Prevodi:Istorija i praksa radikalne levice

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije.

Autor: Gerhard Hanloser

Prevod: M.R. & O.B.

Sadržaj

1 Teze:
2 Komunisti saveta
3 Situacionisti
4 Operaisti
5 Zaključak
6 Fusnote

Teze:

1. komunizam saveta proizašao je iz sukoba sa boljševističkim modelom revolucije iz 1918. Jakobinskoj politici moći boljševika i državnokapitalističkoj politici industrijalizacije suprotstavio je savete i spontanost proletera kao pozitivne tačke. Međutim, naglašavanje spontanosti radničke klase često se pretvaralo u dogmu. Odnos prema savetima ostao je zatočen u jednoj određenoj istorijskoj fazi kapitalizma i radnoj organizaciji, da bi se na kraju nekritički postavio prema radu, pitanju raspodele i "ekonomiji vremena" u komunizmu.

2. Situacionizam je pružio mnoge momente moderne kritike kapitalističke svakodnevnice formulisane i praktikovane '68. On je povezao pojam proletarijata ranog marksizma sa idejom saveta, mada se zaustavio pri kritici kapitala na nivou cirkulacije i robe.

3. Zbog njegovog usredsređivanja na radnike, operaizam je pružio drugačiji odgovor od situacionista na borbe oko i tokom 1968. Uspeo je da izrazi istorijski fleksibilnu formulaciju klasnog antagonizma, jer ih je sveo na pojmovni par: vid proizvodnje - vid pobune, a za polaznu tačku svojih razmišljanja uzeo je sastav klase. U ranim spisima jako se približio radikalnoj kritici kapitala, takođe i u njegovom tehničkom i materijalnom obliku (mašineriji).

Komunisti saveta

"Počevši od 1789. u svakoj revoluciji su se spontano stvarali saveti bez da je iko od učesnika uopšte znao da je toga i pre bilo, bez da je ikome palo na pamet da o onome što se spontano dešavalo razmišlja.", napisala je Hana Arent. Građanska filozofkinja nije mirisala boljševizam u Sovjetskom Savezu isto kao ni levokomunistički revolucionari, ali su ovi drugi pokušavali da razmišljaju o spontanim izrazima radničke moći, te su probali da je postave kao polaznu tačku svake misli o revoluciji. Tokom jalovog pokušaja revolucije 1905. godine, u Rusiji su osnovani takozvani „sovjeti“ odnosno saveti, a boljševici su u crvenom oktobru zajedno sa levim socijalnim revolucionarima preuzeli kontrolu nad daljim tokom revolucije pod parolom "Sva moć savetima". Svugde gde se napadao imperijalistički rat, izrabljivanje i vlast buržoazije i gde je nestajala njena legitimacija, stvarali su se saveti.

