značaju sfera slobode — sfera prakse, delatnosti samorealizacije. Praksa je po svojoj prirodi nešto što se protivi institucionalnoj društvenoj intervenciji, prinudi regulisanju zavođenju reda. Ono što organizovano društvo, dakle organi samoupravljanja na svim nivoima treba da obezbede jesu: (I.) Neophodni materijalni uslovi i (II.) potrebno vaspitavanje ljudi za praksu. Dakle, u onoj meri u kojoj će se smanjivati briga društva za proizvodnju (sfera nužnosti) povećavaće se za vaspitavanje (priprema za sferu slobode).

Razume se, red ostaje trajan nužni uslov ljudske društvene egzistencije. U ovoj sferi se nejednakosti pa i nagrađivanja uloga ne mogu izbeći. Rešenje nije u prostoj neposrednoj mehaničkoj rotaciji svih uloga kao sto Gatlung predlaže: hirurg i čistačica, pilot i stjuardesa, direktor i kurir ne mogu jednostavno izmenjivati svoj posao iz nedelje u nedelju ili iz dana u dan, iz prostog razloga što su potrebne posebne veće ili manje pripreme za svaku od tih uloga. Rešenje je u slobodnom izboru određene uloge i stalne otvorene mogućnosti besplatne prekvalifikacije. Oni koji misle da bi u slučaju slobodnog izbora radnih uloga svi birali intelektualnije, stvaralačkije uloge gube iz vida kontekst u kome se pitanje postavlja (situacija u kojoj se rad vremenski ograničava i smanjuje po značaju dok se mogućnosti prakse povećavaju). Stvaralačkija uloga u radnom procesu znači dugo i naporno društveno kontrolisanje i disciplinovano pripremanje imanje vremena za ostale stvaralačke delatnosti. Jednostavnije, rutinskije uloge u radnom procesu omogućava odmah daleko veću slobodu za praksu uz trajnu mogućnost dopune zbog besplatnog školovanja i prekvalifikacija za drukčiju, ambiciozniju, kreativniju ulogu u radnom procesu. Time je izgleda ravnoteža uspostavljena.

Bitni uslov ljudskog oslobođenja je, razume se, ukidanje sadašnjih nejednakosti u sferi politike. Najjednostavnije rešenje svakako bi bilo ukidanje svakog profesionalizma u oblasti politike. Sfera odlučivanja o bitnijim društvenim pitanjima ne bi smela biti sfera u kojoj je moguća profesionalna podela rada. Umerenije rešenje prikladnije za situaciju u kojoj se danas nalazi moderno društvo, zasnivalo bi se na značajnom razlikovanju suštinskih i tehničkih odluka. Prve se tiču osnovnih ciljeva, dugoročnih programa, utvrđivanja kriterijuma ocenjivanja i normi delatnosti, ocena realizacije utvrđene razvojne politike. Druge se tiču izbora najadekvatnijih sredstava, razrada implikacija različitih elementarnih rešenja, svakodnevnog operativnog upravljanja, jednom rečju rešavanja tehničkih problema. Osnovne odluke moraju biti u rukama organa samoupravljanja sastavljenih od slobodno izabranih i smenjivih članova kolektiva ili šire zajednice. Tu princip vertikalne rotacije mora biti rigorozno primenjen. Njihova delatnost ne sme donositi nikakvu trajnu moć ili materijalne privilegije. Po svom karakteru to je praksa, slobodna delatnost čija je svrha u isti mah i samo-ostvarenje i zadovoljavanje potreba drugih. Tehničke odluke mogu biti u rukama profesionalnih lica, direktora i eksperta. Iskustvo pokazuje da se manipulacija organa samoupravljanja od strane administracije i tehnostrukture ne može izbeći ukoliko ne bi bila zadovoljena dva uslova: 1) Organi samoupravljanja od fabrike do federacije, moraju imati sopstveni uvid u situaciju, sopstvenu analitičku službu a ne zavisiti isključivo od informacija i analiza tehnostrukture, 2) Organi samoupravljanja moraju obezbediti da od tehnostrukture dobijaju alternativna rešenja koja će kritički ispitati i birati ona koja su optimalna, ne sa ograničenog pragmatičkog stanovišta tehnostrukture već sa stanovišta svoje bliske budućnosti. U protivnom biće svedeni na instituciju koja rutinski i formalno daje zeleno svetlo za već gotove ili možda već i sprovedene odluke. Pravo na pristajanje ili nepristajanje je moglo biti demokratska tekovina u veku Nikole Kuzanskog, u našem vremenu minimalni nužni uslov slobode je da bar postoji okvir mogućnosti između kojih se može birati. Razume se, pozitivna sloboda u smislu Marxove ljudske emancipacije znači mnogo više. U pitanju je vrsta ciljeva, u pitanju je kvalitet vizije budućnosti. Sloboda sve ubrzanije i sve bezumnije produkcije jednog presitog, od komfora i obilja otupelog sveta sloboda je koja zarobljava.

