Prevodi:Uspon i pad komunističkog pokreta

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije.

Sadržaj 1 Foreworld 2 Kapitalizam i komunizam 2.1 A) Najamni rad kao društveni odnos 2.2 B) Zajednica i njeno uništenje 2.3 C) Roba 2.4 D) Kapital 2.5 E) Konkurencija 2.6 F) Kriza 2.7 G) Proletarijat i revolucija 2.8 H) Nastanak ljudske zajednice 2.9 I) Podruštvljenje 2.10 J) Države i kako da ih se otarasimo 2.11 K) Komunizam kao postojeći društveni pokret 3 Lenjinizam i levičarski komunizam 3.1 A) Problem organizacije 3.2 B) Upravljanje čime? 3.3 C) Zakon vrednosti 3.4 D) Protivrečnost radnog vremena

Foreworld

Nisu je pronašli

Jedan od najboljih ikada napravljenih filmova o klasnoj borbi ne traje više od 10 minuta. Snimljen je 10. juna 1968. u jednoj fabrici baterija u pariskom predgrađu. Većina tamošnjih radnika nije imala stručnu spremu, loše su ih plaćali, morali su da rukuju sa otrovnim hemikalijama, a bili su i poprilični mačoi. Štrajkovali su od 13. maja i upravo su se spremali da se vrate na posao. Od šefa su izboksali par ustupaka što se tiče boljih radnih uslova, ali u poređenju sa energijom uloženoj u borbu, to nije bilo skoro ništa. Jedna žena, imala je tada oko dvadesetak godina, stoji u centru diskusije i ne da da je nagovore da se unutra vrati. Polu viče, polu plače: "Ne, ja se tamo više ne vraćam! Nikada bre više neće moja noga kročiti unutra! Idite i sami se uverite u kakvoj mi to vukojebini radimo!..."

Jedan režiser dokumentarnih filmova intervjuisao je 1996. godine ljude koji su tada učestvovali u štrajku - radnike i radnice, praktikante, sindikalce, komunističkog partijskog sekretara (koji onomad pokušavaše da nagovori onu radnicu da se ponovo lati posla). Jedino nju nisu uspeli da pronađu. Malo njih je se uopšte seća. Ona je napustila fabriku nedugo zatim i niko ne zna šta se sa njom dalje desilo, čak ne znaju ni kako se zvala, tek ime: Žozelina.

Na jedno presudno pitanje nećemo dobiti odgovor: naime, isto ono koje je Žozelina postavlila samom svojom reakcijom. Tokom "normalnog", mirnog života o vratu nam vise navike i pravila i praktično je nemoguće da se ne povinujemo. Ali kada se milioni štrajkača sjedine u jednu zajedničku silu, kada država onemoća, a reči u medijima izgube svaki značaj, kada se cela jedna zemlja uputi u pravcu korenitih promena... i kada su štrajkači uvideli da će im njihove teško izvojevane povišice u treptaju oka smazati inflacija: zašto se vraćaju nečemu, kada znaju da je to samo surova ili podnošljiva beda sledećih trideset godina?

Neki bi rekli da je Žozelini i njenim koleginicama nedostajala odgovarajuća svet, drugi tvrde da je radnicima falila organizacija, treći govore da nisu bili dovoljno spontani, a pametnjakovići objašnjavaju da maj '68. nije mogao da uspe, jer se nisu još stekli uslovi za...

Sledeći sastavi ne rešavaju problem - koji nije ni matematički zadatak ni zagonetka koju rešavamo odgovarajućim ključem - oni postavljaju samo to prvo, izvorno pitanje, koje prethodi svim drugim. Jedan od sledeća tri teksta, "Osobenosti klasne borbe zadnjih godina", napisan je neposredno posle prekida štrajka u Vonderu i mnogim drugim fabrikama. "Lenjinizam i levi komunizam" nastao je 1972. i to na zahtev nekoliko radnika koji su ga posle između ostalog delili po Renou.

Volstrit protiv Berlinskog zida

Sva tri sastava pokušavaju da komunizmu povrate značaj i da ga odbrane od ideologije po imenu "marksizam", nevezano da li je reč o zvaničnom, akademskom ili levom marksizmu. Zašto bi trebalo da se nazivamo komunistima? Što jedan pojam pridobija na značaju, verovatnije je da će vladajući poredak pokušati da ga upregne u svoje svrhe. Reč "komunizam" toliko je puta bivala izvrnuta i zloupotrebljavana do sada (kao i "sloboda", "nezavisnost", "čovečno") da je postala sinonim za život u paternalističkoj, diktatorskoj i totalitarnoj državi. Samo slobodno, nezavisno, čovečno i komunističko buđenje može ovim rečima da povrati njihov prvobitni značaj.

Danas se na svakom ćošku čuje da je radikalna teorija prevaziđena (pritom su zadnjih 25 godina dobar primer njenog današnjeg značaja koji jednostavno bode oči). Šta je bre ovde zastarelo?!

Klasna borba? Čovek ne mora da pročita 2000 stranica Marksa da bi skapirao da se oni bez vlasništva nad sredstvima za proizvodnju bore - i obično gube - protiv onih koji ih kontrolišu.

Vrednost kao prosečno društveno vreme neophodno za proizvodnju dobara? Ovo društvo očigledno je zaluđeno skraćivanjem vremena! Kompjuterizacija, kolovozi podataka, mobilni telefoni svuda naokolo - a sve sa ciljem da se ubrza cirkulacija. Na radnom mestu, pri kupovini, čak i u slobodno vreme: prema svakoj životnoj radnji odnosimo se kao da mora da se pretvori u što brži protok. Paul Virilio opisuje kako se ekonomija ne ograničava samo na proizvodnju predmeta već proizvodi i brzinu, a predmete samo utoliko koliko stvaraju brzinu. Iako Virilo za sebe ne tvrdi da je marksista, on nam predočava jedan svet koji se šepuri skraćivanjem vremena potrebnog da bi se nešto postiglo, znači jedan svet kojeg minimalno radno vreme, tj. vrednost, održava u pokretu.

Profit kao pokretačka snaga tog sveta? Svakome koga firma otpusti nakon što je u nju uložio 20 godina svog života jasno je kao dan da je preduzeće akumulirana vrednost koja se stalno uvećava i ruši sve što joj se ispreči na putu.

Svima onima koji plansku ekonomiju poistovećuju sa socijalizmom, koji uživaju da promarširaju ulicama iza vietkongovske zastave i kojima plave kragne [blue collars] predstavljaju zemljanu so [salt of the earh], pad Berlinskog zida i broja fabričkih radnika kao i nestanak radikalnih levičarskih grupacija znači konačnu propast komunizma. Slom takozvanih socijalističkih zemalja pokazuje kako vlada ekonomija. Istok je, kao i Zapad, imao svoje akumulacione krize. Kada bi se pojavila želja da opet bude profita, u Klevelandu je morao da se izmeni proizvodni, a u Kremlju politički sistem. Državni kapitalizam nije propao zato što je ljudima dozlogrdio totalitarni sistem nego zato što više nije uspevao da se samoodržava i svojim hajkama i tlačenjima ulije sadržinu. Kapitalističkoj industriji u razvoju baš je odgovarala planska ekonomija. Vlast birokratije počivala je sa jedne strane na kompromisu sa seljacima, a sa druge sa radnicima (doživotno zaposlenje sa manimalnim osiguranjem u zamenu za političku pokornost: čak su i povremene čistke doprinosile društvenom rastu i tako još učvrstile radničku podršku birokratama). Mada je to funkcionisalo u Rusiji 1930., nije moglo da upali 1980., a tako nešto tek nije imalo šanse u Istočnoj Nemačkoj ili Čehoslovačkoj 1980. Kapitalizam zahteva određene oblike konkurencije između suprotstavljenih polova akumulirane vrednosti, a samim tim i izvesne političke i privredne slobode. Raspad SSSR ne osporava Marksa, već potvrđuje teze iznete u "Kapitalu". Politbirou polazilo je možda za rukom da sklepa unutrašnje tržište, ali nije mogao da utekne cilama svetskog. Iste sile koje su u Liverpulu hiljade ljudi izbacile na ulicu urušile su birokratske brane koje su u Moskvi zaustavljale protok novca i robe. "Zloduh je još uvek među nama", objaviće Wall street journal aludirajući na Manifest iz 1848., "Marksova analiza može da se primeni na iznenadni slom komunističkih režima, koji su nastali na temeljima njegove teorije, ali koji nisu pratili njegova uputstva."

