Praxis:Praxis 1973 1-2:Pauperistički komunizam i post-revolucionarni razvoj - Svetozar Stojanović
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije.
Svetozar Stojanović
Beograd
1. Pauperistički komunizam kao arhetip
U svim dosadašnjim socijalističkim revolucijama — sovjetskoj, kineskoj, jugoslovenskoj, vijetnamskoj, albanskoj i kubanskoj — preovlađivao je svojevrsni pauperistički komunizam. Njegovi osnovni principi su: nivelatorski egalitarizam [uravnilovka], asketizam i kolektivizam. Taj stil života i ponašanja karakterističan je za revolucionare i njihove sledbenike u toku pripreme i izvođenja oružane revolucije, tzv. ratnog komunizma i osnove razorene zemlje. Pauperistički komunizam još uvek predstavlja osnovno obeležje kineskog, kubanskog i vijetnamskog društva i revolucije. Razume se da taj pojam treba uzeti samo kao veberovski »idealni tip« koji ostavlja mesta i za značajne razlike među pojedinim od pobrojanih socijalističkih revolucija. Treba dodati i to da je pauperistički komunizam jedini do sada oformljeni tip komunističkog morala.
Komunizam o kome je ovde reč možemo slobodno označiti kao posebnu vrstu »sirovog komunizma« [Marx]. Najpovršnije bismo, međutim, postupili ako Marxov komunizam — humanistički hedonizam, raspodelu prema radu i prema potrebama i solidaristički personalizam — naprosto kritički suprotstavimo pauperističkom komunizmu. [Zlo]upotrebljen na taj način, Marx bi ispao irelevantan za socijalističke revolucije u nerazvijenim zemljama, premda je činio osnovnu idejnu inspiraciju tih revolucija!
Ako, međutim, pauperističkom komunizmu priđemo stvarno marksistički, pa ga stavimo u njegove društveno-istorijske okvire, on nam pokazuje pre svega svoju progresivnu stranu. Zar se u siromaštvu može živeti i delati revolucionarno ako se ne odlikuje jednačarstvom, asketizmom i kolektivizmom? Jedan poučan primer: sve do kraja ratnog komunizma siromaštvo je predstavljalo nezaobilazni preduslov za članstvo u Boljševičkoj partiji. Pauperistički komunizam postaje konzervativan tek onda i tek ukoliko nastoji da se pretvori u trajno društveno stanje ili, još gore, u ideološku polugu nove etatističke klase.
2. Pauperistički komunizam i staljinizam
Velika odricanja koja zahteva pauperistički komunizam kad-tad udaraju o vlastiti psihološki zid. Evo šta je o tome u vreme kulminacije ratnog komunizma, pored ostalih boljševičkih vođa, govorio Zinovjev: »Nema smisla poricati da su mnogi borci do krajnosti iscrpljeni... od njih se zahteva preterana napregnutost; Partija ili slučaj šalje ih čas ovamo, čas onamo; rezultat je neizbežna iscrpljenost.« (Videti knjigu Boris Souvarine »Stalin«, 1939, str. 317). Zato je Lenjin video spas protiv entropije revolucionarne energije, ne u perpetuiranju, već u napuštanju ratnog komunizma u korist NEP-a 1921.
U obračunu sa tzv. levom opozicijom posle Lenjinove smrti Staljinu je išlo na ruku inzistiranje Trockog i njegovih sledbenika na nastavljanju krajnjeg odricanja i žrtvovanja. Za razliku od Trockog, Staljin je vešto iskoristio potrebu boljševika i masa za predahom. Često se tvrdi kako je on u osnovi prihvatio platformu leve opozicije pošto je tu istu opoziciju eliminisao sa političke scene. Baš zato što je na prvi pogled privlačna, ta ocena je u osnovi sumnjiva. Leva opozicija je, naime, od početka odlučno istupala protiv stvaranja privilegovanog partijsko-državnog aparata, koji čini suštinu staljinizma.