Međutim, Treća internacionala predvođena Lenjinom htela je da sprovede da boljševistička partija postane zastupnik sviju. Lenjin je umanjio vlast saveta, oklevetao je kritičare sa levog krila kao "budale" i hteo je da ih izopšti iz svojih redova. Tekst "Radikalizam, dečja bolest levičarenja u komunizmu" jeste tragičan, ali interesantan primer. On pokazuje da je unutar tadašnje revolucionarne levice bilo itekako kritičara boljševizma, na čiju se kritiku "sa leve strane" čak i Lenjin osvrtao. U svom tekstu objavljenom 1920. Lenjin se bavi različitim levoradikalnim strujama svetskog revolucionarnog pokreta: anarhistima koji se zalažu za individualan teror, levim socijalrevolucionarima koji su u siromašnim masama seljaka videli revolucionaran subjekt i na kraju sa levim komunistima i komunistima saveta iz Zapadne Evrope koji su radikalno odbijali parlamentarizam i partijsku vlast. Lenjinu je iskoristio prednost uspeha: ipak je on bio vođa jedine dosadašnje uspele komunističke revolucije. Taj uspeh postignut je putem jednog patentiranog recepta: "bez jake, čelične discipline u našoj partiji" ničeg od toga ne bi ni bilo. Pokazivanje prstom na disciplinu postaće zbog toga najčešći argument partijskih komunista kada kritikuju radikalnu levicu - mada se postavlja pitanje - disciplina u svrhu čega? Jasno je da je Lenjin, u ulozi ruskog socijaldemokrate, disciplinu video kao oruđe za izgradnju diktature rada. U poređenju sa tim, mnogi odgovori komunista saveta bili su previše blagi, kao na primer onaj Hermana Gortera u njegovom "Otvorenom pismu drugu Lenjinu". Gorter je bio pored Antona Panekoka jedan od najvažnijih zastupnika levog komunizma i odigrao je bitnu ulogu posrednika u komunikaciji između holandskih komunista saveta i nemačkih komunista Komunističke radničke partije Nemačke (KAPD). U početku, po Gorterovim rečima, smatrao je posle čitanja brošure da je to što drug Lenjin piše ispravno, ali je nakon malo razmišljanja došao do zaključka da je Lenjinova polazna misao prosto netačna. Njegovu najveću zamerku isprovocirala je Lenjinova izjava u euforiji uspeha da tome što se odigralo u Rusiji "internacionalni značaj" [u originalu: „internationale Geltung“, važi internacionalno]. "Vaš sud", rekao je Gorter skromno, "po mom mišljenju, po pitanju podudarnosti zapadnoervopske revolucije sa ruskom nije ispravan", jer su seljaci u Zapadnoj Evropi skoro nepostojeća i nipošto revolucionarna snaga; radnici će sami morati da naprave revoluciju. Politika levoradikalnih naglašava stav, da "sve zavisi od njih [radnika], da ne očekuju ništa od pomoći drugih klasa, malo od predvodnika i sve od sebe". Gorter takođe nije hteo da postavi teoriju o spontanosti kao absolut - kao što je to radila Roza Luksemburg u Nemačkoj, kao najpoznatiji primer - i time je nadmašio mnoge današnje komuniste saveta, koji se prema spontanosti odnose kao prema dogmi. Mi tražimo, po Gorterovim rečima, u Holandiji i Nemačkoj ispravne vođe, "koji ne žele da vladaju masama i koji ih neće izneveriti, i dokle god ne nađemo takve ljude, hoćemo da se sve odozdo na gore organizuje i od strane diktature samih masa". "Ukoliko je Treća Internacionala savez revolucionarnog proletarijata sveta, onda će se proletarijat poistovećivati sa njom, bez obzira da li joj se priključio ili ne. No ako se Treća Internacionala pokaže kao punomoćje centralne vlasti neke zemlje, onda ona u sebi već nosi seme smrti i sputaće svetsku revoluciju. Revolucija je stvar proletarijata kao klase, ona nije partijska stvar", po Francu Pfemfertu, antimilitarističkom i levokomunističkim izdavačem novina "Akcija". Paul Matik, jedan od najagilnijih savetno-komunističkih teoretičara takođe je konstatovao da bi Lenjinov negativan stav po pitanju spontanosti mogao samo da deluje stran levoj opoziciji na zapadu; jer se baš na tom podneblju polagala nada u spontanost koja bi trebalo da se revolucionarnom svežinom proleterske samoinicijative suprotstavi parališućem uticaju zvaničnog radničnog pokreta. Saveti bejaše za sve revolucionare pravi izraz spontanosti klase. Kada se stanovništvo Kronštata 1921. godine pobunilo protiv partijske vlasti i založilo za savete, bio je to dokaz koliko se boljševistička partija odvojila od početnog impetusa revolucije. Komunisti saveta prepoznali su, za razliku od trockista, da Kronšteteri nipošto nisu hteli da uspostave građansku demokratiju. Za njih je Kronštatska pobuna bila proleterski otok [reka koja otiče – bolji prevod?] u jednoj revoluciji koja je stremila autoritarnom državnom kapitalizmu. U očima Paula Matika kao i Antona Panekuka, jednog od osnivača savetno-komunističkog pokreta, u nerazvijenoj Rusiji u odnosu na Zapad nije bila moguća proleterska, pa su zato komunisti saveta boljševističku revoluciju takođe opisali kao građansku revoluciju predvođenu i sprovedenu od strane jedne jakobinske partije, tj. boljševika. Boljševizam za njih nije bio oprečan legalističkoj, korumpiranoj nemačkoj socijaldemokratiji. Oni su već u nemačkoj socijaldemokratiji primetili autoritarno slavljenje države, posebno kod Lasala, koji je zagovarao socijalistički preokrenuto prusko kraljevstvo. Ovaj etatizam su iznova otkrili kod boljševika; kod njih (boljševika, prim. prev.) bi trebalo da bude pod upravom države ~alles sollte bei ihnen staatlich-dirigistisch kontrolliert – državno-dirigistički kontrolisano ~: zar nije čak i Lenjin smatrao da bi socijalizam trebalo da funkcioniše kao nemačka pošta?