1968. i sve oko nje

I pre je bilo radničkih ustanaka koji su se otvoreno suprotstavljali državi i institucionalizovanom radničkom pokretu; mnogi od njih bili su još mnogo nasilniji (kao, na primer, oni posle Prvog svetskog rata), ali je potres 1970. poprimio globalnije razmere i zario se mnogo dublje. Za razliku od 1871., 1917.-1921. i 1936.-1937., kapital se ovog puta u industrijskim zemljama probio u sve društvene sfere i sve više je pretvarao društvene radnje i odnose u robu. Ujedinio je društvo pod svojom vlašću. Politika u vidu suprotstavljenih tabora i programa ležala je u samrtničkom krevetu. Francuski sindikati i radničke partije uspele su da uguše tronedeljni štrajk u kojem je učestvovalo između četiri i pet miliona ljudi, ali nisu mogli da sroče nikakav program koji bi se po bilo čemu razlikovao od "građanskih" partija. Ljudi koji su sudelovali u generalnom štrajku od leve vlade nisu očekivali ništa više do malo boljeg socijalnog programa. Na dnevnom redu bila je "Socijalna tržišna privreda" sa naglaskom na intervencije države kada je levica na vlasti ili sa naglaskom na tržište kada desnica osvoji više glasova.

Robni odnosi posredovali su čak i najprostijim ljudskim potrebama. Američki san pripada samo tebi, samo treba da budeš dovoljno bogat da bi ga kupio. Najatraktivnija kola nisu ona koja si upravo kupio, već sledeća na tv reklami. Samo na plakatima obitava roba u svom uzvišenom obliku. U trenutku kada je radničkom raju à la Rusija istekao rok trajanja, potrošački raj prirodno je postao nedostižan. U fabrici nije više bilo budućnosti: ni noćna mora sa jedne strane čelične zavese ni zemlja snova sa druge strane ekrana. Radno mesto nije više bilo polazna tačka za izgradnju novog, boljeg sveta. Knjiga "Društvo spektakla" Situacionističke internacionale nije odmah našla put do čitaoca po objavljivanju 1967., ali je zato bila preteča kritika koje će uslediti. Tada su se mnogi loše plaćeni i podjarmljeni radnici priključili sindikatu stigavši konačno u 20. vek. Samo mali deo radničke klase otvoreno je izrazio svoje odbijanje prema društvu; pobunjenici sa njene margine, pre svega oni mlađi koji su za takav čin imali više nego dovoljno razloga. Da bi razumeli talas pobune svetskih dimenzija, moram da obratimo pažnju na njegovu suštinsku dinamiku: masovno otuđenje prema fabričkom i kancelarijskom životu. "Ko će (još) da radi?" zapitaće se Newsweek sredinom sedamdesetih. Uprkos tome, skoro svi štrajkači [sit-downs] okupirali su svoja radna mesta umesto da izbiju iz tih okvira. Skoro nijedna napredna akcija nije krenula putem komunizacija [Vergemeinschaftung] u povoju (zauzimanje gasnih i transportnih službi od strane poljskih štrajkača 1971., obaranje cena u Italiji, ilegalna useljavanja, "društveni štrajkovi" vozača autobusa, medicinskog osoblja i električara koji su ukidali struju birokratama i preduzećima i mnogi drugi primeri). Prekid rada i prisvajanje robe nisu se stopili u napad na rad u vidu robe, odnosno na najamni rad kao takav. Kritiak nije ništa poštedela - od zatvora do pedagogije - ali su akcije najčešće bivale samo negativne. Bilo je premalo pokušaja da se društvo na kreativan način promeni, te je kapitalizam iznova preuzeo kormilo.

Istorijski ustanci nemaju datum rođenja ili smrti, ali je Fiat zasigurno bio više od simbola. Fiat je bio [ein Meilenstein]. Godinama je preduzeće iz Torina imalo problema sa čestim štrajkovima na proizvodnim trakama, masovnim izostancima i skupovima po odeljenjima, ali organizovanim neredima nije uspelo da od negacije stvore nešto pozitivno. Menadžment je tako uvek slamao (prilično veliku) manjinu uz pasivnu pomoć umorne većine zabrinute za svoja radna mesta. Radikali su presekli jednu društvenu logiku, ali nisu doprli do nove. Militantne (ponekad čak i naoružane) akcije gubile su postepeno vezu sa radničkom [betrieblicher] bazom. Kompanija je 1980. otpustila 23 000 od 140 000 zaposlenih: fabrika je stupila u tridesetopetodnevni štrajk; naposletku je 40 000 radnika izašlo na ulicu protiveći se štrajku. Sindikati su potpisali kompromis (23 000 radnika primilo je pomoć države). Kasnije su još hiljade radnika zbog racionalizacije otpuštene. Takvim preokretima ugušeno je društveno žarište šezdesetih i sedamdesetih.

Working man's blues

Za poraze koje je radnička klasa od tada pretrpela kriv je njen defenzivan stav prema vazda pokretljivom neprijatelju. Nebitno koliko se zabarakadirala u rudnicima ili fabrikama - radnička borbenost nikada nije mogla da se suprotstavi restrukturiranjima. Radnici su jaki, dok ih kapital trebuje. Iako se otpuštanja ponekad godinama odugovlače uz podršku ostatka radničke zajednice, neprofitabilna radna snaga ne može da opstane. Tokom sedamdesetih i osademdesetih radnici su bili brojni i dobro organizovani, ali su izgubili jer im je ekonomija otela funkciju koja je istovremeno i njihovo društveno oružje. Ništa nije u stanju da natera kapital da zaposli radnu snagu koja mu ničemu ne koristi. U isto vreme nastaju "komiteti za akcije", "bazne grupe" [Basisgruppen] itd., tj. organizacije odozdo koje su delale na radnim mestima i van njih. Novi koordinacioni organi nastali u Francuskoj za vreme štrajka železničara 1986. i u pokretu medicniskih sestara 1988. nisu preživeli tu svoju funkciju i raspali su se (camo mali broj je preneo svoju energiju na "bazne" [Basis-, nehijerarhijske?] sindikate i tako se utopio u kapital). Radnici su se godinama borili da se prema njima ne ophode kao prema robotima; istovremeno je nekolicina okrenula leđa radu i potrošačkom društvu. Kapital je odgovorio uvođenjem pravih robota otpisavši milione radnih mesta, a preostalu nekvalifikovanu radnu snagu podvrgao je restrukturaciji, još je pojačao i načinio je gušćom. Uporedo sa tim, rasprostranjena žudnja za slobodom pretvorena je u njenu kupovinu. Jo je 1960. još mogao da zamisli da će jednog dana dvanaestogodišnja devojčica podizati novac iz bankomata svojom plastičnom karticom? Njen novac - njena sloboda... Ljudi su imitirali poznate šezdesetoosmaške parole - "Nikada ne radi!" i "Zahtevajte nemoguće!" - kada bi drugi bili izbačeni sa sigurnih radnih mesta, a nudili bi im sve bogatiju i frustrirajuću robu. Mnogi porede današnju situaciju sa dvadesetim i tridesetim godinama ovog veka, što se takođe tiče i opasnosti od fašizma. Za razliku od ustanaka i oružanih kontrarevolucija u periodu od 1917. do Drugog svetskog rata, sadašnji poraz proletarijata značio je i znači dugo i postepeno utapanje proletarijata u nezaposlenost i [casualization, Prekarisierung]. "Ukoliko ima nade, onda među prolima", kaže Vinston u "1984.". Kao da se jedan deo prolova stvarne 1984. uzdigao pre vremena, preuzeo svet u svoje ruke, a onda se nećkao da ga prihvati i promeni. Pre par decenija njihovi dedovi zabarakdirali bi se po fabrikama (Italija 1920.), često naoružani; borili bi se i umirali, ali bi na kraju fabrike opet pripadale šefu. Ovog puta malo njih se latilo oružja (a još manje sa porastom nezaposlenosti: ta ne puca se na fabriku koja je zatvorena). Sada se iz današnje perspektive pre može reći da su zakazali nego da su ih porazili. Kao kartaš koji odbija nameštene karte, jer neće ili ne može da opelješi kazino i pušta varalice da pobede. Partija je izgubljena, nema se tu šta više osporavati. Kapital trijumfuje, još je tečniji i imaterijalniji [bolji prevod?] nego pre 25 godina; sve je obuhvatio, ali na jedan pasivan, apstraktan i negativan način, kao na ekranu. U jednoj reklami iz '60-tih stoji radnik iz automobilske industrije i gleda sliku novog auta čudeći se: "Ko li pravi ovaj model?!". Bilo da je nasilno ili po sopstvenoj volji delimično zaposlen [nisam siguran! Forcibly part-time or flexible], radnik iz 2000. gleda Crash na televiziji dok njegova deca igraju igrice na kompjuteru čiji će čipovi jednog dana njihovog oca ili njih same da pretvori u tehnički višak. Nikad do sada čovečanstvo nije bilo tako ujedinjeno i tako razjedinjeno. Milijarde bulje u iste slike i žive sve otuđenije živote. Dobra su ujedno masovni proizvodi i nedostižna. 1930. milion ostadoše bez posla zbog ekonomskog kraha. Sada su nezaposleni u toku rasta, jer čak ni ekonomija u oporavku (za razliku od pre 30 godina) iz njih ne može više da izvuče nikakvu dobit. U mnogim aspektima smo se izvukli iz krize profita sedamdesetih i velikom delu biznisa danas je bolje nego pre. Paradoks je u tome što je produktivnost toliko skočila da kapital često ne mora više ni da zaposli nove radnike pa da se obezvredi.

Kraj rada?