Sa pobedom staljinizma dolazi do sve većeg rascepa društva. Nova etatistička klasa, zajedno sa slojevima [na primer intelektualnom vrhuškom] koje mora da stimuliše, brzo prekida sa pauperističkim komunizmom i počinje da živi, doduše što je moguće skrivenije, po principima hedonizma, privilegisanosti i partikularizma. Najveći deo stanovništva — gro radničke klase i kolhoznog seljaštva — naturan je od strane privilegovane manjine da i dalje živi asketski, jednačarski i kolektivistički. Taj jaz se vešto prikriva i opravdava pozivanjem na Marxovu kritiku »sirovog komunizma«: već 1931. Staljin u ime raspodele prema radu i materijalne stimulacije otvoreno odbacuje uravnilovku.. Dok su nivelatorski egalitarizam i asketizam ideološki poreknuti veoma rano, kolektivizam je sve do danas ostao jedan od eksplicitnih ideoloških [u smislu »iskrivljene svesti«] temelja staljinizma. Kažem ideoloških, jer ga etatistička klasa propoveda i prikazuje kao regulativni princip čitavog društva, mada ona sama upravlja i dela shodno svojim posebnim interesima.
Trijumf staljinizma je pokazao da socijalizam ne mora da vodi komunizmu i da može da bude »prelazni period« između kapitalizma i novog klasnog etatističkog društva.
3. Pauperistički komunizam i maoistička Kulturna revolucija
Maoisti su sve do danas zadržali romantičarski odnos prema pauperističkom komunizmu kao jezgru svoje revolucionarne tradicije. U kolektivističkom i asketskom egalitarizmu oni traže spas od entropije revolucije i njene tendencije da degradiše u novo klasno društvo. Revolucionarnu baštinu oni uporno brane, ne njenom kritičkom revalorizacijom, nego obnavljanim naporom da je očuvaju netaknutu. Istinska dinamičnost i vitalnost za njih leže u sposobnosti da se perpetuiraju i na mase prenose revolucionarni kvaliteti nastali u vreme oružane revolucije. Ta revolucionarna prošlost za maoiste u mnogo čemu predstavlja kvalitativni apsolut. Komunistička budućnost biće dostignuta kad ona postane i kvantitativni apsolut, što znači kad tradicionalni profil revolucionara [jednačara, askete i kolektiviste] —ta paradigma Novog čoveka — prožme čitavo društvo.
Zato u izvesnom smislu ne bi bilo netačno reći da za maoiste Utopiju ne treba tražiti u budućnosti, nego u revolucionarnoj prošlosti. U pogledu vizije Novog čoveka [dakako ne i tehničkog razvoja] socijalizam je, da se opet izrazimo paradoksalno, »prelazni period« ka komunističkoj prošlosti. Iz perspektive Kulturne revolucije »niža faza komunizma« je ispunjena borbom protiv iskušenja i tendencije da se napusti pauperistički komunizam. Mao je, po mom mišljenju, otelovljenje protivrečnosti između superradikalnog i istovremeno konzervativnog revolucionara. U celokupnoj istoriji komunističkog pokreta Kulturna revolucija nema presedana: harizmatski vođ se okomio na vlastiti oslonac i tvorevinu — partijsko-državni aparat — da bi sprečio stvaranje nove vladajuće klase. Pri tom se služio pauperističkim komunizmom kao glavnom idejnom polugom. Na žalost, Mao je istovremeno demonstrirao i permanentnu ideološku fiksaciju za taj tip komunizma.
Da ne budem shvaćen pogrešno: ni ja ne smatram da bi hedonistički komunizam mogao da predstavlja realistički izlaz za savremenu Kinu. Jedna materijalno toliko zaostala zemlja ne bi imala nikakvog izgleda u današnjem svetu ako ne bi bila spremna da se i dalje dosta odriče radi budućih generacija. Samo, da li se dugoročno rešenje za Kinu može naći u apsolutizovanja asketskog komunizma? A baš u tom pravcu pomerila se kazaljka na maoističkom ideološkom kompasu tokom Kulturne revolucije.