Komunisti saveta suprotstavili su ideologiziranju ruskog marksizma autonomnu klasnu borbu sa one strane sindikata i partija. Kajo Brendel, jedan od retkih još uvek živih holandskih komunista saveta, kratko i jasno je objasnio poentu svog stava: "Mi ne nastupamo kao predvodnica radništva, kao što to rade maoisti i trockisti. Po našem mišljenju, takvo delanje u klasnoj borbi samo je negativno, jer se tako samoodređivanje radničke borbe samo odlaže. Takođe ne smemo da gubimo iz vida da se radnici ne bore zato što su pročitali „Kapital“, već zato što zastupaju svoje interese iz svog neposrednog iskustva." Baš taj interes radničke klase bio je centralna tačka svih analiza komunista saveta. Lenjin htedoše da okupi radnike, seljake i potčinjene narode. Komunistima saveta bilo je to ipak nedopustivo omekšavanje revolucionarnih stavova [original: pozicija]: oni su do kraja prema seljacima ostali skeptični, a "narode" nema šta da oslobađaju, već isključivo izrabljivane radnike. Kao i Roza Luksemburg, koja je oštro napadala "famozno pravo nacija na samoopredeljenje" iz razloga što na tom polju ideja klasne borbe kapitulira pred idejom nacije, tako su i komunisti saveta malo marili za antiimperijalističku naklonost podjarmljenim narodima.

Problem komunizma saveta bio je što je ostao zatočenik ideologije samoupravljanja, a time i jedne kapitalističke faze, koja je usledila posle formalne subsumacije rada pod kapitalni odnos; u toj fazi su radnici još uvek bili gospodari proizvodnje i iz toga je nastao model revolucije koji nije bio daleko od koncepta preuzimanja minulog, proteklog [original: geronnen – da li je ovo dobar prevod? pogledati najbolje u kapitalu] rada, mašina itd. nakon odstranjivanja kapitalista koji ubiraju profit. To je bilo takođe povezano sa relativnim fetišizmom rada, koji su kasnije borbe fordističkih fabričkih radnika dovele u pitanje. U svojim osnovnim načelima po pitanju komunističke proizvodnje i raspodele pozivaju se s pravom na Marksa, ali na kraju završavaju u strogo matematičkim proračunima prosečnog društvenog rada po jedinici vremena potrebnog za "carstvo neophodnosti". Ja ipak duboko sumnjam da li je to danas u postfordističkoj fazi moguće i da li je posle obuhvatne kritike modernog društva oko 1968. pa nadalje to uopšte poželjno.

Situacionisti

Iz protivljenja politici razdvajanja i podele života u različite sfere nastala je u vremenu posle Drugog svetskog rata Situacionistička internacionala. Izvorno potiče iz umetničke scene, ali se emancipovala od tog miljea, shvatila je "umetnost" i "umetnika" kao proizvod kapitalističkog razdvajanja i latila se ~original: recipirala je; počela je da proučava Marksa?~ Marksa. Situacionistička internacionala predvidela je mnogo toga tokom 50ih i ranih 60ih godina dvadesetog veka što će se sve 1967. obrušiti na stari svet: fundamentalno dovođenje u pitanje kapitalističkog društva stvaranjem spontanih revolucionarnih situacija.

Na grupu je jako uticao marksistički kritičar svakodnevnog života, Anri Lefevr. Markistički filozof je 1946. objavio prvi tom svog dela kritike svakodnevnog života, a 1961. drugi. Gi Debor, glava Situacionističke internacionale i autor "Društva spektakla", jedno vreme je sa njim bio u kontaktu. Sa svojom kritikom robe situacionisti su u stvari bili prethodnici kritike kapitalističkog društva kao društva robe koju će početkom devedesetih reformulisati Robert Kurc i grupa Krizis. Knjiga Gi Debora, "Društvo spektakla", objavljena 1967., mora da se nađe u zbirci dela važnih filozofskih radova radikalne levice – a na nekim mestima knjiga ima dodirnih tačaka sa "Dijalektikom prosvetiteljstva" od Adorna i Horkhaimera.