Pošto danas više ne postoje sigurna i stalna radna mesta, postala je moda da se [die Übel der Arbeit anzuprangern] osporava hud rada [anprangern] i da se tvrdi da žvimo u "Post-radničkom" društvu. U zadnjih dvadeset godina stotine miliona ljudi stupilo je u najamni rad. Mnogi su otpušteni, posebno u Aziji, a veliki broj ruskih radnika ne prima platu. Ćerka seljaka iz Indonezije nakon odlaska u Džakartu zbog posla u fabrici posle otkaza više se nikada ne vraća tradicionalnom seljačkom životu, kač i kad ode nazad u svoje selo. Ruski radnik bez plate takođe ostaje u kapitalističkom odnosu vremena i prostora [Raum-Zeit-Verhältnis]. Oboje pripadaju kulturi u kojoj se trguje radom. Masovna nezaposlenost sastavni je deo industrijskog sistema. U većini razvijenih zemalja ili sektora neposredni rad gubi na značaju kako je to Marks još odavno u "Den Grundrissen" predvideo. Ali gde god on još uvek postoji (misli se na neposredni rad, prim. prev.) postao je još važniji nego pre. Kako živimo u "informacionom društvu", ljudske intervencije u proizvodnji sve su bitnije, jer informacija ne teče bez aktivnog učešća čoveka odnosno rada. Robotizacija, koja bi stvarala robote (koje bi pak koristili robotizovani ljudi) spada u domen naučne fantastike. Potpuna automatizacija nije moguća, kapital upošljava ljude da bi stvorili više vrednosti nego što on mora da uloži u mašine kojima se oni koriste. Po tome se on razlikuje od svih prejašnjih društvenih sistema. Kapitalistička organizacija sveta okreće se oko apsolutne neophodnosti da se rad učini što konkretnijim, a kapitalizam se brine o nezaposlenosti i neprofitabilnim poslovima samo onoliko koliko je potrebno da bi se proizvodnja vrednosti i cirkulacija neometano nastavili. Našom planetom vlada povrednjivanje [Verwertung], 2000. još više nego 1867., a ceo društveni sklop prilagodio se njegovoj logici.Ono odatle crpi svoju snagu, ali protivrečnost koja ga je blokirala [auf Trab hielt] 1867. i dalje je tu. U ovom svetu kapitala ne može sve da bude isto isplativo. Reklamna agencija koja dobija milione da iznese na tržište nov tojotin model ne doprinosi u istoj meri akumulaciji vrednosti tojote (iako zaista povećava prodaju automobila) kao inženjeri, dizajneri i radnici na trakama koji smišljaju i sklapaju model. Negrijeva teorija ne uvećava izdavačev kapital u istoj meri kao štampari, raznosioci i prevodioci koji njegove knjige izdaju i na kraju dostavljaju knjižarama. Tačno je da relativni udeo direktnog ili neposrednog rada pri stvaranju bogatstva opada (ovde se naravno misli na bogatstvo iz perspektive kapitala: ono što održava njegov tok, a ne dobročinstva prema čovečanstvu) kada se uporedi sa sveopštom društvenom kooperacijom, a produktivni momenat ne razaznaje se više tako jasno i sve se teže pronalazi. Ali, on se još uvek nije rastvorio u nematerijalnom kolektivnom intelektu. Predmete još uvek ne stvara jedan univerzalan, nedeljiv i nevidljiv mozak. Uzmimo za primer radnika u fabrici za proizvodnju alata [Werkzeugmaschinenfabrik] oko 1900. Verovatno je tada bilo razlike između njegovog svakodnevnog rada koji je doprinosio proizvodnji ("prodiktivan rad") i rada oko kupovine i prodaje ("neproduktivan rad"). Danas se ta granica izgubila, a to stvarno više nije ni bitno. Zanatlija danas trguje jednim delom svoga vremena sa mušterijama. Da li to onda znači da svako pridodaje nekom proizvodu (ili proizvodnji u celini) vrednost u nebrojivom odnosu koji ne može da se identifikuje? Da je tako onda menadžeri ne bi reogranizovali fabrike, ne bi otpuštali milione, ne bi na silu stvarali fleksibilno radno tržište i "profitne centre" unutar svojih firmi, uvek u potrazi za načinima i sredstvima da se vreme i mesto urede tako da donesu što veću "dividendu na kacijski kapital" ili rečima svakodnevnog jezika - što veću zaradu. Štede rad (a naročito radno vreme), naš zato što je on nazaobilazan.

To je paradoks, 2001. još gori nego 1848. Kapital se nalazi izvan ljudskog ("živog") rada, a to će mu zauvek biti granica. [Taylorismus hin oder her], rad ne može u potpunosti da se izmeri niti kvantifikuje. Ni jedan radni korak ne može da se bezostavno svede na određeno vreme. Vrednost je tok, ali samo su tečnosti potpuno tečne. Pre sto godina kapitam je zaposeo politiku, radnički pokret, umetnost, kulturu itd., a vlasnike fabrika zamenio je menadžerima. Jedno takvo podruštvljenje nije svršilo sa klasnim društvom već samo sa njegovim prevaziđenim oblicima. Kada se i rad "podruštvi" on tada neće nestati. Kapital ima jednu zapažujuću sposobnost da integriše svoje granice, ali to nipošto ne znači da ih može probiti.

High hopes

Radnički pokret koji je postojao početkom veka ili još 1936. nisu ugušili represijom i odmazdom ili kupili radijima i zamrzivačima. On se samouništio kao snaga promene uzevši za cilj proletarizaciju umesto njenog prevazilaženja. U najboljem slučaju izborio se za malo bolje uslove života radne mase, a u najgorem strmoglavio se u svetske ratove. Sve je to sada samo deo prošlosti. Popularnost filmova o radničkoj kulturi potvrđuje da je ta stvarnost postala predmet muzeja i sećanja. Staljinisti postadoše socijaldemokrati, a socijaldemokrati novi centar. Svi se kreću ka desnici i uskoro ćemo biti u situaciji da će trockisti bažiti za radikalne demokrate. Gde je jednom bio revolucionarni milje, danas vlada nemoć i nostalgija. Što se nas tiče, mi ne tugujemo za vremenom kada je Brežnjev važio za komunistu, a hiljade mladića marširalo ulicama pevušeći "Internacionalu", dok su u stvarnosti podržavali grupe koje su pokušavale da budu ekstremna levica levice. Stari radnički pokret hteo je ovakav svet da preuzme, a da njime upravlja na drugačiji način: da džabalebaroše natera da rade, da razvije proizvodnju, da uvede radničku demokratiju (makar u principu). Samo jedna majušna manjina "anarhista" i "marksista" tvrdila je da drugačije društvo znači uništenje države, robe i najamnog rada - mada su pritom to retko shvatali kao proces, već u najvećem broju slučajeva kao program koji treba da se sprovede nakon osvajanja vlasti, a često nakon veoma dugog prelaznog perioda. Ovi revolucionari nisu shvatali komunizam kao društveni pokret čije akcije podrivaju temelje klasne i državne vlasti; nisu videli veličinu subverzivnog potencijala u bratksim, otvorenim i komunističkim odnosima koji su se pojavljivali u svakom velikom ustanku (Rusija 1917. - 1919., Katalonija 1936.-1937. ...). Nije više potrebno da se stvore kapitalistički preduslovi za komunizam. Kapitalizam je svugde, pa i kad ga teže uočavamo nego li pre 50 ili 100 godina, kada su klasne razlike navodno bile tako očigledne. Fabričkom radniku bio je dovoljan samo jedan pogled pa da prepozna vlasnika fabrike, znao je ko mu je neprijatelj ili je barem verovao da zna, a osećao je da će mu biti bolje kada njegovi drugovi i on konačno skinu šefa sa grbače. Klase danas i dalje postoje, samo se manifestuju u raličitim stupnjevima potrošnje, dok danas više niko živ ne očekuje bolji svet od nacionalizacije privrede. "Neprijatelj" je nematerijalni društveni odnos, apstraktan, ali i stvaran, koji se svuda probija, ali koji nije neko čudoviše van našeg domašaja: baš zato što proleteri proizvode i reprodukuju svet, oni onda mogu i da ga zaustave i revolucioniraju. Cilj je neposredno podruštvljenje koje ne može da se postigne u jednoj generaciji, ali sa kojim se mora započeti. U današnje vreme kapital nam čak određuje kako da hranimo svoju mačku i kako da posećujemo i sahranjujemo prijatelje; toliko je prodro u naš život da nam ne preostaje ništa drugo do da meta naših napada bude celokupna nevidljiva i bezlična društvena struktura (kapital je prilično umešan u stvaranju ljudstva za svoju odbranu, ali je društvena tromost još konzervativnija sila od medija i policije). Ljudska zajednica je moguća: njen temelj je postojaniji nego pre sto godina, ali pasivnost sprečava njen razvoj. Ono što nam je najpotrebnije - drugi ljudi - čini nam se istovremeno tako blizu i tako daleko kao nikad do sad. Robni odnosi su čvrsti i veoma krhi. Neredi u Los Anđelesu 1991. otišli su dalje od onih u Vatsu 1965. Neredi koji su usledili u stambenim četvrtima potvrđuju da se jedan deo omladine ne da integrirati. Uprkos masovnoj nezaposlenosti, radnici još uvek ne dozvoljavaju da ih ucenjuju da prihvate nove poslove u zamenu za manje plate. Koreanci su pokazali da "svetska preduzeća" zajedno sa profitom šire pobune po fabrikama, a u nazadnoj Albaniji desio se moderan ustanak. Kada se jedna dovoljno velika manjina zasiti virtualnom realnošću i započne da mogućnost pretvara u stvarnost, ponovo će doći do revolucije, strahovite i bezimene.