Čini se da bi pravo rešenje trebalo tražiti u postepenoj modernizaciji u svakom pogledu, uključujući i viziju Novog čoveka. Kineski razvoj posle Kulturne revolucije kao da nam i sam daje za pravo. Odmah treba reći da je opredelenje za takav smer daleko važnije od moguće brzine kretanja u tom pravcu. Razume se da modernizacija nikako ne bi trebalo da ugrozi postepeno podizanje minimuma životnog standarda za svakog čoveka nezavisno od njegovog radnog doprinosa. Pod udar modernizacije nikako ne bi smeo da dođe ni princip izjednačavanja šansi za obrazovanje, medicinsku zaštitu i sl. Ali, istovremeno sa tom elementarnom jednakošću, valjalo bi sem moralnih, razvijati i izrazitije materijalne podsticaje za produktivnost i stvaralaštvo, i na toj osnovi ohrabrivati uživanje u udobnijem životu bez kompleksa krivice.
Osećajući koliko će stihijski razvoj stvarati šanse za novo klasno razlikovanje, Mao je upozorio da će Kulturna revolucija biti potrebna Kini otprilike svake dvadesete godine. Ali maoisti, po mom shvatanju, žive u iluziji kad veruju da će insistiranje na pauperističkom komunizmu u nedogled stvarati efikasnu predohranu protiv klasne diferencijacije. Da bi se očuvao kolektivistički i asketski egalitarizam kao trajna društvena atmosfera, neće biti dovoljno da se naprosto s vremena na vreme obnavljaju revolucionarne kampanje. Izvesno je da će ti udari morati da budu sve jači i nasilniji. Međutim, ako pretorijanci revolucije izaberu takav kurs, onda će se oni napokon pretvoriti u njene grobare. Da bi se suzbila ljudska težnja za udobnošću, neizbežna je sve nasilnija bezobzirnost. Ali budući ljudi, i sami pretorijanci će ispoljavati istu tu težnju za lagodnijim životom. Ko će njih sprečiti da zadovoljavaju vlastite želje, mada ih istovremeno silom suzbijaju kod ostalih ljudi. Ne bi to bilo prvi put da se pod krinkom očuvanja revolucije otvara sve veci jaz u društvu: ugnjetački aparat bi nagonio mase da žive stilom kolektivističkog i asketskog egalitarizma, premda bi sam uživao privilegije. Učešće masa u obnovljenim političkim kampanjama stvaralo bi iluziju demokratije pošto bi njihova »spontanost« prikrivala manipulatore. Samo, to više nipošto ne bi bio pauperistički komunizam, nego klasno raspolućeni etatizam.
4. Pauperistički komunizam i osnovne tendencije u postrevolucionarnom razvoju Jugoslavije
Jugoslovenska revolucija je takođe prošla kroz herojsko razdoblje jednačarstva, asketizma i kolektivizma. To su tri osnovna načela naše partizanske etike.
Poodavno je, čak i zvanično, prihvaćeno mišljenje da su se zbog kopiranja staljinističkog modela društvene organizacije ubrzo posle preuzimanja vlasti pojavili ozbiljni simptomi njene degeneracije. Široke mase naroda, uključujući i obično partijsko članstvo, živele su asketski, jednačarski i kolektivistički. A u krugovima državno-partijskog aparata počele su da se šire privilegije, posebni interesi i život na »visokoj nozi«. Sve više maha dobijala je privatizacija nacionalizovanih sredstava za uživanje, stambeno izdvajanje [teritorijalni rezervati] i posebno snabdevanje potrošnim dobrima. Evo šta o tome kaže jedan od najpouzdanijih svedoka, Svetozar Vukmanović-Tempo:
»Najviši državni i partijski rukovodeći kadrovi bili su posebno favorizirani. Snabdijevali su se industrijskom robom iz 'diplomatskih magacina', namijenjenih snabdijevanju i diplomatskih predstavništava. Ti magacini su bili organizovani po ugledu na praksu uvedenu u Sovjetskom Savezu. Njihovo postojanje je opravdano potrebom da se rukovodeći kadar oslobodi brige za svakodnevne potrebe kako bi se mogao posvetiti organizovanju novog društva. Nas nekoliko iz najužeg partijskog rukovodstva snabdijevali smo se i prehrambenim proizvodima iz posebnog magacina. Plaćali smo paušalno 1.000 dinara mjesečno po članu domaćinstva, a uzimali smo iz magacina koliko je kome potrebno. Uspostavili smo neku vrstu komunizma. Od prvog dana javile su se ozbiljne zloupotrebe u takvom načinu snabdijevanja: bilo je pojedinih rukovodećih ljudi koji su u diplomatskom magacinu kupovali razne štofove, posteljinu i drugu robu u takvim količinama koje su daleko prevazilazile njihove potrebe; roba je dijeljena rođacima, prijateljima... Morali smo reagovati na te pojave: donijeli smo odluku da se u magacinu mogu kupovati samo određene količine po članu domaćinstva. To je smanjilo obim špekulacije, ali je nije ukinulo.« [»Revolucija koja teče. Memoari«, T. II, str. 22; podvukao S. S.]