Situacionistička internacionala nadovezala se na zapadnjački marksizam, čiji najpoznatiji predstavnik bejaše Đerđ Lukač. Oni su, kao i Lukač, kritikovali pogrešnu svest i naglašavali pojam totaliteta. Kod Lukača je svest morala da se manifestuje u komunističkoj partiji, koja bi trebalo da predstavlja protiv-totalitet postojećem kapitalističkom totalitetu; kod Situacionističke internacionale bila je to "enormna svest" (Marks) koja bi trebalo da dođe do izražaja sa jedne strane u njoj samoj, a sa druge u radničkim savetima.

Situacionistička internacionala suprotstavljala je "mrtvom svetu robe" često radikalan subjektivizam, vitalističku, pozitivnu utopiju koja je bila posebno izražena u knjigama Raula Vanaigema. Vanaigem, koji je svoju poslednju knjigu "Namenjeno živima!" objavio 1990., postao je poznat početkom 70ih po svojoj knjizi "Priručnik za životnu umetnost za mlade generacije" (koja se često navodi i kao "Revolucija svakodnevnog života", prim. prev.). Čistu, iskrenu strast, koju svaka vlast i moć pokušavaju da spreče, suprotstavio je mrtvom kapitalističkom društvu.

Po Situacionističkoj internacionali proletarijat je još uvek bio nada i istovremeno subjekt-objekt revolucije, ali su smatrali da vatru mogu zapaliti i slojevi društva nezavisni od najamnog rada. Na kraju revolucionarna iskra više nije u samom izrabljivanju, već u bedi društvenih odnosa. SI nije preterano volela studente, a njihov najoštriji tekst „Beda studentskog života“ može se čitati i kao uspela samokritika sopstvenog otuđenog položaja.

Stvaranje saveta i ukidanje najamnog rada i svih institucija koje za njega spremaju – bejaše to njihov program. Hteli su da stignu od revolucionarnog opšteg štrajka do opšteg samoupravljanja. Takođe su uspeli da revolucionarno prevaziđu stare zahteve anarhističkog i savetno-komunističkog pokreta: "samoupravljanje robnog otuđenja samo bi stvorilo od svih ljudi programere svojeg sopstvenog preživljavanja - kvadratura kruga. Stoga zadatak radničkih saveta ne bi bio samoupravljanje postojećim svetom, već njegova neprestana, kvalitativna promena: konkretno ukidanje robe (kao ogromnog preusmeravača ljudske proizvodnje od strane samih ljudi [kako bi bio lepši prevod?]). Prevazilaženje [ovde se koristi reč Aufhebung - <a href="http://www.geocities.com/aufheben2/">http://www.geocities.com/aufheben2/</a> ima objašnjenje] robe podrazumeva ukidanje rada i njegovo zamenjivanje novom vrstom slobodne delatnosti; odnosno ukidanje osnovnih podela modernog društva na sve opredmećeniji rad i slobodno vreme koje se pasivno konzumira." Ovo je bilo sažeto šezdesetosmaškom parolom „Nikada ne radi!“. Najlepša definicja kako bi moderna revolucija u visokorazvijenom društvu mogla da uspe dolazi od situacionističkog socijalrevolucionara Emila Marensina (Emile Marenssin): „situacija će postati revolucionarna onda kada studenti ne žele više da postanu budući izrabljivači, a radnici izrabljeni“.

Greška Situacionističke internacionale bila je što je kritikovala robu, ali nije pritom imala pojam kapitala i kritike kapitala. To je već početkom '70-ih primetio bordigistički teoretičar Žil Dove: Situacionisti vide društvo i njegovo rušenje u kontekstu društvenih slojeva nezavisnih od najamnog rada. Revolucionarna varnica se ne nalazi više u izrabljivanju već u bedi društvenih odnosa. SI odaje svojoj publici utisak da je suštinska realnost u neposrednim odnosima između subjekata, a da se revolucionarna akcija sastoji u razvijanju radikalnosti baš na tom nivou, pre svega kroz beg iz najamnog rada.