Posvećeno Žozelini, nepoznatoj radnici.

Žil Dove, 1997.-1999.

Kapitalizam i komunizam

Komunizam nije nikakav program koji bi trebalo da se sprovede u delo ili da nahodi druge da ga ostvare u praksi već je on jedan društveni pokret. Oni koji teoretski razvijaju i brane komunizam nemaju zbog toga nikakve prednosti u odnosu na druge osim jasnijeg razumevanja i preciznijeg izrazavanja. Kao i svi oni koji se teorijom ne bave posebno tako i ovi osećaju praktičnu potrebu za komunizmom. Oni nisu privilegovani, nisu nosioci znanja koje pokreće revoluciju. Sa druge strane, oni se ne plaše da bi mogli da postanu "vođe" kada otvoreno iskažu svoj stav. Komunistička revolucija je, kao i svaka druga revolucija, proizvod stvarnih potreba i uslova života. Reč je o skretanju pažnje na jedan postojeći istorijski pokret.

Komunizam nije nikakav ideal: on već postoji, ali ne kao društvo, već kao težnja, kao zadatak da se ono pripremi. On je pokret koji pokušava da uništi uslove života određene najamnim radom putem revolucije. Diskusija o komunizmu nije akademska. To nije debata o tome šta sutra treba da radimo. Ona je sastavni deo skupa zadataka za bližu i dalju budućnost, među kojima je diskusija samo jedan od njih, pokušaj da se stekne teoretsko razumevanje. Te zadatke lakše i delotvornije rešavamo kada znamo kuda idemo. Ovde mi nije cilj da opovrgavam razne komunističke partije, razne socijalističke pravce, radničku levicu itd. čiji programi sve postojeće pojave današnjeg društva hoće da modernizuju i demokratizuju. Nije problem što ti programi nisu komunistički već što su kapitalistički. Ovaj tekst nije nastao iz želje da se nešto objasni, već se nekoliko ljudi skupilo sa namerom da ga objave iz razloga što se kroz protivrečnosti i praktične društvene borbe koje razdiru današnje društvo već nazire novo koje se razvija u stomaku starog i primorava ljude da toga budu svesni.

A) Najamni rad kao društveni odnos

U modernom društvu velika većina ljudi primorana je sasvim očigledno da prodaje svoju radnu snagu da bi preživela. Sve fizičke i intelektualne sposobnosti, koje se nalaze u ljudima, u njihovim ličnostima, za koje je potrebno da se pokrenu da bi se proizvodile korisne stvari, mogu da se upotrebe tek kada se prodaju za nadnicu. Kao i sva druga dobra, tako je i radna snaga roba. Najamni rad i trgovina nam se čine sasvim prirodni, izgleda nam kao da sve tako mora da bude. Ipak, uvođenje najamnog rada nije bilo moguće bez prisile propraćeno društvenim sukobima. Razdvajanje radnika od sredstava za proizvodnju, što je kasnije postala neosporiva činjenica i koju su kao takvu svi prihvatili, bilo je u stvari rezultat jedne duge evolucije i moglo je da se sprovedem samo uz pomoć sile. Ekonomska i politička vlast [violence, Gewalt] oduzimala je imovinu u Engleskoj, Francuskoj i Holandiji od 16. veka zanatlijama i seljacima, vršila je odmazdu [unterdrücken] nad prosjacima i lutalicama i prisiljavala je siromašne na najamni rad. U 20. veku, izmeđju 1930. i 1950., Rusija je morala da uvede zakon o radu koji je uključivao smrtnu kaznu da bi organizovala preobražaj milona seljaka u industrijske najamne radnike u roku od samo par decenija. Na prvi pogled potpuno normalne činjenice (da pojedinac ima samo svoju radnu snagu koju mora da prodaje nekom preduzeću radi preživljavanja, da je sve samo roba i da se u centru društvenih odnosa nalazi trgovina) jesu proizvod jednog dugog i nasilnog procesa. Pomoću svog školskog sistema i ideološkog i političkog života današnje društvo skriva nasilje iz prošlosti i sadašnjosti na kojem ovakvo stanje počiva. Ono skriva i svoje poreklo i mehanizme koji mu omogućavaju da funkcioniše. Sve izgleda kao da je rezultat slobodnog ugovora između pojedinca, kao prodavca svoje radne snage, i fabrike, prodavnice ili kancelarije. Postojanje robe nam se čini samo po sebi razumljivim i prirodnim, ali ono povremeno uzrokuje manje ili veće katastrofe. Roba se uništava da bi joj se podigla cena, postojeći kapaciteti se ne koriste, dok se osnovne potrebe ne namiruju. Oba stuba modernog društva, trgovina i najamni rad, nisu samo uzrok povremenih i stalnih nepogoda, već su stvorili i uslove koje jedno drugačije društvo čini mogućim. Najvažnije u toj priči je da oni primoravaju veliki deo sadašnjeg sveta da se buni protiv njih i da ostvari tu mogućnost, odnosno komunizam. Svaka ljudska radnja je po definiciji društvena. Ljudski život postoji samo u grupama, u mnogobrojnim vidovima udruživanja. Reprodukcija uslova života od početka je kolektivna radnja, ona podrazumeva reprodukciju samih ljudi kao i reprodukciju sredstava za život. Poneke životinje koriste alatke, ali samo ih čovek pravi. Između pojedinca ili grupe i ispunjenja potreba stupa posredovanje proizvodnje, rada, koji stalno menja njihove načine života i okolinu. Drugi oblici života - pčele, na primer - same stvaraju svoje materijalne uslove, ali njihov razvoj stoji u mestu, barem koliko ih je čovek mogao da posmatra i studira. Rad je nasuprot tome uvek promenljivo prisvajanje i promena ljudske okoline. Odnos ljudi prema "prirodi" je onda odnos između ljudi i zavisi od proizvodnih odnosa kao i njihove ideje ili pogled na svet. Preuređivanje rada uporedo prati preuređenje društvenog konteksta u kojem se odvija, tj. ljudskih odnosa. Proizvodni odnosi u koje ljudi stupaju ne zavise od njihove volje: svaka generacija suočava se sa tehničkim i društvenim uslovima koje joj je ostavila prejašnja, ali ona može da ih menja unutar granica koje stanje materijalnih proizvodnih snaga dopušta. Ono što ljudi nazivaju "istorijom" ne dešava se samo od sebe: istoriju stvaraju ljudi, ali samo u okvirima datih mogućnosti. To ne bi trebalo da znači da svaka bitna promena u proizvodnim snagama automatski i odmah vodi u odgovarajuću promenu proizvodnih odnosa. Da je tako, ne bi bilo revolucija. Novo društvo koje se razvija u starom može da se pojavi i pobedi samo putem revolucije. Pritom ona uništava celokupne političke i ideološke strukture, koje su do tada omogućavale opstanak prevaziđenih proizvodnih odnosa. Najamni rad bio je nekada vid napretka, ali sada to više nije; on je odavno samo prepreka, čak i pretnja samom čovečanstvu. Iza materijalnih objekata, mašina, fabrika i radnika koji tamo svaki dan rade i stvari koje oni proizvode moramo da otkrijemo društveni odnos koji ih reguliše kao i njegovu neophodnu i moguću evoluciju.