»Naporedo sa procesom odlaženja komunista iz proizvodnje u administraciju rasle su materijalne privilegije administracije. Sva ministarstva, generalne i glavne direkcije u federaciji i republikama, direkcije preduzeća, sreski i opštinski narodni odbori imali su svoje ekonomije sa kojih su se snabdijevali prehrambenim proizvodima po nižim cijenama. Osim toga, imali su vile i odmarališta na moru ili u planinama; tu je ljetovala administracija. Komunisti su bili dvostruko privilegovani: prebacivani su na rad u administraciju, a tamo su uživali znatne materijalne privilegije.« [Ibid., str. 134]
Taj pseudokomunistički stil života morao je da izaziva grižu savesti revolucionarne meritokratije odgojene u egalitarističkom duhu. Zato je i nastojala da taj način življenja što više prikrije. Istina, kad se ocenjuju iz današnje perspektive, njene tadašnje privilegije nisu toliko upadljive. Ali nije čudo što su one jako bole oči u društvu krajnje oskudice.
U to vreme na delu je bila jedna zakonitost poznata podjednako u individualnoj i socijalnoj psihologiji. Ljudi koji naglo napuste puritanski moral — u ovom slučaju etiku asketskog komunizma — skloni su da brzo ostanu bez jačih moralnih orijentira. Da nije došlo do sukoba sa Staljinom 1948, taj proces bi se najverovatnije završio transformacijom partijsko-državnog aparata u novu vladajuću klasu. Ovako je došlo do kritičkog preispitivanja staljinističke koncepcije socijalizma. Pošto je staljinska blokada Jugoslavije nametnula dalja odricanja, sâm pauperistički komunizam je postao predmet kritičke revalorizacije nešto kasnije. Ali na to ćemo se još vratiti.
Posle preloma 1948. postepeno se obrazovao antistaljinistički socijalni blok u Jugoslaviji. Dosta dugo, u stvari sve do kraja 1950-ih godina, on je izgledao homogen. A onda je u sudaru sa novim iskušenjima i prilikama počeo sve više da se cepa. Zato se već godinama na našoj ideološkoj pozornici oštro sukobljavaju: liberalizovani etatizam [staljinizam], buržoaski »socijalizam« i marksistički socijalizam. Baš zbog te složenosti, Jugoslavija je interesantna za savremenu društvenu nauku. Našu situaciju nije lako dešifrovati pošto i prve dve tendencije — liberalizovani etatizam i buržoaski »socijalizam« — istupaju pod imenom marksističkog socijalizma. Ideološko-politički monolitizam je, naime, još uvek obavezan princip koji se mora, ako ne stvarno poštovati, a ono barem fingirati.
A sada nekoliko reči o liberalizovanom etatizmu i buržoaskom »socijalizmu«. Pošto je prvi mnogo više identifikovan i opisan[2], detaljnije ću se zadržati na ovom drugom. Inače su i jedan i drugi podjednako za kritiku sa stanovišta marksističkog socijalizma. A o njegovim osnovnim obeležjima, onako kako ih ja vidim, lako je zaključiti per contradictionem.