SI je preuzela pojam proletarijata iz Marksovih ranih radova, a samo delimično iz pravih analiza francuskih i internacionalnih klasnih odnosa. Od francuske grupe Socijalizam ili varvarstvo (Socialisme ou Barbarie) preuzeli su bukvalno fetišizam saveta. Od početka 50-ih, Socijalizam ili varvarstvo je propagiralo [zalagalo se? neki lepši prevod?] konkretnu analizu proletarijata. Svoju metodu istraživanja je nazvala temoanjaž (témoignages, fr., dokaz) koja je imala za cilj da omogući radnicima da sami ispituju svoj položaj. Ovaj oblik praktične, istraživačke kritike prihvatiće opet operaisti u svojim istraživanjima fabrika. Kod grupe Socijalizam ili varvarstvo ova kritika ostaće u produktivističkim okvirima i propovedaće reformu rada ("humanizaciju"). Situacionistima nije teško palo da se ograde od njih, mada su u istom mahu odbacili i koncept istraživanja. Socijalizam ili varvarstvo, koja je marksizmu dodala elemente industrijske sociologije i koja je preduzela prva istraživanja radništva, bila je kritikovana od strane SI zato što joj je stalo samo do radničkih, a ne opštih saveta.

Situacionisti su delimično bili na korak od probijanja okvira fetišizma saveta. Međutim, već za vreme u kojem je SI objavljivala svoje tekstove, nastao je zajedno sa masovnim radnikom tip radnika koji za razliku od kvalifikovanog radnika nije mogao da deli samoupravnu perspektivu u proizvodnji. Situacionistima ne treba prebacivati što su se fokusirali na kategorije izrabljivanja i klasne odnose, već njihova istorijski ograničena ideja o savetima i njihov filozofski pojam proletarijata, koji je samo nakalemljen njihovoj idealističkoj kritici društva spektakla. Kritika robe kod Situacionističke internacionale i odnos prema klasnoj borbi su suprotstavljeni.

Ona nigde nije navodila da je najamni rad, izvor viška vrednosti, osnova uopštavanja robe. Najamni rad, kao "apstraktni rad", ukazuje na protivrečan klasni odnos, koji se može ispitati i istražiti u proizvodnji i koji se tamo i pojavljuje.

Operaisti

Operaizam, istraživanje radništva nastalo u Italiji, bavio se borbom radnika protiv rada pri radu. Kao što je to radila bivša trockistička grupa „Socijalizam ili varvarstvo“ okupljena oko Leforta, Kastoriadisa i Motea, tako se i on oprobavao u mešavini industrijske sociologije i marksizma, pritom želeći da prevaziđe podanički karakter prvog [Herrschaftsfoermigkeit – herrschaftsfoermig znači da čovek nešto radi za vlast, za vladajući poredak, ali i polazeći iz njega...] i determinizam drugog. Istorijski su im prilike išle na ruku, jer se planski kapitalizam posleratnog perioda činio kao društveno pomiren i relativno bez kriza te su poneka preduzeća dovela radikalne sociologe u svoje pogone, kao na primer Oliveti. Tamo su marksistički školovani sociolozi zatekli teror [da li može: strah i trepet?] mašinerije i otpor [renitenz, na engleskom: refractoriness] radnika, čega nije smelo biti u marksističko-lenjinističkoj dogmatici fetišizma produktivnih snaga. U svom projektu "Kvaderni Rosi" (Quaderni Rossi) neomarksisti oko Alkatija (Alquati) i Pancijerija (Panzieri) objavljivali su rezultate svojih istraživanja, a takođe su uspeli da teoretski obnove marksističku kritiku. Novi radnici tehnike [tehnički radnici?] suočavali su se sa glupim radom fordističkih velefabrika. Zato su operaisti izabrali protivrečnosti samog radnog procesa kao polaznu tačku kritike kapitalizma, a ta kritika ne bi trebalo da bude formulisana od spolja, već kao "samokritika" u vidu anketa namenjenih radnicima. One su bile osmišljene u isto vreme kao opis, istraživanje, edukacija [prosvećivanje u originalu] i radikalizacija, a bile su filozofska i praktična alternativa lenjinističkom konceptu klase same po sebi i klase za sebe, u kojem se uvek između pojavljuje partija kao veliki prosvetitelj.

Teoretičari istraživanja radništva bavili su se [reflektierten, reflektirali su o, razmišljali su – kako da se ovo dobro prevede?] ponovnim stupanjem na scenu klasne borbe u obliku divljeg štrajka u Italiji kao što je to bio štrajk servisera [radnika za održavanje] 1961. u FIATu.