B) Zajednica i njeno uništenje

Ljudi su u početku živeli u relativno samostalnim i raštrkanim grupama, porodicama (u najširem smislu reči; porodica je obuhvatala sve krvne rođake) i plemenima. Proizvodnju su u suštini sačinjavali lov, ribarenje i sakupljanje. Dobra se nisu proizvodila da bi se koristila posle razmene nakon iznošenja na tržište. Ona je bila direktno društvena, bez posredstva trgovine. Zajednica je delila po jednostavnim pravilima sve što bi stvorila i svako je direktno dobijao ono što bi mu dala. Nije postojala pojedinačna proizvodnja, to jest nije bilo podele među pojedincima, koji bi se tek posle proizvodnje opet ujedinili putem razmene, naime pri upoređivanju različite, pojedinačno proizvedene robe. Zajedno se odlučivalo o poslovima (grupu je nužda na to primoravala) i njihovom izvršenju, a takva je bila i raspodela. Mnoga ”primitivna” društva mogla su da akumuluraju viškove, ali ona to jednostavno nisu činila. Po rečima M. Salinsa (Marshall D. Sahlins), doba oskudice često možemo posmatrati kao doba izobilja sa dosta slobodnog vremena, iako između tadašnjeg i danasnjeg poimanja vremena ima malo sličnosti. Naučnici i etnolozi zapazili su da je potraga za hranom i njenim skladištenjem oduzimala samo mali deo dana. “Produktivna” delatnost bila je deo sveobuhvatnog [umfassende] odnosa prema grupi i njenoj okolini – ne postoji posao ili zanimanje, nema posebnih institucija sa ciljem da se ujedini društvo jer nema ni podele između “privatnog” i “javnog”. Kao što znamo, veći deo čovečanstva prešao je sa sakupljanja i lova na poljoprivredu i razvio je viškove koje je zajednica počela da razmenjuje. Ta cirkulacija bila je moguća samo putem trgovine. Trebalo je uzeti u obzir (ne u glavi, već u stvarnosti!) šta je zajedničko različitim proizvodima koja su tražena sa jednog mesta na drugo, a proizvodima ljudskog rada svojstvena suština je da su oni rezultat određene količine pojedinačne kao i društvene energije. To je abstraktna osobenost rada koja ne stvara samo korisne stvari, već troši ujedno energiju naime društvenu. Vrednost nekog proizvoda, nezavisno od njegove upotrebljivosti, jeste količina abstraktnog rada koji on sadrži u sebi; tj. količina društvene energije potrebna za njegovu reprodukciju. Pošto tu količinu možemo da merimo samo u vidu vremena, onda vrednost nekog proizvoda sačinjava neophodno društveno vreme i to prosečno datog društva u određenom trenutku njegove istorije. Zajednica proizvodi sa porastom svojih delatnosti i potreba ne samo dobra, već i robu - dobra koja osim upotrebne dobijaju i tržišnu vrednost. Trgovina se najpre pojavljuje između zajednica, zatim se probija u zajednice i dovodi do porasta specijalizovanih delatnosti, zanata i društvene podele rada. Sama priroda rada se menja. Sa trgovinskim odnosom rad postaje dupli rad, jer uporedo sa upotrebnom proizvodi tržišnu vrednost. Rad ne čini više sastavni deo društvene delatnosti već postaje specijalizovana oblast odvojena od ostalog dela života pojedinca. Ono što on čini za sebe i za grupu razdvojeno je od onoga što čini zarad razmene dobara sa drugim zajednicama. Taj drugi deo njeogve delatnosti znači žrtvovanje, prisilu i gubljenje vremena. Društvo se raščlanjuje, deli se članove koji se bave različitim zanimanjima i na radnike i neradnike. U ovom stepenu razvoja zajednica više ne postoji. Zajednici je potreban trgovinski odnos [Tauschverhältnis] da bi razvijala i zadovoljavala svoje potrebe, ali on ujedno uništava zajednicu. Trgovinski odnos navodi ljude da sebe i sve druge oko sebe vide samo kao liferante [dostavljače] robe. Upotrebljivost proizvoda kojeg pravim zarad razmene me više ne interesuje; mene od sada zanima samo upotrebljivost proizvoda koje zauzvrat dobijam. Čoveka koji mi ga prodaje ne interesuje njegova korisnost, jer je za njega jedino upotrebljivost prvog bitna. Ono što je za jednog tržišna vrednost za drugog je upotrebna i obrnuto ^{<a href=”#1”>1</a>}. Zajednica je nestala onog trenutka kada su njeni članovi počeli da se bave jedni drugima samo onoliko koliko je to bilo u njihovom materijalnom interesu. To ne znači da je altruizam bio pokretačka snaga primitivne zajednice ili da bi to trebalo da bude komunizam; ali u prvom slučaju pojedinačni interes navodi ljude da se udruže i zajedno delaju dok ih u drugom individualizuje i primorava na međusobnu borbu. Pojavljivanjem razmene unutar zajednice rad nije više ostvarivanje potreba putem kolektiva već sredstvo pomoću koga je moguće zadovoljiti sopstvene potrebe od strane drugih ljudi. Dok je razvijala razmenu, zajednica je pokušavala da je ograniči, da kontroliše viškove ili da ih uništi ili da uvede stroga pravila po kojim bi se uredila cirkulacija dobara. Na kraju je ipak pobedila razmena. Tamo gde nije, zajednica nije bila aktivna i naposletku bi je drušstva koja su upražnjavala trgovinu priklještila [zerquetschen]. Dokle god se dobra ne proizvode odvojeno i dok ne postoji podela rada, ne možemo da ih poredimo jer se kolektivno proizvodi i raspodeljuje. Moment razmene, u kojem se radno vreme za dva proizvoda meri i u kojem se oni na odgovarajući način trampe, tada još ne postoji. Abstraktna osobenost rada nastaje tek kada to zahtevaju društveni odnosi, a ovo pak kada sa tehničkim napretkom razvoj proizvodnih snaga zahteva specijalizaciju ljudi po zanatima i razmenu unutar grupe kao i između drugih grupa koje su se razvile u države. Pod ovim pretpostavkama, vrednost, prosečno radno vreme, postaje merilo. Uzroci ove pojave su praktični odnosi između ljudi čije se stvarne potrebe razvijaju. [Am Ursprung dieser Erscheinung liegen praktische Verhältnisse zwischen Menschen, deren wirkliche Bedürfnisse sich entwickeln.] Vrednost ne nastaje zato što je sama po sebi merilo. Kada društveni odnosi primitivne zajednice bivaju zamenjeni proširenim i raznolikijim odnosima, vrednost se pojavljuje kao nezaobilazni posrednik između ljudskih delatnosti. Ne treba da čudi što je prosečno društveno neophodno radno vreme uzeto za merilo, jer je rad u ovoj fazi osnovni element pri proizvodnji bogatstva: on je osobenost svojstvena različitim poslovima, oni troše ljudsku radnu snagu nevezano za posebne načine na koje se ona koristi. Vrednost odgovara abstraktnom karakteru rada i predstavlja njegovu abstrakciju, njegov opšti i društveni karakter, kada zanemarimo sve razlike između predmeta koje rad stvara.

C) Roba

Ekonomski i društveni napredak poboljšava efikasnost ljudske organizacije i njenu sposobnost da povezuje sastavne delove radnog postupka – pre svega radnu snagu. Onda se pojavljuju razlike (i protivrečnosti) između radnika i neradnika, između onih koji organizuju rad i onih koji rade. Prvi gradovi i veći projekti za navodnjavanje nastali su iz tog porasta efikasnosti proizvodnje. Trgovina se pojavljuje kao posebna delatnost: tako sada ima ljudi koji svoj život ne provode u proizvodnji nečega već posredovanjem između različitih delatnosti razdvojenih proizvodnih jedinica. Većina dobara su još samo roba. Da bi se koristile, da bi se ostvarila njihova upotrebna vrednost, njihova sposobnost da namire neku potrebu, ona moraju da budu kupljena, moraju da ostvare svoju tržišnu vrednost. Sa stanovišta društva ona više ne postoje iako su sačinjena od materijala i postoje kao konkretni predmeti. Ona ne smeju da se koriste. To dokazuje da roba nije samo neka stvar, već prvo i pretežno društveni odnos, kojim vlada konačna (ograničena) logika razmene, a ne logika ispunjavanja potreba. Upotrebna vrednost je onda samo medijum [nosioc] vrednosti. Proizvodnja postaje oblast razdvojena od potrošnje, a rad od nerada. Vlasništvo je zakonski okvir koji deli delatnosti, ljude i proizvodne jedinice. U očima robovlasnika rob je samo roba; on kupuje čoveka da bi ovaj radio za njega. Posredovanje na nivou organizacije proizvodnje (razmena) prati posredovanje na nivou organizacije ljudi: država je neophodna kao sila koja drži elemente društva na okupu u interesu vladajuće klase. Potreba za ujedinjenjem se pojavila nakon rasturanja jedinstva primitivnog društva. Društvo je primorano da održava svoje jedinstvo stvaranjem institucije koju sama hrani. Razmena biva vidljiva i konkretna pojavljivanjem novca. Abstrakcija, odnosno vrednost, otelotvoruje se kroz novac, postaje roba i pokazuje težnju ka osamostaljenjem od svog porekla i od onoga što predstavlja: upotrebne vrednosti, stvarna dobra. Uporedimo to sa jednostavnom razmenom: x jedinica nekog proizvoda A za y jedinica nekog proizvoda B omogućava novcu da postane univerzalan gde sve može da se dobije za određenu količinu abstraktnog radnog vremena koje se kristalizovalo u novac. Novac predstavlja radno vreme abstrahovano od rada i pretočeno u čvrstu, merljivu formu koja se lako transportuje. Novac je vidljivo, čak opipljivo!, otelotvorenje elementa zajedničkog za svaku robu – ne jedne ili par, već svake moguće. Novac omogućava njegovom vlasniku da naređuje radom u svakom trenutku i svugde na svetu. Sa novcem možemo da prevaziđemo međe vremena i prostora. U starom i srednjem veku u pojedinim velikim centrima bilo je uvek pokušaja stvaranja univerzalne ekonomije, ali oni nikada nisu u potpunosti uspevali. Uzmicanje imperija i njihovo uništenje ilustruju taj sled neuspeha. Tek je kapitalizam sa početka 16. veka (a ponajviše u 19. i 20. veku) stvorio neophodnu osnovu za trajniju univerzalnu ekonomiju.