Liberalizovani etatizam od klasičnog staljinizma odvaja između ostalog: smanjenje i decentralizacija državnog aparata, tolerisanje radničkog i društvenog samoupravljanja na radnom mestu, kao i podsticanje izvesne tržišne konkurencije među osnovnim ekonomskim institucijama. Sve to se, međutim, lepo slaže i dopunjava sa monopolom državnog aparata na najznačajnije poluge političke i ekonomske moći. Njegove privilegije ne padaju u oči koliko ranije, jer su stvarno smanjene, ali i zato što su materijalne pogodnosti poodavno pristupačne i nekim drugim slojevima zbog povećane i raznovrsnije socijalne diferencijacije. Za liberalizovane etatiste destaljinizacija je bila i ostala pre svega sredstvo za vlastito političko održanje i napredovanje.
Prvo što ljudi najverovatnije očekuju kad neko pomene buržoaski »socijalizam« jeste reprivatizacija proizvodnih snaga [barem manjih] i preduzetništva. I zaista, ta tendencija je u nas dobila veliki zamah poslednjih godina. Ali nije to ono što je glavno za domaću varijantu građanskog »socijalizma«. U toj kategoriji, naime, ne bi bilo mesta za »socijalizam« čak ni pod znacima navoda, da ona na svojevrstan način ne uključuje priznanje društvene svojine proizvodnih snaga [krupnijih] i radničkog samoupravljanja. O čemu se radi?
Destaljinizacija u ekonomskoj oblasti sigurno nije bila moguća bez izvesne reafirmacije tržišta u socijalizmu. Još je Lenjin predosećao da socijalizam neće moći tek tako da ukine robnu privredu. Zato je u odsutnom trenutku i potražio spas iz ekonomskog bezizlaza ratnog komunizma u NEP-u. Doduše, on je tržište ograničio na privatno-sopstveničku sferu ekonomskog sistema, a NEP shvatio samo kao privremeno mada neizbežno »odstupanje« socijalizma. Čitav kasniji razvoj, pa i jugoslovenski, pokazao je ipak da — nasuprot Lenjinovom uverenju — tržište treba da ima neuporedivo širu i veću ulogu, tako da obuhvati celu ekonomiju u socijalizmu. Građanski shvaćena deetatizacija, međutim, ne može da se zadovolji time, već fetišizuje tržišni samotok. Tako je u Jugoslaviji došlo do obnavljanja i snažnog prodora liberalističkog, laissez-fair shvatanja ekonomskog života. Moglo bi se reći da ova idejna struja — koja takođe nosi partijski amblem — predstavlja završni potez u jednom dugačkom istorijskom luku na čijoj se suprotnoj strani nalazi Lenjinov NEP.
Potpuno logična posledica »socijalističkog« ekonomskog liberalizma[3] jeste gledanje na privredu kao skup međusobno zaraćenih i od društvene intervencije potpuno zaštićenih preduzeća, koja su legitimno zainteresovana da na tržištu po bilo koju cenu povećaju svoj dohodak. Iza tako shvaćene društvene svojine i radničkog samoupravljanja krije se tendencija ka stvaranju grupne svojine i grupno-partikularističkog samoupravljanja. Jedino oni koji uviđaju kako velike šanse imaju oligarhijske grupe u partikularistički koncipiranom radničkom samoupravljanju, mogu da razumeju zašto su tehnokratski slojevi toliko čvrsto prigrlili ekonomski liberalizam. Valjda je krajnje vreme da se od neodređenog fraziranja o radničkom i društvenom samoupravljanju pređe na traženje odgovora na pitanje ko i u čijem interesu stvarno samoupravlja.