1962. došlo je do masovnih štrajkova u FIATu i Pireliju posle pobune [revolta] na Trgu države [piazza statuo] u Torinu. Začeti su u FIATovim radionicama, kulminirali su u velikim neredima, a predstavljali su prve radničke pobune u poslefašističkoj Italiji, u kome je učestvovao deo mlađeg članstva Komunističke partije Italije, zbog čega su imali ogromnih problema sa svojom legalističkom partijom.

Nova italijanska radikalna levica raskrstila je sa par italijansko-komunističkih istina [Gewissheiten – neospornosti, nešto što ne sme da se osporava, http://dict.leo.org/ende?lp=ende&lang=de&searchLoc=0&cmpType=relaxed&sectHdr=on&spellToler=on&search=gewissheit&relink=on]: sa prihvatanjem posleratnog poretka dogovorenog na Jalti, socijalpacifizmom KPI, sa gramišijanskim idejama da fordizam pokretne trake ima socijalističku upotrebu, sa ortodoksnom verom da je tehnika neutralna, a socijalizam planska ekonomija - baš je italijanski posleratni kapitalizam bio jedna takva ekonomija. Ona se nadovezala na rašireno nezadovoljstvo uzrokovano kočenjem autonomnog partizanskog pokreta i još uvek neslomljenu radničku borbenost u fabrikama.

Mario Tronti je pokušavao da ponovo postavi marksizam sa glave na noge i tako je zaslugom svoje tvrdnje da radnici pokreću [guraju?] kapital i da je klasna borba na prvom mestu postao filozof operaizma. Kaćiari (Cacciari) i Bolonja (Bologna), istoričari operaističkog pokreta, naglašavali su da starom, klasičnom tipu profesionalnog radnika pripada reformistička svest i ideja saveta sa fetišizmom rada, dok je novi masovni radnik, fordistički "fabrički majmun", u radu potpuno otuđen. Kod njega nema proizvođačkog ponosa, već samo želje za borbom protiv rada. Sabotažu, izostajanje sa posla i divlji štrajk možemo potom opisati kao aktuelne oblike klasne borbe koje moramo uzeti za ozbiljno.

1969. godine je osnovana neo-lenjinistička operaistička partija "Potere operaio" sa ciljem da potpomogne radničkoj autonomiji. Ona je otvoreno propagirala borbu za veće nadnice kao spoj ekonomske i političke borbe, koji bi trebao da gurne proizvodnju viška vrednosti u krizu. Operaisti su uspeli da zainteresuju veći deo studentskog šezdestosmaškog pokreta za borbe radnika u "olovnoj jeseni" 1969., pred čijim fabričkim kapijama su se onda uvek iznova sretali tokom velikog borbenog perioda italijanske radničke klase od 1969. do 1973. Nani Balestrini (Nanni Balestrini) pisao je roman i poeziju o borbama pri FIATu pod naslovom "Mi hoćemo sve".

Operaizam je zaslužan za sledeće kopernikanske obrte u marksizmu: sa jedne strane je ponovo otkrio subjektivni činioc - radnička klasa nije bila više samo izvedena veličina, već delajuća. Ona nije nekakva maglovita veličina, već konkretna pojava, koja se može ispitati i sa kojom se može nešto organizovati, a ankete se nude kao odgovarajuće sredstvo. Sa druge strane, on je zagovarao stvarnu kritiku kapitala: živ rad i njegova subjektivnost suprotstavlja se mrtvom kapitalu - mašineriji. Ona nije neutralna, već je krv i meso kapitala.

Zaključak

Kritika boljševističkog državnog kapitalizma je itekako još uvek neophodna, da bi se uopštve istorijski stvorila perspektiva o tome šta je komunizam značio i šta bi danas mogao da znači. 1968. je pokazala da i grupe bez direktne pripadnosti radničkoj klasi mogu da dođu do obuhvatne kritike otuđenog svakodnevnog života. Operaizam nam pruža mogućnost da sami zajedno sa našim kolegama, a možad i našim budućim saborcima, stvorimo kritiku konkretne radne situacije. Ankete i ideja ispitivanja je pritom konkretna alternativa sa jedne strane pukom arhiviranju klasne borbe kao što to rade današnji komunisti saveta (na vrlo zaslužan način) i avant-gardističkim idejama marksizma-lenjinizma sa druge.