D) Kapital

Kapital je proizvodni odnos koji stvara potpuno novu i krajnje efikasnu vezu između živog i minulog rada (koji je akumulirala prethodna generacija). Isto je kao i sa pojavom razmene: uspon kapitala nije rezultat nečije odluke ili plana, već posledica stvarnih društvenih odnosa, koji je posle srednjeg veka doveo do kvalitativno novog razvoja u određenim zapadnoevropskim zemljama. Trgovci su nakupili velike sume novca u različitim oblicima i stvorili su bankovne sisteme za njegovo skladištenje i pozajmljivanje. Te sume su mogle da se koriste: izumljene su prve (tekstilne) mašine, a hiljade siromaha (nekadašnji seljaci i zanatlije) izgubile su svoja sredstva za proizvodnju i bili su primorani da prihvate nov proizvodni odnos – najamni rad. Glavni preduslov bio je akumuliran rad skladišten u obliku mašina (i kasnije fabrika). Ovaj minuli rad morao je da se pokrene živim radom onih koji nisu bili u stanju da sakupe toliko sirovina i sredstava za proizvodnju. Do tada razmena nije bila ni motiv ni regulator proizvodnje. Sama trgovina i jednostavna proizvodnja (suprotno kapitalističkoj proizvodnji) nije mogla da obezbeti ravnotežu i trajnost koja je bila potrebna za podruštvljenje i ujedinjenje (unification) sveta. To se postiglo putem kapitalističke proizvodnje, a sredstvo do tog cilja bejaše baš proizvodnja koju je ova preuzela. Rob nije prodavao svoju radnu snagu: njegov vlasnik bi ga kupio i posle je on bio primoran da za njega radi. U kapitalizmu sredstva za proizvodnju kupuju živ rad koji ih pokreće. Kapitalistu ne smemo da zanemarimo, ali onne igra glavnu, već sporednu ulogu: “Kapitalista kao takav samo je funkcija kapitala”, vođa društvene proizvodnje. Bitan je razvoj minulog rada od strane živog. Investirati i akumulirati – to su glavna načela[Leitspruch] kapitala (prioritet koji su takozvane socijalističke zemlje dale teškoj industriji dokaz je kapitalističkog razvoja). Cilj kapitala nije da akumulira upotrebne vrednosti. Kapital umnožava fabrike, železnice itd. samo da bi akumulirao vrednost. Kapital je prvenstveno skup vrednosti, abstraktnog rada koji se kristalisao u obliku novca, finansijskog kapitala [Finanzkapital], akcija, založnica itd. i koji teži rastu i širenju. Jedna suma X mora na kraju ciklusa da da X + dobit. Vrednost kupuje radnu snagu da bi se realizovala [verwerten]. Ova roba je nešto sasvim posebno, jer njeno korišćenje daje rad, tj. novu vrednost dok sredstva za proizvodnju samo prenose svoju sopstvenu. Na taj način se odvija proizvodnja dodatne vrednosti. Tajna izvora buržoaskog bogatstva leži u višku vrednosti, u razlici između vrednosti koju najamni radnik stvara i vrednosti koja je neophodna za reprodukciju njegove radne snage. Plata pokriva samo troškove reprodukcije (sredstva za preživljavanje, kako radnika tako i njegove porodice). Ovom analizom dolazimo do zaključka da odlučujuće pitanje [Springpunkt] nije prisvajanje viška vrednosti od strane kapitaliste kao pojedinca. Komunizam nema veze sa pretstavom u kojoj radnici dobijaju za sebe delimično ili u potpunosti višak vrednosti. To nije moguće već zbog jednog prostog i očiglednog razloga: pojedini resursi moraju da se upotrebe za obnovu opreme, za novu proizvodnju itd.; ali pre svega zato što suština problema nije prisvajanje prevelikog dela viška vrednosti od strane manjine. Kada bismo eliminisali ove ljude, a sistem ostavili po starom, tako da jedan deo viška vrednosti ide radnicima, a ostatak se ulaže u zajedničku i društvenu opremu, blagostanje [Wohlfahrt, welfare] itd. - što je u stvari program levice uključujući tu i zvanične komunističke partije – onda bi logika sistema vrednosti još uvek razvijala proizvodnju sa ciljem da se maksimalno realizuje. Dokle god društvo počiva na mehanizmu koji meša stvarni radni proces i proces realizacije, njime će vladati vrednost. Novina kapitala je osvajanje proizvodnje i sledno tome (od 19. veka veka pa nadalje) podruštvljavanje sveta [sa] industrijskim postrojenjima, transportnim sredstvima i brzim prenosom informacija. U kapitalističkom ciklusu je zadovoljavanje potreba samo nusproizvod, a ne pokretačka snaga mehanizma. Cilj je realizacija [Verwertung]: namiravanje potreba je u najboljem slučaju sredstvo, jer ono što se proizvede mora i da se proda. Preduzeće je mesto i centar kapitalističke proizvodnje; svako preduzeće (industrijsko i agrarno [landwirtschaftlich]) služi kao tačka okupljanja[centar rotacije,Umschlagspunkt] određenog skupa vrednosti u lovu na rast [Wachstum]. Preduzeće mora da ostvari profit. Zakon profita ni ovde nema veze sa postupcima nekolicine “velikih” kapitalsta, a komunizam se ne sastoji u tome da se otarasimo debelih pušača tompusa koji sa cilindrom na glavi gledaju konjske trke. Nije reč o individualnim profitima kapitalista, već o prisili, o pravcu proizvodnje i društva[Ausrichtung; orijentaciji] nametnutim od strane sistema, o pravcu koji određuje šta ćemo raditi i šta ćemo konzumirati. Cela ta demagogija o bogatima i siromašnima samo zbunjuje i muti sliku. Komunizam ne znači otimanje novca od bogatih niti da revolucionari posle taj novac dele siromašnima.

E) Konkurencija

Preduzeća su jedno drugom konkurencija: na tržištu vlada bespoštedna borba svakog protiv svakog da monopolizuje tržište. Pokazali smo kako su se različiti aspekti ljudske delatnosti istorijski razdvojili. Trgovinski odnos doprinosi podeli društva na različite grane privrede, što opet potpomaže razvoj robnog sistema. PA ipak, danas čak i u razvijenijim zemljama ili na selu ne nailazimo na stvarno konkurenciju između jasno razdvojenih, ali stabilno podeljenih zanimanja (na primer: između pekara, obućara itd.). Kapitalizam ne znači samo podelu društva na različite privrede, već pre svega stalnu borbu između različitih delova iste privrede. Svaki skup vrednosti postoji samo oprečno drugim. Ono što ideologija naziva sopstvenom koristi i borbom svakog protiv svakog samo je neophodno upotpunjavanje jednog sveta u kojem čovek mora da se bori da bi prodavao. Ekonomsko nasilje i posledično oružano nasilje stoga su sastavni i neizostavni deo kapitalističkog sistema. Konkurencija je u prošlosti imala pozitivno dejstvo: rasturila je granice feudalnih pravila i staležnih prinuda i omogućila je kapitalu da prodre u svet. Sada je ona samo crna rupa [Quelle der Verschwendung, source of waste], neupotrebljiva i/ili štetna proizvodnja se razvija jer se pre isplati, a proizvodnja bitnih dobara se sprečava kada se ponuda i potražnja ne podudaraju [if supply and demand conflict with each other]. Konkurencija je podela proizvodnog poretka na samostalne centre i suprotstavljene polove koji se trude da si dignu vrenost. Ni "organizacija" ni "planiranje" niti bilo koji vid kontrole ne mogu tome stati na kraj. Državna ili "narodna" vlast su obe nesposobne da reše problem. Konkurenciju ne pokreće sloboda pojedinca ili kapitalista već sloboda kapitala. On opstaje samo kada samoga sebe satire [verschlingen, devour] . Forma uništava svoju sadržinu da bi preživela kao forma i svoje materijalne činioce (živ i minuli rad) da bi preživela kao samooplođujuća vrednost. Svaki od ovih različitih i suprotstavljenih kapitala ima osobitu stopu isplativosti. U potrazi za najvećom kapitali se kreću od jedne grane privrede do druge. Premeštaju se u najisplativiju i zanemaruju ostale. Kada se ova zasiti kapitalom, njena isplativost opada i kapitali se sele u neku drugu (iako stvaranje monopola utiče na ovu dinamiku, ono je još uvek ne ukida). Taj neprekidan proces u jednom datom društvu i trenutku dovodi do stabilizacije stope isplativosti oko prosečne stope. Svaki kapital teži da se oplodi, ali ne po stopi koju on ostvaruje u svom preduzeću već u odnosu na prosečnu društvenu stopu, proporcionalno uloženoj sumi. Tako ne iskorištava svaki kapital pojedinačno svoje radnike već celokupan kapital iskorištava celokupnu radničku klasu. U kapitalnim kretanjima on deluje kao društvena sila koja ima vlast nad celim društvom i na taj način postaje sveobuhvatan [totalitaran, koherentan] - uprkos konkurenciji kojom osporava samog sebe. Kapital se ujedinjuje i pretvara se u društvenu silu. U sukobima sa proletarijatom i drugim (nacionalnim) kapitalističkim jedinicama nastupa homogeno i totalitarno. On organizuje odnose i potrebe celog društva po svojim interesima. Ovaj mehanizam funkcioniše u svakoj zemlji: kapital konstituiše državu i naciju protiv drugih nacionalnih kapitala, ali i protiv proletarijata. Zbog suparništva kapitalističkih država rat preostaje kao poslednje rešenje problema nastalih zbog konkurencije između nacionalnih kapitala. Ne može da bude promene dokle god postoje proizvodne jedinice koje pokušavaju da podignu svoju vrednost. Šta se dešava kada ("demokratska", "radnička" ili "proleterska") država satera sva preduzeća pod svoju kontrolu, ali ih istovremeno ostavi u obliku preduzeća?
Jedna mogućnost je da se državna preduzeća povinuju zakonima profita i vrednosti i onda se ništa nije ni promenilo. Druga je da se ona ne pridržavaju tih zakona, ali da ih i ne ukinu. Tada kola mogu samo još da krenu nizbrdo u susret katastrofi.
Organizacija unutar preduzeća jeste racionalna: kapital nameće radnicima svoju despostku vlast. Napolju, na tržištu, gde se svaka firma sudara sa drugima, red postoji samo kao stalni i povremeno suzbijanje nereda, praćeno krizama i razaranjima. Jedino je komunizam u stanju da uništi ovu organizovanu anarhiju ukidanjem preduzeća kao zasebne jedinice.