Puna priroda jedne socijalne tendencije može se videti tek u njenom najrazvijenijem obliku. Ekonomski liberali su se toliko osmelili da već odavno govore o »samoupravnom kapitalu«, a poneki glas traži i uvođenje akcionarskog sistema. Scena je i u ovom slučaju dekorisana »prihvatljivim« ideološkim rekvizitima: da bi bili što zainteresovaniji za sudbinu svojih preduzeća, proizvođači i samoupravljači treba da postanu akcionari, naravno sa podjednakim brojem akcija. Svakako, kad se uvedu akcije, moraće da se osnuju i berze za njihovu prodaju. Ali kakvo bi bilo to društvo u kome bi posle kratkotrajne idile egalitarističkog akcionarstva došlo do podele na proizvođače i samoupravljače sa akcijama i na one bez njih! U stvari, prava slika mogućeg dometa neograničenog ekonomskog liberalizma — uspostavljanje specifičnih kapitalističkih odnosa — zasad se vidi tek u inostranstvu: neke naše firme su protokolisane na ime njihovih menadžera, a ima i primera kupovine, izvoza i bezobzirne eksploatacije radne snage.
Samo od sebe ne nameće sledeće poređenje. Kapitalizam se razvijao od klasičnog, antietatističkog liberalizma ka neoliberalizmu, koji ne samo da dopušta, nego i zahteva snažnu državnu intervenciju u privredi, zauzdavanje tržišne stihije i rešavanje nagomilanih socijalnih problema putem tzv. države blagostanja. U Jugoslaviji deluje sve jača tendencija kretanja u suprotnom smeru: od etatizma ka ekonomskom liberalizmu, koji ima dosta zajedničkih crta sa liberalizmom klasičnog, laissez-fair tipa. U svoje vreme, kao antiteza feudalnoj državi, klasični liberalizam je odigrao revolucionarnu ulogu. Vremenom je, međutim, postao takva kočnica progresa, da se već duže zastupnici laissez-fair shvatanja ekonomsko-društvenog razvoja s pravom kritikuju kao konzervativci. Nasuprot klasičnom liberalizmu, neoliberalizam u obliku tzv. radikalnog liberalizma, ispoljava sve veću bliskost sa socijalizmom. U nas je ekonomska liberalizacija kao suprotnost etatističkoj centralističko-distributivnoj privredi, takođe imala pozitivnu funkciju. Ali je »socijalistički« ekonomski liberalizam mnogo brže od tradicionalnog liberalizma počeo da otkriva i svoju drugu stranu: ne samo težnju za klasičnom privatizacijom proizvodnje, nego i za uspostavljanjem posebnog tipa kapitalističkih odnosa među samoupravnim privrednim institucijama.
U svojoj ekstremnoj formi ekonomski liberalizam nas vodi u tržišnu anarhiju i ogromnu inflaciju. Tada na scenu stupa novi oblik poznate protivrečnosti između društvenog karaktera proizvodnje i grupno-privatnog prisvajanja. Iz takve ekonomske krize izlaz se po inerciji traži u neograničenoj državnoj intervenciji. Kad se, opet, ishitrenim državnim merama privreda potpuno zaguši — što nanovo dovodi do krize — lek se vidi u tržišnom samotoku. Tako se naše privredno klatno već duže vremena kreće između dva »apsoluta«: države i tržišne stihije.
Samo, vara se onaj ko veruje da su te dve tendencije podjednako ukorenjene. Njihova ravnoteža je ipak privremena. Nikad ne treba smetnuti s uma da etatisti — uprkos višegodišnjeg prodora buržoaskog »socijalizma« — još uvek preovlađuju u najvažnijim centrima političko-ekonomske moći. Ako dođe do sasvim zaoštrenog sukoba te dve socijalne snage, on će se, zato, sigurno završiti na štetu ekonomskog liberalizma. Međutim, postoji velika opasnost da etatisti tako izmanipulišu nezadovoljstvo širokih masa negativnim rezultatima ekonomskog liberalizma da istovremeno bitno ograniče političko-intelektualne slobode, koje su morali da dopuste u dosadašnjoj destaljinizaciji. Ali marksisti ne mogu zbog toga da prestanu da podjednako odbacuju i etatizam i građanski »socijalizam«. Uostalom, obe te orijentacije dobro prepoznaju svog zajedničkog neprijatelja u marksističkom socijalizmu. Jedan primer: na levi, marksistički studentski pokret 1968. istovremeno se okomila i jedna i druga orijentacija.