Uz sve napore za prevazilaženje materijalne bede i stvaranje adekvatnijih demokratskijih mehanizama potrebna je jedna dalekosežna humanistička revolucija revolucije u revoluciji. Ona treba da prevaziđe feudalne i građanske strukture u svesti ljudi. Ona u jednom mahu treba da obavi posao od čitave dve istorijske epohe: građanske prosvećenosti i socijalističke prosvećenosti. Svakoj istinskoj građanskoj revoluciji prethodilo je stvaranje svesti slobodnog građanina koji zna dobro svoja prava, koji je, prema tome, prevazišao ponizni, podanički, patrijarhalno feudalni odnos prema vlasti. Svakoj istinskoj socijalističkoj revoluciji nužan je uslov stvaranja svesti socijalizovane ličnosti koja se spontano opire svakoj privatizaciji i postvarivanju, svakom otuđivanju moći.

Ovakva već veoma zakasnela humanistička revolucija zahteva titanske napore više generacija. Ali bez nje dalji napredak, socijalistički napredak nije moguć.

  1. Deveto zasjedanje Korčulanske ljetne škole, na temu JEDNAKOST I SLOBODA, održano je pod posebnim okolnostima. U prvim mjesecima 1972. štampa je izvijestila da su narodne vlasti na Korčuli uskratile daljnje gostoprimstvo Korčulanskoj ljetnoj školi, a Savjet za naučni rad — financijsku pomoć. U toj situaciji Upravni odbor Škole prekinuo je sve pripreme za IX zasjedanje. Tek neposredno pred ljeto, kad je razjašnjeno da nema zapreka de se zasjedanje održi u uobičajeno vrijeme na Korčuli, Odbor je zaključio da se IX zasjedanje ipak održi, ako je potrebno i na bazi punog samofinanciranja, u skraćenom opsegu i trajanju. O ovoj odluci obaviješten je i Savjet za naučni rad SRH, koji je tada dodijelio Školi skromnu pomoć. Tako je IX zasjedanje Škole ipak održano od 27. do 31. VIII 1972. Zasjedanje je otvoreno 27. VIII poslije podne pozdravnim govorom predsjednika škole Rudija Supeka i uvodnim predavanjem Mihaila Markovića na temu »Jednakost i sloboda«. Rad škole nastavljen je diskusijama oko okruglog stola sa slijedećim temama i učesnicima: PROBLEM DEMOKRACIJE U SUVREMENOM DRUŠTVU (28. VIII). Predsjedavajući: Veljko Korać. Učesnici: Besim Ibrahimpašić, Wofgang Leonhard, Žarko Puhovski, Mario Spinella, Ljubomir Tadić. — TEHNOLOŠKI RAZVOJ i JEDNAKOST (29. VIII). Predsjedavajući: Predrag Vranicki. Učesnici: Božidar Jakšič, Ivan Kuvačić, Gunnar Skirbekk, Svetozar Stojanović, Rudi Supek. — SAMOOSTVARENJE ČOVJEKA, JEDNAKOST I SLOBODA. (30. VIII). Predsjedavajući: Gajo Petrović. Učesnici: Horst Gizicky, Zagorka Golubović. Danko Grlić, Mihailo Marković, J. M. Palmier. — U poslijepodnevnim satima održana su slijedeća predavanja s diskusijom: Rudi Supek: Struktura moći u samoupravnom i etatističkom društvu (28. VIII), Gunndar Skirbekk: Ekologija i marksizam (28. VIII), Gajo Petrović: Marksistička filozofija u Jugoslaviji (29. VIII). Pod naslovom »Pitanja i odgovori« s inozemnim su učesnicima razgovarali Žarko Puhovski, Svetozar Stojanović i Predrag Vranicki (30. VIII). Generalna debata, kojom je završio rad IX zasjedanja održana je 31. VIII ujutro. — U ovom broju donosimo uvodno predavanje Mihaila Markovića i izbor. iz diskusija oko okruglog stola. Napominjemo da su prilozi Rudija Supeka i Gunnara Skirbekka o ekologiji i marksizmu objavljeni u »Gledištima« 10/1972, pa zainteresirane upućujemo na taj časopis. (Red.)
  2. Vidi Abraham Maslow: Toward a Psychology of Being, New York 1968.
  3. U 1967. razvijene zemlje su za vojsku potrošile 160 milijardi dolara, a za obrazovanje 114 milijardi. Izdaci nerazvijenih zemalja za naoružanje iznose 20 milijardi a za obrazovanje 13.