F) Kriza

Kapital je sa jedne strane uzeo svet pod svoje okrilje, ali proizvodnja proističe iz delatnosti svakolikog čovečanstva. Sa druge tačke gledišta, svet ostaje podeljen na preduzeća u međusobnoj konkurenciji sa ciljem da proizvode ono što se isplati i ono što ona mogu da prodaju u najvećoj količini. Svako preduzeće teži da oplodi svoj kapital po što boljim uslovima i trudi se da proizvede više nego što tržište može da podnese, ali se uprkos tome nada se će sve to ipak prodati i da će ga zaobići vruć krompir prekomerne proizvodnje koji je dopao njegovim konkurentima. Iz tog razloga nastaje sektor privrede sa jednom jedinom svrhom - pospešivanje prodaje. Broj neproduktivnih fizičkih i umnih radnika zaduženih za cirkulaciju vrednosti povećava se sve više i više u odnosu na broj onih koji stvarno stvaraju vrednost. S tim što se ovde ne misli pod cirkulacijom na fizički protok dobara. Prevozna privreda [Transportindustrie] stvara realnu vrednost koju roba dobija kada se premesti sa jednog mesta na drugo i time se menja njena upotrebna vrednost: ona na kraju nije samo dostupna tamo gde je proizvedena, što naravno uvećava njenu upotrebljivost. Za razliku od ovakvog protoka, protok vrednosti ne odnosi se na fizičku promenu mesta. Neka stvar ne mora da se pomeri kada promeni vlasnika - ona i dalje ostaje u istom skladištu. Ona biva kupljena i prodana, ali se njena upotrebna vrednost uopšte ne menja i u tome je razlika u ovakvim radnjama.
Problemi nastali prodajom, kupovinom i realizacijom vrednosti proizvoda na tržištu stvaraju jedan zamršen mehanizam kredita, banaka, osiguravajućih društava, reklamnih agencija itd. Kapital postaje štetočina koja usisava u sebe jedan veliki deo (koji se stalno uvećava) društvenih resursa zarad uprave nad vrednošću. Knjigovodstvo, važna funkcija u svakoj razvijenijoj društvenoj organizaciji, pretvara se u pogubnu i birokratsku mašinu koja nadjačava društvo i njegove prave potrebe umesto da pomaže da se one izmire. Kapital se sve više koncentriše i monopolizuje: monopoli ublažuju probleme prekomerne proizvodnje, ali ih u istom mahu pogoršavaju. Kapital može da se iz takve situacije izbavi još samo periodičnim krizama koje rešavaju problem tako što iznova prilagode ponudu potražnji (treba imati na umu da je ovde uvek reč o platežnoj potražnji; kapital zna samo za jedan način protoka dobara, za prodaju i kupovinu; on ni malo ne mari kada se stvarna potražnja ne ispunjava. Kapital naime stvara nedovoljnu proizvodnju [under-production] u odnosu na realne potrebe koje ne namiruje).
Kapitalističke krize nisu samo kriza robe. To su i krize koje se pojavljuju kada se proizvodnja toliko usmeri i poveže sa vrednošću da vrednost počne njome da upravlja. Slika postaje jasnija kada se baci pogled na pretkapitalističke krize pre 19. veka. Loše žetve su vodile do opadanja poljoprivredne proizvodnje; seljaci bi kupovali manje industrijski proizvedenih stvari (kao na primer odeću) i tada još uvek slaba industrija našla bi se u teškoćama. Te krize su imale prirodne odnosno klimatske uzroke. Trgovci su ipak špekulisali pšenicom i taložili je po ambarima ne bi li podigli cene. Na kraju bi se pojavila glad. Već samo postojanje robe i novca uslovljava krize, jer vremenski deli dve radnje, upovinu i prodaju, jednu od druge. Sa stanovišta trgovca i novca koji teži da se umnoži, kupovina i prodaja kukuruza jesu dve različite stvari: njihovu vremensku razliku određuju stopa isplativosti i količina profita. U vremensko-prostornom odnosu u kojem su potrošnja i proizvodnja podeljene ljudi umiru u međuvremenu. Ali, u tom slučaju trgovina samo pogoršava krizu nastalu zbog prirodnih uslova. Tada je u pitanju pretkapitalistički društveni kontekst ili slab kapitalizam, kao u Rusiji ili Kini gde loše žetve još uvek imaju značajan uticaj na ekonomiju.
Nasuprot tome, kapitalistička kriza nastaje kao posledica prisilnog jedinstva vrednosti i proizvodnje. Uzmimo na primer jednog proizvođača automobila. Konkurencija ga primorava da poveća produktivnost da bi dobio što bolji rezultat ("output") uz što manje ulaganja ("input"). Kada akumulacija ne ide u korak sa odgovarajućim padom proizvodnih troškova, tada dolazi do krize.
Neka hiljade automobila stiže sa trake, pa čak i da im se nađe kupac, oni ne oplođavaju dovoljno kapital u odnosu na druge. U skladu sa tim firma onda mora da racionalizuje proizvodnju, više ulaže, pokušava da pokrije gubitke [Profitverluste] rasprodajama, da se iskobelja uz pomoć kredita ili stapanjem sa drugim preduzećima, država interveniše itd. Naposletku ona proizvodi kao da će potražnja zauvek da raste i pravi sve veće gubitke.
Uzrok krize nisu zasićeno tržište ili velikodušne povišice, već pad profita (čemu svakako doprinosti radnička borba): kapitalu kao skupu vrednosti sve je teže da se povredni [valorizuje] po prosečnoj stopi isplativosti.
Krize nisu samo primer kako se veze između upotrebne i prodajne [Tauschwert, vrednost pri razmeni?] vrednosti i veze između upotrebljivosti i "razmenljivosti" [exchangeability] lome u param parčad; one nisu samo dokaz da je logika ovog sveta potreba preduzeća da podignu svoju vrednost, a ne potrebe ljudi. Ta logika nije čak ni bogaćenje pojedinačnih kapitalista, kako to često površne kritike kapitalizma tvrde. Odlučujuća je razlika u odnosu na pretkapitalističke krize. One su se pojavljivale kao posledica neizbežne oskudice (loša žetva, na primer), koje su onda trgovački odnosi još samo pogoršavali. Moderne krize nemaju više neizbežan, racionalan razlog. One nemaju više uzročnike u prirodi već u društvu. Svi elemnti za privrednu delatnost jesu prisutni: sirovine, mašine, radnici; alimi ih ne koristimo ili to činimo samo delimično. To nisu jednostavno stvari, materijalni objekti, već je to društveni odnos. Oni postoje u ovakvom društvu samo onda kada ih vrednost spaja. To nema veze sa "industrijom", zahtevi proizvodnje su ovde krajnje nebitni. Reč je o društvenom odnosu preko kojeg trgovačka logika vlada celim proizvodnim kompleksom i strukturom drušzva (u onoj meri u kojoj je proizvodnja probila i porobila društvo). Komunizam ima za jedini cilj da uništi robne odnose i da iznova organizuje i preoblči društvo.
Mreža preduzeća, kao centara i instrumenata u službi vrednosti, postaje sila koja vlada društvom. Sve zamislive ljudske potrebe (stanovanje, hrana, "kultura") postoje samo kada se potčine ovom sistemu, a on ih dobrim delom i oblikuje. Ljudkse potrebe ne određuju proizvodnju već proizvodnja određuje ljudske potrebe. Kancelarije se grade pre stanova, a mnoge kuće i hiljade stanova zvrje prazni većim delom godine jer samo njihovi vlasnici ili ljudi koji ih iznajmljuju, oni koji su te kuće i stanove "kupili" ili koji za njih "plaćaju" kiriju, smeju da u njima žive. Kada pogledamo situaciju po svetu, kapital zanemaruje poljoprivredu i razvija je samo tamo gde se ona isplati dok milioni ljudi gladuje. Automobilska proizvodnja razvija se u razvijenijim zemljama i preko potreba ljudi jer je toliko isplativa da dalje raste uprkos tolikoj nepovezanosti [neodrživosti? incoherence]. U nerazvijenijim zemljama fabrike se grade samo kada postižu prosečnu stopu isplativosti. Težnja ka prekomernoj proizvodnji zahteva u skoro svim razvijenijim zemljama neprekidnu i trajnu ratnu ekonomiju. Kada se za tim ukaže potreba, uprežu se razarajuće sile [destructive forces] jer je rat poslednje sredstvo protiv krize.
Najamni rad je tokom poslednjih decenija i sam postao protivrečan. On primorava jedan deo radništva da rinta po fabrikama; ostatak, mnogobrojan u zemljama kao SAD, radi u neproduktivnom sektoru čija se funkcija sastoji da olakšava prodaju i absorbuje radnike otpuštene zbog mehanizacije i automatizacije. Na taj način se stvara masa potrošača i predstavlja još jedan način kriznog menadžmenta. Kapital prisvaja tehniku i nauku: u prodiktovnim granam usmerava istraživanja na oblasti koja mu donose najveću dobit; u neproduktivnim razvija menadžment i marketing. Time se čovečanstvo tendecialno deli na tri grupe: a) produktivne radnike, koje često njihov rad fizički uništava; b) neproduktivne radnike, koji pretežno stvaraju smeće i c) masu ljudi koji žive bez prihoda i plate, od kojih poneki žive u razvijenijim zemljama, dok najveći deo obitava u siromašnim; kapitalu nikako ne polazi za rukom da ih integriše; njih stotine hiljada umire direktno ili indirektno u ratovima prouzrokovanim kapitalističko-imperijalističkom organizacijom sveta.
Poneke nazadnije zemlje se međutim razvijaju, ali taj razvoj je moguć samo uz delimično ili potpuno uništenje dotadašnjih načina života. Uvođenje robne ekonomije otima siromašnim seljacima njihova sredstva za život i tera ih u bedu prenaseljenih gradova. Samo malobrojnima se "posrećilo" da rade po kancelarijama ili fabrikama; ostali su slabo zaposleni [Unterbeschaeftigt] ili bez posla.