Sada je vreme da naše izlaganje ponovo povežemo sa sudbinom pauperističkog komunizma u Jugoslaviji. Već sam rekao da je on podvrgnut kritičkom preispitivanju nešto kasnije nego staljinizam. Pa ipak, asketski i jednačarski kolektivizam je napušten, ideološki i praktično, u iznenađujuće kratkom roku. Sa sigurnošću se može tvrditi da već petnaestak godina pauperistički komunizam ne spada među najznačajnije činioce u jugoslovenskom ideološkom prostoru. Asketizam je ubrzo zamenjen svesnim naporom da se dostigne i uživa visoki materijalni standard. Dok je kolektivizam ranije proskribovao gotovo svaku težnju za zadovoljenjem individualnih i grupnih interesa, ta zainteresovanost je sada ne samo legitimizovana, nego i zvanično proglašena snažnim podsticanjem društvenog napretka. I, najzad, namerno su dopuštene ozbiljne razlike u nagrađivanju da bi se podstakla produktivnost, stvaralaštvo i obrazovanost.
Stihija nas, međutim, vuče sve dalje od marksovskog komunizma — humanističkog hedonizma, nagrađivanja prema radu i solidarističkog personalizma — mada je on uzet za osnovu novog Programa SKJ 1958. Na mesto ranijeg asketizma brzo se probija vulgarno-potrošački hedonizam. Izgleda kao da je individualni i grupni egoizam jedina praktična alternativa nekadašnjem kolektivizmu. Jednačarstvo je takođe u mnogome prevaziđeno, ali je zajedno sa njim na udaru i svaki komunistički ideal socijalne jednakosti. Neću preterati ako kažem da se pod izgovorom kritike tzv. egalitarnog sindroma razvio pravi antlegalitarni sindrom. Potrebno je da se na tome zadržimo.
»Uravnilovka« predstavlja tipičan paket-pojam koji već jedanput valja pošteno otvoriti. Ni na pamet mi ne pada da tvrdim da je problem uravnilovke u nas definitivno skinut s dnevnog reda. Naprotiv, još uvek postoje nedovoljno stimulativne razlike u nagrađivanju u okviru nekih preduzeća. Pored toga, država podjednako tretira i dobra i loša preduzeća. Ekonomski sistem je, naime, i dalje toliko hibridan da podstiče, s jedne strane, grupno prisvajanje dobiti, a sa druge, ispostavljanje računa državi za neracionalno poslovanje.
Ali sve to ne treba da nam zamagli sledeću činjenicu: ako celokupno jugoslovensko stanovništvo razvrstamo na jednom kontinuumu, videćemo da su socijalne razlike zaista dostigle ogromne razmere. Uravnilovka, istina, koči materijalni progres, ali zar to ne čine i prevelike razlike među pojedinim kategorijama (slabo plaćene kategorije se ne zalažu na radu, s pravom izazivaju socijalne nemire i sl.)? A da i ne govorimo o najvažnijoj posledici: ako nastavimo da se delimo na društvo oskudice i potrošačko društvo — šta će ostati od socijalizma? Sigurno je da »Jednakost kao osnova komunizma predstavlja njegovo političko opravdanje« (Marx). Zato krugu temeljnih pojmova marksističkog socijalizma može da pripada samo socijalna jednakost, a nipošto nejednakost. Pritom se, dakako, ne misli na nekakav primitivni egalitarizam, nego na raspodelu prema radu uz istovremeno obezbeđenje dinamičkog minimuma životnih uslova i izjednačavanje šansi za obrazovanje, zdravstvenu zaštitu i kulturno uzdizanje svakog čoveka nezavisno od njegovog individualnog radnog doprinosa.