G) Proletarijat i revolucija

Kapital stvara mrežu preduzeća čija je jedina svrha i osnova postojanja profit, a štite ih države koje su ništa više do puke antikomunističke organizacije; istovremeno kapital stvara masu pojedinaca koji su primorani da ustanu protiv kapitala. Ta masa nije homogena, ali će se ujediniti u komunističkoj revoluciji iako neće svi njeni delovi odigrati istu ulogu.
Revolucija je posledica stvarnih potreba. Ona se pojavljuje kada materijalni uslovi života postanu nesnošljivi. To važi takođe i za proletarijat koji je kapital načinio. Veliki deo svetskog stanovništva ne poseduje sredstva za proizvodnju i primoran je da prodaje svoju radnu snagu da bi preživeo. Neki je prodaju i pritom su produktivni. Drugi je isto tako prodaju, mada nisu produktivni. Treći pak ne mogu ni da je prodaju: kapital kupuje živi rad samo kada ima izgleda da se uveća, u suprotnome su ovi isključeni iz proizvodnje.
Subverzivno u proleterskoj situaciji se ne razaznaje kada se proletarijat poistoveti sa fabričkim ili fizičkim radnicima ili sa siromašnima. Proletarijat je nagacija ovog društva. To nije skupina siromašnih, nego očajnih ljudi bez imovine (na francuskom: les sans-réserves, na italijanskom: senza riserve), koji nemaju šta da izgube osim svojih lanaca; ljudi koji su ništa, koji nemaju ništa i ne mogu da se samooslobode, a da u istom mahu ne unište celokupno društveno uređenje. Proletarijat je razlaganje i poništenje sadašnjeg društva, jer mu je ono otelo skoro sve njegove pozitivne aspekte. Stoga proletarijat takođe predstvalja svoje samouništenje.
Sve teorije (bilo građanske, fašističke, staljinističke, levičarske ili radikalno levičarske) koje veličaju proletarijat, ovakav kakav je, i zahtevaju od njega da odigra pozitivnu ulogu, da odbrani vrednosti i obnovi društvo, jesu u suštini kontrarevolucionarne. Slavljenje proletarijata postalo je najefikasnije i najopasnije oružje kapitala. Većina proletera je loše plaćena i mnogi rade u proizvodnji, ali ih ne čini proletarijatom to što su slabo plaćeni proizvođači već što su "odsečeni", otuđeni, što nemaju kontrolu nad svojim životom ni nad smislom svog rada koji vrše da bi zaradili za život.
Definicija proletarijata ima malo veze sa sociologijom. Teorije o "proletarijatu" prerastaju u metafiziku kada se zanemari mogućnost komunizma. Kad god se proletarijat samostalno umešao u društvene tokove, nastupao je kao negacija postojećeg reda, nije mu pružao pozitivne vrednosti ili ulogu već je uvek tražio nešto drugačije.
Pošto proletarijat proizvodi vrednost, on takođe može da odstrani svet koji se na njoj bazira; on obuhvata i nezaposlene i domaćice, jer kapitalizam ove prve zapošljava i otpušta, a koristi rad onih drugih da poveća celokupnu masu isceđene vrednosti.
Međutim, buržoazija nije vladajuća klasa samo zato što je bogata dok ostatak društva nije. Baš zato što su buržoazija oni se bogate, a ne obrnuto. Oni su vladajuća klasa jer kontrolišu ekonomiju - svoje zaposlene isto kao i mašine. Strogo gledano, vlasništvo je samo jedan od oblika klasne vlasti koji se pojavljuje u posebnim varijantama kapitalizma.
Proletarijat nije radnička klasa već pre klasa kritike rada. On je uvek sadašnje uništenje starog sveta, ali samo potencijalno; ono postaje realno samo u situacijama društvenih tenzija i nemira, kada ga kapital prisiljava da bude zastupnik komunizma. On prerasta u subverziju vladajućeg društva tek kada se ujedini i samoorganizuje i to ne da bi sebe postavio namesto vladajuće klase, kao što je to uradila onomad buržoazija, već da bi ukinuo klasno društvo. Posle preostaje još samo jedan jedini društveni činioc [agent] - čovečanstvo.
Izuzev takvog jednog konfliktnog perioda i vremenu koje mu prethodi, proletarijat je sveden na element kapitala, zupčanik u mehanizmu (kapital upravo veliča baš taj aspekt u kojem se radnik slavi samo kao deo postojećeg društvenog poretka).
Radikalna misao nije operisana od "radnicizma", ali ona barem ne drži hvalospeve radničkoj klasi niti u fizičkom radu vidi blagoslov. Produktivnim radnicima pridaje odlučujuću (ali ne isključivu) ulogu, jer njihovo mesto u proizvodnji ih stavlja u pogodniji položaj za revolucionisanje. Samo tako posmatrano radnik u plavom (često nosi beo kombinezon ili kravatu) igra glavnu ulogu dokle god mu društvena funkcija omogućava da ispuni zadatke drugačije od drugih. Međutim, sa rastom nezaposlenosti, sve težim radnim uslovima, produženjem obrazovanja, sve češćom prisilom na doškolovanje u svakom životnom dobu ili prevremu penziju, sa padom broja stalno ili povremeno zaposlenih teže je razlučiti rad od nerada.
Uskoro ćemo se naći u fazi rastvaranja [disolucije] sličnoj onoj o kojoj je Marks govorio u svojim ranim spisima. U svakom periodu snažnih istorijskih društvenih zemljotresa (tokom 1840ih ili posle 1917.) proletarijat oslikava gubitak društvenih veza (deo radničke i srednje klase doživljava društveni pad ili og toga strepi) i slabljenje tradicionalnih vrednosti (kultura prestaje da bude veliki ujedinitelj). Životni uslovi starog društva već su negirani u proleterskim. Ni hipici ni pankeri već moderan kapitalizam pravi od radne etike licemerje. Vlasništvo, porodica, nacija, moral i politika u građanskom smislu sve više se raspadaju u proleterskim uslovima.

H) Nastanak ljudske zajednice

Primitivna zajednica je presiromašna i preslaba da bi iskoristila mogućnosti rada. Ona zna samo za rad u neposrednom obliku. Rad se nije kristalizovao, nije se staložio [akumulisao] u alatkama; samo mali deo minulog rada biva skladišten. Kada se to rasprostrani, razmena postaje neophodna: proizvodnja radi cirkulacije može se meriti samo apstraktnim radom