Postavlja se odsudno pitanje: kako sprovesti modernizaciju, a istovremeno ne smanjiti, već povećati šanse za ostvarenje socijalne jednakosti, pravde i demokratskog učešća masa u javnom životu. Šta je u pogledu socijalne diferencijacije zaista neizbežna cena izvlačenja iz oskudice? Neće valjda biti da postoji nekakav »gvozdeni zakon socijalne diferencijacije« po analogija sa Michelsovim »gvozdenim zakonom oligarhije«. Marksistički komunizam nipošto ne može da bude — kao što tvrde neki njegovi antikomunistički istraživači — ideologija i praksa zakasnele industrijalizacije i modernizacije, u toku koje mora da dođe do vaspostavljanja klasnog društva. Samo, borba protiv takve socijalne diferencijacije ne sme da se pretvori u povremenu kampanju izazvanu grižom egalitarističke savesti vodećih društvenih snaga. Za socijalističke principe, svakako, nema druge generacije nego da se izrađuje društveni sistem u kome će radnička klasa imati dominantan ne samo ekonomski, nego i politički položaj. U dosadašnjoj javnoj raspravi bilo je uglavnom reči o ekonomskoj strani raslojavanja našeg društva. Kao da postojeća raspodela političke moći nije takođe snažan izvor socijalnih razlika.
Često se pominje naša moralna kriza, ali se ne dopire do njene suštine. Rekli smo da je etika pauperističkog komunizma poodavno napuštena, i to opravdano. Ali se u tom procesu jako proširila građanska kritika tog razdoblja revolucije. Za građansko-»socijalističku« alternativu, između pauperističkog komunizma i socijalizma postoji samo diskontinuitet. Zato je veliki broj ljudi kojima je stalo do socijalizma istinski ošamućen i dezorijentisan, jer im izgleda kao da neizbežno napuštanje pauperističkog komunizma mora da vodi odricanju od komunizma kao takvog. Kako da se ne stvara moralna konfuzija kad ljudima izgleda da ima da biraju, na primer, između povratka na asketizam ili bezobzirne trke za materijalnim dobrima!
U stvari, pauperistički komunizam sadrži i elemente koje moderni komunizam mora da preuzme. Tako princip revolucionarnog kolektivizma ostavlja u nasleđe usmerenost prema društvenim interesima i razvijenu solidarnost. A egalitaristička uravnilovka polazi od ideala socijalne jednakosti — doduše primitivno shvaćene — bez koje ne može da bude nikakvog komunizma, ma koliko osavremenjenog. Najzad, revolucionarni asketizam je sazdan na sposobnosti odricanja radi postizanja zajedničkih humanističkih ciljeva. U atmosferi građanskog »socijalizma«, međutim, sve je više stavljan znak jednakosti između pauperističkog komunizma i staljinizma. Na početku našeg izlaganja videli smo da je takvo izjednačavanje vrlo daleko od istine. Naravno, ko izgubi razumevanje za vlastitu revolucionarnu prošlost, mora da ispolji neobjektivnost i prema sličnim tuđim rerevolucionarnim dostignućima. Zato nije čudno što je maoistička Kulturna revolucija — ta revitalizacija pauperističkog komunizma — naišla u Jugoslaviji na toliko neobjektivan tretman.
Tako smo dospeli do kraja naše analize. Nadam se da smo utvrdili da socijalizam može da bude »prelazni period«: prema pauperističko-komunističkoj prošlosti [maoizam]; prema novom klasnom, etatističkom društvu [staljinizam]; između primitivnog i modernog građanskog društva [buržoaski »socijalizam«]; i prema besklasnom društvu [marksistički socijalizam]. Sem prve, u Jugoslaviji snažno deluju sve pobrojane tendencije. Samo pobeda poslednje može doneti trajnije rešenje naših sadašnjih protivrečnosti.
- ↑ Redigovani tekst izlaganja na teoretskom sastanku u redakciji »Praxisa« i u Korčulanskoj letnjoj školi avgusta 1972. To je okosnica obimnije rasprave na kojoj autor radi već duže vremena.
- ↑ I sam sam o njemu govorio i pisao u više navrata, poslednji put u referatu »Od postrevolucionarne diktature ka socijalističkoj demokratiji« u Korčulanskoj letnjoj školi avgusta 1971. [objavljen u »Praxisu« 3-4/ 1972].
- ↑ Tu tendenciju sam prvi put kritikovao u referatu »Društveno samoupravljanje i socijalistička zajednica« u Korčulanskoj letnjoj školi avgusta 1967. [objavljen u »Praxisu« 5-6/1967].
